Crna Gora je Zakon o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju usvojila krajem marta ove godine. Njime je poništen Zakon o pravednoj restituciji, usvojen 2002. godine kada su opozicione stranke imale većinu u parlamentu, a koji nikad nije zaživeo. Novousvojenim zakonom predviđa se vraćanje imovine oduzete posleratnim, revolucionarnim zakonima, osim imovine za koju je tada plaćena, kako se formuliše, "pravična", naknada. U ostalim slučajevima, vlasnici kojima je nemoguće vratiti imovinu, biće obeštećeni iz Fonda za restituciju. Nema ograničenja visine obeštećenja, a za plaćanje naknade predviđene su obveznice nominovane u eurima koje se mogu prodati, upotrebiti za kupovinu akcija i slično.
Slede neka od svedočanstava starih vlasnika, odnosno njihovih naslednika iz Pirota.
Vremešni Piroćanci pamte 1946. godinu, kada su nove vlasti oduzimale imovinu tadašnjim industrijalcima. Sedmočlanoj porodici Jovana Cekića, koji je jedan od osnivača Tigra, oduzeto je sve, između ostalog i kuća od 463 metra kvadratna u centru grada. U to vreme, mlađa kćerka Gordana imala je šest, a starija kćerka deset godina.
''Godine 1946. je bačeno oko na tu lepu kuću. Pre toga su nam sve konfiskovali, samo je kuća ostala. Te godine je za nama došao sekretar Komunističke partije Jugoslavije, Đoka Pavlović, s molbom da privremeno ustupimo kuću Komitetu Komunističke partije. Moj otac je pristao i poverovao da će posle dve godine, kako su obećali, da se isele. U početku su plaćali kiriju, a narednih 129 meseci, do nacionalizacije, niti jednom. Za to vreme bez znanja naših roditelja, skinuli su pločice iz kuhinje, zid između ostava u podrumu, posekli drveće u dvorištu gde su napravili igralište za odbojku. U njihovom odgovoru na našu žalbu je napisano da je to sada poslovna zgrada, jer oni tu rade, te da su izvršili neke izmene, što se kosi za Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine kada je kuća nacionalizovana. Naravno da je to sve bilo smišljeno i zlonamerno jer su njihove kancelarije bile u našim spavaćim sobama. Za sastanke su imali ogromnu trpezariju povezanu sa velikim salonom, a višak prostora su izdavali.''
''Preselili su nas tokom leta. Znam iz priče da je Đoka Pavlović došao kod tate. Ne sećam se, ali znam da je došao i da je tražio, pošto je naša kuća bila najlepša u gradu, da tu za neko vreme bude Opštinski komitet. Ne znam o tome ništa drugo. Tata deci ništa nije govorio. Nisam od njega čula ništa niti pozitivno, niti negativno. Čula sam da su ga vodili da gleda streljanja drugih ljudi, a to je značilo da ukoliko ne sarađuje, ne pokloni to što ima, i njega čeka slična sudbina.''
Dvanaest godina kasnije, na osnovu člana 58 Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada, doneto je rešenje o nacionalizaciji kuće. Srđan Mitić, advokat iz Pirota, ponašanje narodne vlasti tumači uverenjem da su mogli sve.
''Ono što je čudno u ovom slučaju je to da je uzeta porodična stambena zgrada, a to znači da se ne radi o nekakvom poslovnom objektu. Argumentima sile ljudi su izbačeni. Čak se tu pominje i neka dobrovoljnost u ustupanju Opštinskom komitetu Komunističke partije Jugoslavije. Ta zgrada se navodno dobrovoljno ustupa na korišćenje uz obavezu plaćanja neke zakupnine koja, ili nije plaćana uopšte, ili je isplaćivana dve godine u mizernoj visini. Znači da je to jedno stanje koje nema veze s nikakvim pravom, s nikakvim zakonom. To je trajalo preko deset godina, sve do 1959. godine.''
Godine 1979. Cekićeva kuća dobija novog vlasnika. Skupština opštine Pirot i opštinski komitet Saveza Komunista 12. marta potpisali su Ugovor o kupoprodaji. Predsednik Skupštine opštine Pirot u to vreme bio je Desimir Petrović.
''To je bila revolucija. Nisam mnogo razmišljao o tome, ali svako je, verovatno, to ćuteći podržavao. To je bila direktiva partije. Nije tako bilo samo u Pirotu, već u celoj zemlji. Komunistička partija je vršila nacionalizaciju. Kasnije, kada sam postao predsednik, video sam kako su vodeći ljudi u Komunističkoj partiji pravili greške. Uzimali su i nikakav ugovor nisu davali. Ljudi su tada i poklanjali, jer su se plašili. I za malo se stradalo. Partijski rukovodioci su pravili greške. Oni su mislili da nikada više niko drugi neće doći na vlast, nego samo komunisti. Zato nisu pravili ugovore i nemaju ugovore o mnogim dobrovoljnim davanjima. Kako je uzeta ova kuća, ne znam.''
Bogoljub Tošić, danas potpredsednik Socijalističke partije Srbije u Pirotu, ranije opštinski javni pravobranilac, kaže da prema dokumentaciji koja postoji, kuća je uredno plaćena.
''Ne mogu tačno da se setim, ali 1980. ili 1979. godine, predmetni objekat je prodan Savezu Komunista u Pirotu. Objekat je plaćen od naših članarina opštini Pirot, a opština Pirot, zajedno sa vojskom, je sredstva iskoristila za izgradnju Doma kulture u Pirotu. Vojska je finansirala svoj deo doma, a opština Pirot je finansirala Dom kulture.''
Vlasti su se i dalje poigravale sudbinom i imovinom porodice Cekić. Jedan od paradoksa u slučaju kuće Cekić je da ugovori o zakupu i danas ne postoje u arhivi Skupštine opštine Pirot, kao ni predmet broj 116 o oduzimanju Cekićeve kuće. Cekići su ogorčeni, ali veruju u pravdu.
''Iznenadilo me pre neki dan saznanje da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije donela Zakon o denacionalizaciji. Crna Gora ga je donela, ali ga još ne sprovodi. Mi ne možemo ništa da uradimo već toliko godina. Bila sam dete. Moji su unuci sada punoletni. Praunuci moga oca su punoletni. Koliko je to godina prošlo, da ne može ništa da se reši?''
Iz Čačka, takođe, stižu priče naslednika starih vlasnika.
Radomir Aćimović zajedno sa svojom porodicom živi u kući čije dvorište gleda na veliku prodavnicu, objekat koji je, pre nego što je nacionalizovan, bio u vlasništvu njegovog dede. Jedini siguran izvor prihoda u ovom domaćinstvu trenutno predstavlja suprugina nastavnička plata. ''Sve bi bilo drugačije kada bi nam oduzeta imovina bila vraćena'', kaže Aćimović.
''Da nam nije, pored ovog objekta, oduzeto i pet hektara zemlje, 40 placeva u okolini, živeli bi smo bolje. Sada je Ar placa dostigao 1500 eura. U okolini, na zemljištu koje je nama oduzeto, danas stoje izgrađene kuće. Naša sadašnja materijalna situacija je zaista nezavidna.''
Aćimović je prinuđen da iz dana u dan posmatra svoje fiktivno bogatstvo koje je pre izvesnog vremena prešlo iz državnih, u ruke novog vlasnika. ''Osećam se degradirano, jer mi je na ovaj način imovina oteta po drugi put'', navodi Aćimović.
''Smatram da je putem nacionalizacije 1964. godine ovo nama opet oteto. Kad je prodat ovaj objekat, isto kao da je već drugi put oduzet. Osećam se degradiran. Sve je na dohvat ruke, a tako daleko. Svestan sam da je to pripadalo mojima.''
I pored toga što svaka vlast kao jedan od svojih prioriteta najavljuje i donošenje Zakona o denacionalizaciji, zakon još nije donet, niti će, po svemu sudeći, uskoro ući u skupštinsku proceduru. Aćimović ističe da je krajnje vreme da se na vladajuću strukturu izvrši pritisak ne bi li obratili pažnju na probleme ljudi koji potražuju nacionalizovanu imovinu.
''Ukoliko ne dođe do toga da predlog zakona konačno uđe u skupštinsku proceduru, moraćemo da vodimo borbu da se povrati nacionalizovana imovina blokadom saobraćaja i još nekim protestima koji će uslediti.''
Radomir Aćimović na kraju ipak izražava nadu da će njegov problem u dogledno vreme biti rešen. Kako kaže, više zato što mu je lakše da na taj način razmišlja, nego što zaista veruje srpskim političarima.
''Ljudi poput mene nemaju puno poverenja u ovu vlast, ali ipak očekuju da će se jednom to sve izmeniti i da će pravda pobediti.''
Restituciju u Crnoj Gori karakteriše paradoks, da i pored dva zakona koje je Skupština Crne Gore usvojila, ovaj proces nije pomeren sa mrtve tačke, a pre tri meseca je i internacionalizovan, upućivanjem više stotina tužbi koje su protiv Crne Gore podneli njeni građani Sudu za ljudska prava u Strazburu, zbog nemogućnosti da ostvare imovinska prava.
Usvajanjem Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju koji je usvojen krajem marta ove godine, prestaje da važi Zakon o pravednoj restituciji koji je u crnogorskom parlamentu izglasan 2002. godine kada su opozicione stranke imale većinu u parlamentu, a koji nikada nije zaživio zbog nedostatka političke volje u vladajućim strukturama. Proces restitucije ni novim zakonom nije pomjeren sa mrtve tačke zbog usporene primjene, kašnjenja, odnosno probijanja rokova propisanih za formiranje institucija koje bi trebale da ga realizuju. ''Novi Zakon o restituciji je trebao da bude fin ukras na našoj demokratskoj fasadi'', rekao je podgorički advokat Radomir Prelević, pravni zastupnik i konsultant više vlasnika imovine oduzete nakon Drugog svjetskog rata. ''Ista ta vlast, koja je usvojila ovaj zakon, višestruko je premašila rokove za formiranje organa koji su, uz neophodnost donošenja post-zakonskih akata, uslov za njenu primjenu'', rekao je Prelević.
''Tu se radi o do sada nezabilježenom primjeru ignorisanja prava da bi se pokazala jedna svemoćna pozicija. To, da se donese zakon u tako osjetljivoj oblasti kao što je povraćaj nezakonito oduzete imovine, ne malom broju građana, i jedna svemoćna pozicija da se taj isti zakon ne poštuje, pokazuje da našu vlast ne interesuje zakonitost, javno mnjenje, kako domaće, tako i međunarodno.''
Novim zakonom predviđa se vraćanje imovine oduzete poslijeratnim revolucionarnim zakonima, osim imovine za koju je tada plaćena pravična naknada. U ostalim slučajevima, vlasnicima kojima je nemoguće vratiti imovinu, biće obeštećeni iz Fonda za restituciju. Nema ograničenja visine obeštećenja, a za plaćanje naknade predviđene su obveznice nominovane u eurima koje se mogu prodati, upotrijebiti za kupovinu akcija i slično. Veselin Uskoković, predsjednik Udruženja za vraćanje oduzete imovine, je svojevremeno, komentarišući upravo kašnjenje sa osnivanjem opštinskih Komisija za povraćaj i obeštećenje, ocijenio da je ovaj zakon smišljen samo sa ciljem da vlasnike oduzete imovine drži u nadi da će u dogledno vrijeme riješiti ovaj problem i da se zadovolje međunarodne institucije.
''Donošenjem ovog zakona DPS i SDP nemaju namjeru da rješavaju taj veoma značajan problem imovinskih odnosa u Crnoj Gori, bez kojeg nema reforme u toj oblasti i nema ozbiljnih ulaganja, stranih, a vjerujem, ni domaćih investitora.''
U Komisiji za povraćaj i obeštećenje opštine Podgorica kažu da i pored činjenice da zahtjevi bivših vlasnika stižu, još uvijek nisu u mogućnosti da ih razmatraju zbog nedostatka pod-zakonskih akata koje treba da usvoji vlada. Vasilije Knežević, predsjednik podgoričke općinske komisije.
''Stigla su 74 zahtjeva. Zahtjeve primamo. Uz zahtjeve potrebna je suglasnost zakona da se predloži i dokumentacija, jer je sfera dokazivanja na podnosiocu zahtjeva. U ovom trenutku nemamo uslova da odlučujemo o zahtjevima, jer nemamo pod-zakonski akt kojim bi se, pije svega, regulisao način obeštećenja bivših vlasnika. Prema zakonu, ako ne postoje uslovi da se izvrši povraćaj određene nepokretnosti, onda se vrši obeštećenje u obveznicama ili novcu.''
Vlada Crne Gore je tek prije nekoliko dana uz značajno zakašnjenje donijela odluko o osnivanju Fonda za obeštećenje, ali ne i pod-zakonske akte neophodne za sprovođenje zakona. Za pripremu prijedloga odgovorno je Ministarstvo finansija gdje svjesni propuštenih rokova ukazuju na ozbiljna kašnjenja pojedinih lokalnih parlamenata sa formiranjem Komisije za prijem zahtijeva. Od ukupno dvadeset i jedne, prema podacima ministarstva, komisije su formirane u svega šest opština. Ana Miljanić, portparol Ministarstva finansija, nam je rekla da sada predstoji konstituisanje organa fonda za obeštećenje.
''Fond za obeštećenje će usvojiti plan na osnovu kojeg će vršiti raspodjelu opredijeljenih novčanih sredstava namjenjenih za obeštećenje bivših vlasnika na sve opštine srazmjerno vrijednosti imovine čiji se povraćaj traži. Do sada su opštinske komisije za povraćaj formirane u Podgorici, Kolašinu, Budvi, Andrijevici, Plužinama i Beranima. Opštinske komisije su obavezne da donesu prvostepeno rješenje po okončanju pravnog postupka koji može trajati najviše pet mjeseci od dana podnošenja zahtijeva. Po pravosnažnosti rješenja o obeštećenju stranke to rješenje dostavljaju fondu radi isplate. Shodno tome u ovome trenutku je veoma teško reći kada se mogu očekivati prve isplate. Mala je vjerovatnoća da do prve isplate može doći u tekućoj godini.''
U međuvremenu preko 400 građana je protiv Crne Gore podnijelo tužbu zbog nemogućnosti da ostvare svoja imovinska prava Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu gdje ne postoji pravo na žalbu. Veselin Uskoković, predstavnik vlasnika oduzete imovne, smatra da crnogorske vlasti nisu svjesne političkih i materijalnih posljedica koje mogu proisteći iz odluke Evropskog suda za ljudska prava. Materijalne posljedice koje mogu da zadese poreske obveznike, građane Crne Gore, možda najbolje da ilustruje primjer koji navodi Uskoković:
''Jedan rumunski građanin koji je tužio državu Rumuniju povodom oduzete imovine koja mu nije vraćena, riječ je o zemljištu i kući, je dobio 150 hiljada dolara naknade za tu imovinu. Sudski troškovi i drugi troškovi, kao kamate, iznosili su 650 hiljada dolara.''
Advokat Radomir Prelević je naglasio da ostaje pri ocjeni s kraja juna ove godine kada je, komentarišući činjenicu da se već dva puta donose zakoni koji se ne sprovode, rekao da su u vezi restitucije u Crnoj Gori na djelu legislativni trikovi i radnje koje se mogu ocijeniti kao prevare kojima se kupuje vrijeme s ciljem da se možda uopšte ne ispravi učinjena nepravda i građanima ne vrati ono što je oteto.
''To je sasvim moguće, a takođe je sasvim moguće da se tempira početak primjene zakona za neku političku aktivnost koja bi koristila vlastima, kao što su izbori i druge političke akcije. Mislim da je neprimjereno da se suštinska imovinska egzistencionalna pitanja građana Crne Gore vezuju za tako trivijalne stvari i momente.''
Reklo bi se da je tužba pred Evropskim sudom protiv Srbije ubrzala stvari u glavama političara, jer republička vlada uverava da radi na predlogu Zakona o restituciji. On će podrazumevati kombinovani model povraćaja imovine: u naturi, kompenzacijom drugom imovinom i eventualnim obeštećenjem u vidu obveznica. Udruženje starih vlasnika insistira da se obveznice izdaju samo za oduzetu imovinu koja više ne postoji. Ako postoji, treba da se vrati kako je i uzeta, osim možda stanova, ali to je minorni deo od ukupno oduzete imovine. U vladi Srbije vlada neshvatljiva konspiracija po ovom pitanju. Niko za sada ne želi da iznosi šta će tačno sadržati novi predlog Zakona o povraćaju imovine. To izaziva sumnju kod starih vlasnika da je možda reč o još jednom predizbornom obećanju, koje će potom biti zaboravljeno. I do sada je ova tema pokretana pred izbore, da bi potom pala u zaborav.
Glavni argument koji je prethodna vlada koristila kad je objašnjavala zašto ne može da vrati oduzetu imovinu, već su neka preduzeća prodavana na aukcijama, uprkos žestokom protivljenju starih vlasnika, jeste da to više nisu ta ista preduzeća. Neka su za proteklih pedeset godina znatno unapređena i uvećana, a druga su upropašćena. Milivoje Antić, koordinator mreže za restituciju, kaže da su fabrike i stanovi samo kap u moru. Glavnu imovinu predstavlja zemljište, kako obradivo tako i građevinsko, koje se može vratiti u fizičkom obliku.
''Svojina se mora vratiti. Pravo raspolaganja se mora ograničiti sa jednom limitiranom rentom koju bi mogli da naplaćuju vlasnici zemljišta onog trenutka kada postanu vlasnici. To je uobičajeno svuda u svetu, samo mi smo bili izvan zbog pedesetogodišnjeg projekta koji se pokazao apsolutno pogubnim. Tako je nastala situacija, ne samo u Beogradu, da bez obzira što postoje vlasnici koji bi trebali da budu nosioci prava, direkcije za građevinska zemljišta dodeluju takva zemljište nekim drugima ljudima i dolazi do sukoba, dolazi do preklapanja prava korišćenja. Dokle god je tako nedefinisano stanje niko nije siguran i potpuno je besmislen proces legalizacije zemljišta. Zašto da ga legalizujete ako i dalje kompletno zemljište ostaje u državnoj svojini, ako neko može administrativno da ga dodeli nekome, a da vi nemate pojma o tome.''
Nije problem da se stari vlasnici zemljišta i novi vlasnici zgrada sagrađenih na njemu dogovore, smatra Antić:
''Kada se uspostavi taj odnos onda dolazi do jedne suvlasničke komunikacije. Vlasnici objekata će razgovarati sa vlasnikom zemljišta, a to znači da će neko nekoga otkupiti. Dolazi do jednog ugovornog odnosa koji donosi državi budžetski prihod. Sada država nema nikakav prihod. Onog trenutka kada građevinsko ili poljoprivredno zemljište vratite, više nije u državnoj svojini, ali u tom trenutka dobijate poreske obveznike. Nije uputno porediti sa Tokijem, ali u samom Tokiju imate 100 hiljada transakcija godišnje gde građani i kompanije trguju među sobom zemljištem. Ta trgovina donosi budžetski prihod i budžetski priliv, tako da su ovi argumenti da država nema para besmisleni. Niko i ne traži pare. Zbog toga se i zalažemo za naturalnu restituciju.''
Jedno od pitanja je sledeće – da li je moguće jednu nepravdu ispraviti tako što će se napraviti druga. Konkretno, da bi se na primer starim vlasnicima vratili nacionalizovani stanovi, iz njih se prethodno moraju iseliti sadašnji stanari. To je kršenje njihovih prava, bez obzira što su neki od tih stanova tokom hiperinflacije otkupljivani za deset maraka. O tome Antić kaže:
''Stanovi su zaista kap u moru imovine koja treba da se vrati. Ako su i otkupili stanove, oni nisu otkupili zemljište. Ako vi vratite starom vlasniku zemljište, stanari ostaju vlasnici stanova. Jedan vid rešavanja tog pitanja je kroz izgradnju stanova, ili kroz kompenzaciju koja može biti, ili u naturalnoj imovini, ili u vidu nekog obeštećenja. Nekome odgovara obeštećenje, možda će nekome odgovarati da dođe do nekog novca, a s druge strane može neko sačekati da dobije neku drugu imovinu. Imate i slučaj da bi stari vlasnik mogao da dobije neki stan u novogradnji. Primer za to je recimo da ovi koji su sada otkupili stanove u starim zgradama žele da uđu u njih. Takav vlasnik može da uđe u svoj stari stan, a da bivši stanar ode u nov, ne gubeći niti jedan jedini kvadratni centimetar. Postoje rešenja, samo treba da postoji dobra volja. Kada se sprovodi restitucija treba se ograničiti na pravo, inače postoje ogromne mogućnosti za manipulacije, korupciju i kriminal, kod bilo koje vlasti.''
Nema ekonomskog rezona da se izbegava povraćaj imovine, već je reč o ideološkim razlozima. Onog trenutka kad vlast odluči da vrati imovinu, to će značiti priznanje da je nije trebalo ni oduzimati, smatra Antić. On kaže da ima još zagovornika da restitucija nije potrebna, već je imovinu i trebalo oduzimati. Od 23. juna prošle godine do danas Skupština Srbije nije odgovorila na predlog Zakona o povraćaju imovine koju je podnela Građanska inicijativa za restituciju, kaže Antić:
''Od momenta kada smo se pojavili pa do danas, na 3057 dopisa nije bilo ni jednog jedinog odgovora od strane Skupštine. Ne možemo to drugačije da objasnimo nego da postoji potpuni kontinuitet. Nas niko ne može da zavara.''
Kad je 1. septembra ove godine objavljeno da je deset građana podnelo tužbu Evropskom sudu za ljudska prava, vlada Srbije je objavila da će pod hitno, još tokom jeseni, izraditi predlog Zakona o restituciji, kaže Mile Antić.
''Što se tiče samog postupanja Skupštine, tu smo svesni i ne odstupamo od potpuno ispravnog stava, a to je da su 250 narodnih poslanika koji sede u Skupštini odgovorni da donose zakone, bez obzira kojoj stranci pripadaju. Njihova uloga je zakonodavna. Ako Skupština, najviše zakonodavno telo, ne odgovori na 3057 dopisa, šta onda možemo da očekujemo od istinskih reformi.''
Pitanje je da li Evropski sud treba da izvrši pritisak na srpske vlasti, da bi ovaj problem bio rešen:
''Na žalost to je tako bilo i u drugim državama. Bojim se da će proći dosta vremena i da će to imati negativne posledice. Ovo je poruka, nazovi patriotima, koji sede u Skupštini. Onog trenutka kada izvršite restituciju i poništite propise kojima je prisilno oduzeta imovina, poduzeli ste jednu jako tešku pravnu poruku svim ekstremistima na ovim prostorima.''
Jedan od argumenata prethodne vlasti što nije donet Zakon o denacionalizaciji bio je taj da ni sami vlasnici, odnosno građani koji pretenduju na povraćaj imovine i njihovi naslednici, ne mogu u velikom broju slučajeva to svoje pravo da dokažu. Tako bi za utvrđivanje prava vlasništva bilo potrebno nekoliko godina. To nije baš sasvim tačno, smatra Antić:
''Ako mislite to ozbiljno da rešite ide se preko projekta katastralne pokretnosti koji finansiraju inostrane organizacije, kao Svetska banka, ponajmanje se to finansira iz budžeta. Trebao bi Republički geodetski zavod da omogući ljudima da dođu do svoje dokumentacije. Imamo potpuno obrnutu situaciju, jer je tek odskoro omogućeno ljudima da dođu do svoje dokumentacije. Mi već uveliko naše članove pojedinačno pripremamo i upućujemo kako da na pravi način dođu do dokumentacije. U Bugarskoj ste imali rok od šest meseci da se ljudi prijave za imovinu. Ako se neko nije setio za tako dugo vreme priče o restituciji da ima neku imovinu, onda je prihvatljivo i legalno, da ako ne podnese zahtev u tom roku, gubi pravo na tu imovinu.''
Srpska pravoslavna crkva takođe ima veliku oduzetu imovinu. Zato se priprema delegacija koja bi otišla kod nadležnih u vladi Srbije da sazna detalje novog predloga Zakona o povraćaju imovine. Pitanje je da li će povraćaj biti u fizičkom obliku, ili u obveznicama kojima bi se mogla kupovati neka druga imovina. Koju imovinu potražuje crkva, pitali smo Predraga Vasića, pravnog savetnika Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve:
''Srpska pravoslavna crkva ima detaljne podatke o tome kojom imovinom je raspolagala do trenutka oduzimanja, od 1945. do 1959. godine, kada je konačno završen proces nacionalizacije. Računa se da je oduzeto oko 3000 imanja i nekretnina kojima je raspolagala Srpska pravoslavna crkva na teritoriji ondašnje Jugoslavije. Negde oko 180 hiljada hektara je bilo u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Ova cifra se odnosi na zemljište. Tome treba dodati i silne kvadrate koji su oduzeti Srpskoj pravoslavnoj crkvi: misli se na stanove, poslovne prostore, fabrike i tako dalje. Računa se da je negde oko osam miliona ondašnjih dinara Kraljevine Jugoslavije oduzeto sa računa Srpske pravoslavne crkve koji su se nalazili u raznim bankama i štedionicama.''
Argument koji se koristio da bi se objasnilo zašto ne može da se vrati imovina u fizičkom obliku, glasio je da to ni po obimu ni po vrednosti više nije ona ista imovina koja je posle Drugog svetskog rata oduzeta. Vasić, međutim, tvrdi da to nije tačno:
''Sve države koje su tranzicione i koje su donele Zakon o restituciji su se opredelile za fizičku restituciju. Smatram da je moguće da se izvrši fizička restitucija i ne stoje nikakva obrazloženja bilo koje vlade da se ne može izvršiti fizički povraćaj. Ukoliko u nekim situacijama zaista ne može da se izvri fizički povraćaj, jer fizički ne postoji ta nekretnina, u takvoj situaciji može da se ponudi, ili novčano obeštećenje, ili obeštećenje u hartijama od vrednosti, ili u gotovom novcu - što je manje verovatno, ili treba pribeći drugoj situaciji a to je da se ponudi neka druga slična stvar. Ako se radi o zemljištu na kojem je podignuta nekakva fabrika, ili je zemljište otuđeno, ponudiće se adekvatno zemljište koje je iste kvadrature i u približno istom području gde je bilo i prethodno zemljište koje je oduzeto.''
Kad je reč o dokazivanju prava vlasništva nad nacionalizovanom imovinom, situacija kod Srpske pravoslavne crkve daleko je jednostavnija nego kod građana:
''Kod Srpske pravoslavne crkve i njenih pravnih lica postoje jasni dokazi o vlasništvu. Sva pravna lica unutar Pravoslavne crkve imaju vrlo detaljnu dokumentaciju, počevši od akata o oduzimanju i dokazivanju da su oni bili prethodni vlasnici, tako da je tu nedvosmisleno dokazati vlasništvo do 1945. ili 1959. godine.''
Sa druge strane, mora se poštovati princip pravne sigurnosti, tako da oni koji su naknadno stekli prava nad nacionalizovanom imovinom po tadašnjim zakonima, takođe moraju biti zaštićeni. Sada je pitanje da li će se povraćaj imovine građana, sa jedne i potomcima dinastije Karađorđevića i crkve sa druge strane, regulisati objedinjeno, ili u dva posebna zakona. Predrag Vasić kaže:
''Smatram da bi trebalo doneti posebnu zakonsku regulativu koja bi tretirala isključivo crkve i tradicionalne verske zajednice u Srbiji, jer uglavnom imovina koja je nekada pripadala crkvama i tradicionalnim verskim zajednicama se sada nalazi u državnoj ili društvenoj svojini, i to u nepromenjenom obliku. Najjednostavnije bi bilo da se ta imovina, pošto je u nepromenjenom obliku u državnoj ili društvenoj sredini, odmah i povrati.''
Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je za povraćaj crkvene imovine potrebna samo politička volja i da tu nema velikih objektivnih prepreka:
''Uglavnom postoje čiste pravne situacije kod svih crkava i tradicionalnih verskih zajednica. Situacija je ista i sa Rimokatoličkom crkvom, Muslimanskom zajednicom i ostalim konfesijama koje egzistiraju u Srbiji, a kojima je izvršeno oduzimanje. Tu je situacija mnogo jasnija nego kod običnih građana. Srpskoj pravoslavnoj crkvi su uglavnom oduzimane nepokretnosti u ruralnim područijima, a nešto manje u urbanim, dok su Rimokatoličkoj crkvi i Muslimanskoj zajednici nešto više oduzimane nepokretnosti u urbanim, a ne u ruralnim područijima.''
Zanimljivo je ispitati iskustva Češke Republike sa restitucijom, s obzirom na to da je to zemlja bivšeg post-komunističkog bloka koja se prva uhvatila u koštac sa tim izazovom i koja je na njega najdoslednije odgovorila.
Česki analitičar Filip Tesař kaže da se o restituciji počelo govoriti odmah posle pada komunizma i dolaska na vlast nove garniture, dakle još pre razlaza Češke i Slovačke.
''Posle razlaza taj proces je nastavljen i u jednoj i u drugoj zemlji. Radilo se o povratku imovine koju je konfiskovala komunistička vlada u razdoblju od 25. februara 1948., što je bio dan komunističkog prevrata u Čehoslovačkoj, do 31. decembra 1989. godine, koji je uzet za simbolički datum rađanja pravne države.
Otpor restituciji na početku nije bio izrazitiji, sve dok se pitanje restitucije nije počelo odnositi i na povratak imovine nekim aristokratskim porodicama, koje su već Zemljišnom reformom posle Prvog svetskog rata izgubile deo svojih poseda, ali koje su početkom devedesetih godina počele da zahtevaju povratak nekih dvoraca i poseda percipiranih kao nacionalni spomenici, deo opšteg nacionalnog bogatstva. Zatim se svojim zahtevima za povratak imovine oglasila i Katolička crkva, koja ima podršku samo u nekim oblastima Češke Republike – u južnoj i srednjoj Moravskoj, a i ona je prilično ograničena. Intelektualni sloj je zauzeo veoma oštar stav protiv tih crkvenih zahteva. Na druge zahteve za restituciju oduzete imovine, koje su isticali pripadnici srednje i niže srednje klase, češko društvo je reagovalo veoma pozitivno.
Društvo je sa odobravanjem prihvatilo i povraćaj takozvane arizovane imovine. Reč je o imovini čeških Jevreja koju su im oduzeli nacisti od 15. marta 1939., kada je nemačka vojska zauzela Češku i Moravsku, do kraja Drugog svetskog rata. Ti ljudi su se takođe mogli prijaviti za restituciju, zato što nisu dobili nikakvu kompenzaciju za oduzetu imovinu do 1948. godine, ali ni za sve vreme trajanja komunističkog režima.''
Na pitanje da li se ikad može pravedno rešiti pitanje oduzete imovine sudetskih Nemaca, na osnovu Benešovih dekreta, Filip Tesař odgovara da se taj problem verovatno nikad neće rešiti na zadovoljstvo svih i da za njega verovatno i ne postoji pravedno rešenje.
''Reč je o imovini više od dva miliona Nemaca koji su do Drugog svetskog rata bili čehoslovački građani, a koji su posle nemačke okupacije Čehoslovačke dobili nemačko državljanstvo, tako da bi se moglo reći da se radi o imovini stranih državljana. Planovi o iseljavanju sudetskih Nemaca začeli su u glavama ljudi oko češkog predsednika u egzilu, Edvarda Beneša, negde 1942. - 1943. godine. Prvo su bile u opticaju ideje da Nemačka ustupi neka pogranična područja na koja bi se preselio maksimalan broj čeških Nemaca, ali kasnije, kako je odmicao Drugi svetski rat i kako je jačalo neprijateljstvo između saveznika i nacista, tako se i češka vlada u egzilu priklanjala sve tvrđim rešenjima i konačno odlučila za akceptovanje plana da se Čehoslovačka sasvim ratosilja svoje nemačke manjine. Njena imovina je bila oduzeta na osnovu dekreta predsednika Republike jer su se prvi izbori u poratnoj Čehoslovačkoj održali tek u leto 1946. godine, dakle, celu godinu dana nedostajala je najviša zakonodavna vlast, koju je predsednik Republike supstituisao posredstvom dekreta. Dva od tih dekreta regulisala su pitanje imovine sudetskih Nemaca i njihovog pravnog položaja. Bilo im je oduzeto državljanstvo, odnosno, nije im se priznavalo čehoslovačko državljanstvo, bila im je konfiskovana sva imovina, a zatim su iseljeni iz zemlje.
Razume se, ova tema u češkom društvu uglavnom nailazi na ćutanje. Skoro svi Česi prećutno misle da je to bilo pravo rešenje. Malo ko je spreman da čuje da su u toku iseljavanja sudetskih Nemaca bile činjene nepravde i zločini za koje, osim u izuzetnim slučajevima, niko nije odgovarao. Što se tiče izgnanih Nemaca smatram da bi većina njih pre želela neko simboličko izvinjenje nego povratak imovine. To su sada uglavnom veoma stari ljudi koji su davno korene presadili u Nemačku, ali uprkos tome, pitanje izvinjenja se u češkom mnenju još uvek spaja sa opasnošću eventualne potražnje imovine od strane sudetskih Nemaca. Ta imovina je često menjala vlasnike i svi su je kupovali u dobroj veri da je legalni posed. Veliki njen deo je bio i uništen, jer su ta pogranična područja gde su živeli sudetski Nemci posle rata doživela češku kolonizaciju, ali nikad kolonizaciju bez ostatka, tako da je veliki broj sela jednostavno nestao - dakle u velikoj meri ne bi ni imalo šta da se vrati. Osim toga, u češkom mnenju vlada predstava da su sudetski Nemci svojim tadašnjim zahtevima za samostalnošću i doveli do razbuktavanja Drugog svetskog rata, dakle i do patnji češkog naroda u ratu. Zbog toga, takvo rešenje još uvek doživljavaju kao pravednu osvetu. Razume se, s moralne tačke gledišta, to je veoma diskutabilno, ali činjenica je da većina Čeha tako oseća.''
Kako je češka vlada reagovala kada imovinu bivšim vlasnicima, ili njihovim naslednicima, nije bilo moguće vratiti u neoštećenom obliku?
''Kada je imovina bivših vlasnika bila oštećena, ili kada se nije mogla vratiti njihovim naslednicima, a da se time ne povredi pravo drugih, u takvom slučaju bi ta imovina bila procenjena i država je bila dužna da ponudi odgovarajuću naknadu. U najvećem broju slučajeva to se ticalo zemljišnih parcela, polja, šuma, ali ne zgrada. Ako nije bilo moguće vratiti konkretnu parcelu, polje ili šumu, morala je biti ponuđena druga parcela, polje ili šuma koji su, po veličini, kvalitetu zemljišta i drugim atributima, morali biti adekvatni onome što ne može da se vrati.
U Srbiji i Crnoj Gori, ili pak u Hrvatskoj, restitucija ne bi trebalo da bude tako veliki problem kao u bivšoj Čehoslovačkoj.
Zemljišne parcele u bivšoj poratnoj Jugoslaviji nisu bile u toj meri konfiskovane kao u Čehoslovačkoj. U Jugoslaviji vlasnicima parcela do određene veličine, zemljište nije bilo oduzimano, nego im je samo bilo oduzeto pravo njihovog uživanja. Mogli su raspolagati parcelama do 2 hektara, ali nije im bilo dozvoljeno da raspolažu parcelama od 2 do 10 hektara koje su, ipak bile zavedene pod njihovim imenima.
Mnogo veći problem vidim sa imovinom Nemaca, odnosno Mađara u Srbiji, a još veći kad je u pitanju imovina Italijana u Hrvatskoj - u Istri i malim delom u Sloveniji. Iz tog razloga, što za razliku od bivše Čehoslovačke koja je oduzimanje imovine sudetskih Nemaca obezbedila i podrškom velikih sila na poratnim konferencijama, odnosno, osigurala izvesnu međunarodnu potvrdu i podršku toga što je uradila, Jugoslavija u tom pogledu nije bila tako dosledna, tako da je u slabijoj pravnoj poziciji. Ipak, mislim da ni Nemci ni Mađari neće tražiti povratak svoje imovine.
Problem, međutim, kako sam rekao, vidim sa imovinom italijanske manjine u Istri. Ta manjina nije bila sistematski iseljavana, nego su njeni pripadnici spontano otišli pred napredujućom jugoslovenskom vojskom pred kraj rata. Jednostavno su ostavili svoju imovinu, koja im je prećutno postupno uzeta, bez ikakve pravne odluke. Dakle, oni se nikad nisu odrekli te imovine, a jugoslovenska država nikad nije to pitanje legalno rešila. Problem je, naravno, što je Italija država nekoliko puta veća nego Hrvatska, pa bi tu nesrazmeru mogla da iskoristi vršenjem pritiska na Hrvatsku, recimo, pretnjama da će blokirati pristup Hrvatske Evropskoj Uniji. Ipak mi se čini da restitucija imovine italijanske manjine nije verovatna. Pre svega zato što druge, veće i značajnije, članice EU ne bi dozvolile da nastupi bilo kakav presedan koji bi vodio u lančanu reakciju i ugrozio međunarodne odnose u Evropi, što opet ne znači da Italija tu situaciju ne bi mogla koristiti za vršenje pritiska na Hrvatsku kako bi izdejstvovala ustupke po nekim drugim pitanjima.''
Zašto je vlada u Srbiji i Crnoj Gori do sada zanemarivale pitanje restitucije?
''Ni sama javnost u Srbiji i Crnoj Gori nije pokazivala veće interesovanje za rešavanje tog pitanja. Iniciranjem rešavanja tog pitanja vlada bi dobila više protivnika nego saveznika, što u situaciji kad joj je najveći interes održati se na vlasti, nije potrebno. Osim toga, nije dovoljno velika niti uticajna grupa koje se restitucija tiče. Nju bi uglavnom činili naslednici bivših vlasnika zemlje u Vojvodini i Šumadiji koji su izgubili veće zemljišne parcele. Ipak, oni nisu dovoljno jaka interesna grupa, tako da se čini da će rešavanje tog pitanja morati da sačeka da ga se lati neka uticajnija politička partija ili politički lider.''
Slede neka od svedočanstava starih vlasnika, odnosno njihovih naslednika iz Pirota.
Vremešni Piroćanci pamte 1946. godinu, kada su nove vlasti oduzimale imovinu tadašnjim industrijalcima. Sedmočlanoj porodici Jovana Cekića, koji je jedan od osnivača Tigra, oduzeto je sve, između ostalog i kuća od 463 metra kvadratna u centru grada. U to vreme, mlađa kćerka Gordana imala je šest, a starija kćerka deset godina.
''Godine 1946. je bačeno oko na tu lepu kuću. Pre toga su nam sve konfiskovali, samo je kuća ostala. Te godine je za nama došao sekretar Komunističke partije Jugoslavije, Đoka Pavlović, s molbom da privremeno ustupimo kuću Komitetu Komunističke partije. Moj otac je pristao i poverovao da će posle dve godine, kako su obećali, da se isele. U početku su plaćali kiriju, a narednih 129 meseci, do nacionalizacije, niti jednom. Za to vreme bez znanja naših roditelja, skinuli su pločice iz kuhinje, zid između ostava u podrumu, posekli drveće u dvorištu gde su napravili igralište za odbojku. U njihovom odgovoru na našu žalbu je napisano da je to sada poslovna zgrada, jer oni tu rade, te da su izvršili neke izmene, što se kosi za Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine kada je kuća nacionalizovana. Naravno da je to sve bilo smišljeno i zlonamerno jer su njihove kancelarije bile u našim spavaćim sobama. Za sastanke su imali ogromnu trpezariju povezanu sa velikim salonom, a višak prostora su izdavali.''
''Preselili su nas tokom leta. Znam iz priče da je Đoka Pavlović došao kod tate. Ne sećam se, ali znam da je došao i da je tražio, pošto je naša kuća bila najlepša u gradu, da tu za neko vreme bude Opštinski komitet. Ne znam o tome ništa drugo. Tata deci ništa nije govorio. Nisam od njega čula ništa niti pozitivno, niti negativno. Čula sam da su ga vodili da gleda streljanja drugih ljudi, a to je značilo da ukoliko ne sarađuje, ne pokloni to što ima, i njega čeka slična sudbina.''
Dvanaest godina kasnije, na osnovu člana 58 Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada, doneto je rešenje o nacionalizaciji kuće. Srđan Mitić, advokat iz Pirota, ponašanje narodne vlasti tumači uverenjem da su mogli sve.
''Ono što je čudno u ovom slučaju je to da je uzeta porodična stambena zgrada, a to znači da se ne radi o nekakvom poslovnom objektu. Argumentima sile ljudi su izbačeni. Čak se tu pominje i neka dobrovoljnost u ustupanju Opštinskom komitetu Komunističke partije Jugoslavije. Ta zgrada se navodno dobrovoljno ustupa na korišćenje uz obavezu plaćanja neke zakupnine koja, ili nije plaćana uopšte, ili je isplaćivana dve godine u mizernoj visini. Znači da je to jedno stanje koje nema veze s nikakvim pravom, s nikakvim zakonom. To je trajalo preko deset godina, sve do 1959. godine.''
Godine 1979. Cekićeva kuća dobija novog vlasnika. Skupština opštine Pirot i opštinski komitet Saveza Komunista 12. marta potpisali su Ugovor o kupoprodaji. Predsednik Skupštine opštine Pirot u to vreme bio je Desimir Petrović.
''To je bila revolucija. Nisam mnogo razmišljao o tome, ali svako je, verovatno, to ćuteći podržavao. To je bila direktiva partije. Nije tako bilo samo u Pirotu, već u celoj zemlji. Komunistička partija je vršila nacionalizaciju. Kasnije, kada sam postao predsednik, video sam kako su vodeći ljudi u Komunističkoj partiji pravili greške. Uzimali su i nikakav ugovor nisu davali. Ljudi su tada i poklanjali, jer su se plašili. I za malo se stradalo. Partijski rukovodioci su pravili greške. Oni su mislili da nikada više niko drugi neće doći na vlast, nego samo komunisti. Zato nisu pravili ugovore i nemaju ugovore o mnogim dobrovoljnim davanjima. Kako je uzeta ova kuća, ne znam.''
Bogoljub Tošić, danas potpredsednik Socijalističke partije Srbije u Pirotu, ranije opštinski javni pravobranilac, kaže da prema dokumentaciji koja postoji, kuća je uredno plaćena.
''Ne mogu tačno da se setim, ali 1980. ili 1979. godine, predmetni objekat je prodan Savezu Komunista u Pirotu. Objekat je plaćen od naših članarina opštini Pirot, a opština Pirot, zajedno sa vojskom, je sredstva iskoristila za izgradnju Doma kulture u Pirotu. Vojska je finansirala svoj deo doma, a opština Pirot je finansirala Dom kulture.''
Vlasti su se i dalje poigravale sudbinom i imovinom porodice Cekić. Jedan od paradoksa u slučaju kuće Cekić je da ugovori o zakupu i danas ne postoje u arhivi Skupštine opštine Pirot, kao ni predmet broj 116 o oduzimanju Cekićeve kuće. Cekići su ogorčeni, ali veruju u pravdu.
''Iznenadilo me pre neki dan saznanje da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije donela Zakon o denacionalizaciji. Crna Gora ga je donela, ali ga još ne sprovodi. Mi ne možemo ništa da uradimo već toliko godina. Bila sam dete. Moji su unuci sada punoletni. Praunuci moga oca su punoletni. Koliko je to godina prošlo, da ne može ništa da se reši?''
Iz Čačka, takođe, stižu priče naslednika starih vlasnika.
Radomir Aćimović zajedno sa svojom porodicom živi u kući čije dvorište gleda na veliku prodavnicu, objekat koji je, pre nego što je nacionalizovan, bio u vlasništvu njegovog dede. Jedini siguran izvor prihoda u ovom domaćinstvu trenutno predstavlja suprugina nastavnička plata. ''Sve bi bilo drugačije kada bi nam oduzeta imovina bila vraćena'', kaže Aćimović.
''Da nam nije, pored ovog objekta, oduzeto i pet hektara zemlje, 40 placeva u okolini, živeli bi smo bolje. Sada je Ar placa dostigao 1500 eura. U okolini, na zemljištu koje je nama oduzeto, danas stoje izgrađene kuće. Naša sadašnja materijalna situacija je zaista nezavidna.''
Aćimović je prinuđen da iz dana u dan posmatra svoje fiktivno bogatstvo koje je pre izvesnog vremena prešlo iz državnih, u ruke novog vlasnika. ''Osećam se degradirano, jer mi je na ovaj način imovina oteta po drugi put'', navodi Aćimović.
''Smatram da je putem nacionalizacije 1964. godine ovo nama opet oteto. Kad je prodat ovaj objekat, isto kao da je već drugi put oduzet. Osećam se degradiran. Sve je na dohvat ruke, a tako daleko. Svestan sam da je to pripadalo mojima.''
I pored toga što svaka vlast kao jedan od svojih prioriteta najavljuje i donošenje Zakona o denacionalizaciji, zakon još nije donet, niti će, po svemu sudeći, uskoro ući u skupštinsku proceduru. Aćimović ističe da je krajnje vreme da se na vladajuću strukturu izvrši pritisak ne bi li obratili pažnju na probleme ljudi koji potražuju nacionalizovanu imovinu.
''Ukoliko ne dođe do toga da predlog zakona konačno uđe u skupštinsku proceduru, moraćemo da vodimo borbu da se povrati nacionalizovana imovina blokadom saobraćaja i još nekim protestima koji će uslediti.''
Radomir Aćimović na kraju ipak izražava nadu da će njegov problem u dogledno vreme biti rešen. Kako kaže, više zato što mu je lakše da na taj način razmišlja, nego što zaista veruje srpskim političarima.
''Ljudi poput mene nemaju puno poverenja u ovu vlast, ali ipak očekuju da će se jednom to sve izmeniti i da će pravda pobediti.''
Restituciju u Crnoj Gori karakteriše paradoks, da i pored dva zakona koje je Skupština Crne Gore usvojila, ovaj proces nije pomeren sa mrtve tačke, a pre tri meseca je i internacionalizovan, upućivanjem više stotina tužbi koje su protiv Crne Gore podneli njeni građani Sudu za ljudska prava u Strazburu, zbog nemogućnosti da ostvare imovinska prava.
Usvajanjem Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju koji je usvojen krajem marta ove godine, prestaje da važi Zakon o pravednoj restituciji koji je u crnogorskom parlamentu izglasan 2002. godine kada su opozicione stranke imale većinu u parlamentu, a koji nikada nije zaživio zbog nedostatka političke volje u vladajućim strukturama. Proces restitucije ni novim zakonom nije pomjeren sa mrtve tačke zbog usporene primjene, kašnjenja, odnosno probijanja rokova propisanih za formiranje institucija koje bi trebale da ga realizuju. ''Novi Zakon o restituciji je trebao da bude fin ukras na našoj demokratskoj fasadi'', rekao je podgorički advokat Radomir Prelević, pravni zastupnik i konsultant više vlasnika imovine oduzete nakon Drugog svjetskog rata. ''Ista ta vlast, koja je usvojila ovaj zakon, višestruko je premašila rokove za formiranje organa koji su, uz neophodnost donošenja post-zakonskih akata, uslov za njenu primjenu'', rekao je Prelević.
''Tu se radi o do sada nezabilježenom primjeru ignorisanja prava da bi se pokazala jedna svemoćna pozicija. To, da se donese zakon u tako osjetljivoj oblasti kao što je povraćaj nezakonito oduzete imovine, ne malom broju građana, i jedna svemoćna pozicija da se taj isti zakon ne poštuje, pokazuje da našu vlast ne interesuje zakonitost, javno mnjenje, kako domaće, tako i međunarodno.''
Novim zakonom predviđa se vraćanje imovine oduzete poslijeratnim revolucionarnim zakonima, osim imovine za koju je tada plaćena pravična naknada. U ostalim slučajevima, vlasnicima kojima je nemoguće vratiti imovinu, biće obeštećeni iz Fonda za restituciju. Nema ograničenja visine obeštećenja, a za plaćanje naknade predviđene su obveznice nominovane u eurima koje se mogu prodati, upotrijebiti za kupovinu akcija i slično. Veselin Uskoković, predsjednik Udruženja za vraćanje oduzete imovine, je svojevremeno, komentarišući upravo kašnjenje sa osnivanjem opštinskih Komisija za povraćaj i obeštećenje, ocijenio da je ovaj zakon smišljen samo sa ciljem da vlasnike oduzete imovine drži u nadi da će u dogledno vrijeme riješiti ovaj problem i da se zadovolje međunarodne institucije.
''Donošenjem ovog zakona DPS i SDP nemaju namjeru da rješavaju taj veoma značajan problem imovinskih odnosa u Crnoj Gori, bez kojeg nema reforme u toj oblasti i nema ozbiljnih ulaganja, stranih, a vjerujem, ni domaćih investitora.''
U Komisiji za povraćaj i obeštećenje opštine Podgorica kažu da i pored činjenice da zahtjevi bivših vlasnika stižu, još uvijek nisu u mogućnosti da ih razmatraju zbog nedostatka pod-zakonskih akata koje treba da usvoji vlada. Vasilije Knežević, predsjednik podgoričke općinske komisije.
''Stigla su 74 zahtjeva. Zahtjeve primamo. Uz zahtjeve potrebna je suglasnost zakona da se predloži i dokumentacija, jer je sfera dokazivanja na podnosiocu zahtjeva. U ovom trenutku nemamo uslova da odlučujemo o zahtjevima, jer nemamo pod-zakonski akt kojim bi se, pije svega, regulisao način obeštećenja bivših vlasnika. Prema zakonu, ako ne postoje uslovi da se izvrši povraćaj određene nepokretnosti, onda se vrši obeštećenje u obveznicama ili novcu.''
Vlada Crne Gore je tek prije nekoliko dana uz značajno zakašnjenje donijela odluko o osnivanju Fonda za obeštećenje, ali ne i pod-zakonske akte neophodne za sprovođenje zakona. Za pripremu prijedloga odgovorno je Ministarstvo finansija gdje svjesni propuštenih rokova ukazuju na ozbiljna kašnjenja pojedinih lokalnih parlamenata sa formiranjem Komisije za prijem zahtijeva. Od ukupno dvadeset i jedne, prema podacima ministarstva, komisije su formirane u svega šest opština. Ana Miljanić, portparol Ministarstva finansija, nam je rekla da sada predstoji konstituisanje organa fonda za obeštećenje.
''Fond za obeštećenje će usvojiti plan na osnovu kojeg će vršiti raspodjelu opredijeljenih novčanih sredstava namjenjenih za obeštećenje bivših vlasnika na sve opštine srazmjerno vrijednosti imovine čiji se povraćaj traži. Do sada su opštinske komisije za povraćaj formirane u Podgorici, Kolašinu, Budvi, Andrijevici, Plužinama i Beranima. Opštinske komisije su obavezne da donesu prvostepeno rješenje po okončanju pravnog postupka koji može trajati najviše pet mjeseci od dana podnošenja zahtijeva. Po pravosnažnosti rješenja o obeštećenju stranke to rješenje dostavljaju fondu radi isplate. Shodno tome u ovome trenutku je veoma teško reći kada se mogu očekivati prve isplate. Mala je vjerovatnoća da do prve isplate može doći u tekućoj godini.''
U međuvremenu preko 400 građana je protiv Crne Gore podnijelo tužbu zbog nemogućnosti da ostvare svoja imovinska prava Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu gdje ne postoji pravo na žalbu. Veselin Uskoković, predstavnik vlasnika oduzete imovne, smatra da crnogorske vlasti nisu svjesne političkih i materijalnih posljedica koje mogu proisteći iz odluke Evropskog suda za ljudska prava. Materijalne posljedice koje mogu da zadese poreske obveznike, građane Crne Gore, možda najbolje da ilustruje primjer koji navodi Uskoković:
''Jedan rumunski građanin koji je tužio državu Rumuniju povodom oduzete imovine koja mu nije vraćena, riječ je o zemljištu i kući, je dobio 150 hiljada dolara naknade za tu imovinu. Sudski troškovi i drugi troškovi, kao kamate, iznosili su 650 hiljada dolara.''
Advokat Radomir Prelević je naglasio da ostaje pri ocjeni s kraja juna ove godine kada je, komentarišući činjenicu da se već dva puta donose zakoni koji se ne sprovode, rekao da su u vezi restitucije u Crnoj Gori na djelu legislativni trikovi i radnje koje se mogu ocijeniti kao prevare kojima se kupuje vrijeme s ciljem da se možda uopšte ne ispravi učinjena nepravda i građanima ne vrati ono što je oteto.
''To je sasvim moguće, a takođe je sasvim moguće da se tempira početak primjene zakona za neku političku aktivnost koja bi koristila vlastima, kao što su izbori i druge političke akcije. Mislim da je neprimjereno da se suštinska imovinska egzistencionalna pitanja građana Crne Gore vezuju za tako trivijalne stvari i momente.''
Reklo bi se da je tužba pred Evropskim sudom protiv Srbije ubrzala stvari u glavama političara, jer republička vlada uverava da radi na predlogu Zakona o restituciji. On će podrazumevati kombinovani model povraćaja imovine: u naturi, kompenzacijom drugom imovinom i eventualnim obeštećenjem u vidu obveznica. Udruženje starih vlasnika insistira da se obveznice izdaju samo za oduzetu imovinu koja više ne postoji. Ako postoji, treba da se vrati kako je i uzeta, osim možda stanova, ali to je minorni deo od ukupno oduzete imovine. U vladi Srbije vlada neshvatljiva konspiracija po ovom pitanju. Niko za sada ne želi da iznosi šta će tačno sadržati novi predlog Zakona o povraćaju imovine. To izaziva sumnju kod starih vlasnika da je možda reč o još jednom predizbornom obećanju, koje će potom biti zaboravljeno. I do sada je ova tema pokretana pred izbore, da bi potom pala u zaborav.
Glavni argument koji je prethodna vlada koristila kad je objašnjavala zašto ne može da vrati oduzetu imovinu, već su neka preduzeća prodavana na aukcijama, uprkos žestokom protivljenju starih vlasnika, jeste da to više nisu ta ista preduzeća. Neka su za proteklih pedeset godina znatno unapređena i uvećana, a druga su upropašćena. Milivoje Antić, koordinator mreže za restituciju, kaže da su fabrike i stanovi samo kap u moru. Glavnu imovinu predstavlja zemljište, kako obradivo tako i građevinsko, koje se može vratiti u fizičkom obliku.
''Svojina se mora vratiti. Pravo raspolaganja se mora ograničiti sa jednom limitiranom rentom koju bi mogli da naplaćuju vlasnici zemljišta onog trenutka kada postanu vlasnici. To je uobičajeno svuda u svetu, samo mi smo bili izvan zbog pedesetogodišnjeg projekta koji se pokazao apsolutno pogubnim. Tako je nastala situacija, ne samo u Beogradu, da bez obzira što postoje vlasnici koji bi trebali da budu nosioci prava, direkcije za građevinska zemljišta dodeluju takva zemljište nekim drugima ljudima i dolazi do sukoba, dolazi do preklapanja prava korišćenja. Dokle god je tako nedefinisano stanje niko nije siguran i potpuno je besmislen proces legalizacije zemljišta. Zašto da ga legalizujete ako i dalje kompletno zemljište ostaje u državnoj svojini, ako neko može administrativno da ga dodeli nekome, a da vi nemate pojma o tome.''
Nije problem da se stari vlasnici zemljišta i novi vlasnici zgrada sagrađenih na njemu dogovore, smatra Antić:
''Kada se uspostavi taj odnos onda dolazi do jedne suvlasničke komunikacije. Vlasnici objekata će razgovarati sa vlasnikom zemljišta, a to znači da će neko nekoga otkupiti. Dolazi do jednog ugovornog odnosa koji donosi državi budžetski prihod. Sada država nema nikakav prihod. Onog trenutka kada građevinsko ili poljoprivredno zemljište vratite, više nije u državnoj svojini, ali u tom trenutka dobijate poreske obveznike. Nije uputno porediti sa Tokijem, ali u samom Tokiju imate 100 hiljada transakcija godišnje gde građani i kompanije trguju među sobom zemljištem. Ta trgovina donosi budžetski prihod i budžetski priliv, tako da su ovi argumenti da država nema para besmisleni. Niko i ne traži pare. Zbog toga se i zalažemo za naturalnu restituciju.''
Jedno od pitanja je sledeće – da li je moguće jednu nepravdu ispraviti tako što će se napraviti druga. Konkretno, da bi se na primer starim vlasnicima vratili nacionalizovani stanovi, iz njih se prethodno moraju iseliti sadašnji stanari. To je kršenje njihovih prava, bez obzira što su neki od tih stanova tokom hiperinflacije otkupljivani za deset maraka. O tome Antić kaže:
''Stanovi su zaista kap u moru imovine koja treba da se vrati. Ako su i otkupili stanove, oni nisu otkupili zemljište. Ako vi vratite starom vlasniku zemljište, stanari ostaju vlasnici stanova. Jedan vid rešavanja tog pitanja je kroz izgradnju stanova, ili kroz kompenzaciju koja može biti, ili u naturalnoj imovini, ili u vidu nekog obeštećenja. Nekome odgovara obeštećenje, možda će nekome odgovarati da dođe do nekog novca, a s druge strane može neko sačekati da dobije neku drugu imovinu. Imate i slučaj da bi stari vlasnik mogao da dobije neki stan u novogradnji. Primer za to je recimo da ovi koji su sada otkupili stanove u starim zgradama žele da uđu u njih. Takav vlasnik može da uđe u svoj stari stan, a da bivši stanar ode u nov, ne gubeći niti jedan jedini kvadratni centimetar. Postoje rešenja, samo treba da postoji dobra volja. Kada se sprovodi restitucija treba se ograničiti na pravo, inače postoje ogromne mogućnosti za manipulacije, korupciju i kriminal, kod bilo koje vlasti.''
Nema ekonomskog rezona da se izbegava povraćaj imovine, već je reč o ideološkim razlozima. Onog trenutka kad vlast odluči da vrati imovinu, to će značiti priznanje da je nije trebalo ni oduzimati, smatra Antić. On kaže da ima još zagovornika da restitucija nije potrebna, već je imovinu i trebalo oduzimati. Od 23. juna prošle godine do danas Skupština Srbije nije odgovorila na predlog Zakona o povraćaju imovine koju je podnela Građanska inicijativa za restituciju, kaže Antić:
''Od momenta kada smo se pojavili pa do danas, na 3057 dopisa nije bilo ni jednog jedinog odgovora od strane Skupštine. Ne možemo to drugačije da objasnimo nego da postoji potpuni kontinuitet. Nas niko ne može da zavara.''
Kad je 1. septembra ove godine objavljeno da je deset građana podnelo tužbu Evropskom sudu za ljudska prava, vlada Srbije je objavila da će pod hitno, još tokom jeseni, izraditi predlog Zakona o restituciji, kaže Mile Antić.
''Što se tiče samog postupanja Skupštine, tu smo svesni i ne odstupamo od potpuno ispravnog stava, a to je da su 250 narodnih poslanika koji sede u Skupštini odgovorni da donose zakone, bez obzira kojoj stranci pripadaju. Njihova uloga je zakonodavna. Ako Skupština, najviše zakonodavno telo, ne odgovori na 3057 dopisa, šta onda možemo da očekujemo od istinskih reformi.''
Pitanje je da li Evropski sud treba da izvrši pritisak na srpske vlasti, da bi ovaj problem bio rešen:
''Na žalost to je tako bilo i u drugim državama. Bojim se da će proći dosta vremena i da će to imati negativne posledice. Ovo je poruka, nazovi patriotima, koji sede u Skupštini. Onog trenutka kada izvršite restituciju i poništite propise kojima je prisilno oduzeta imovina, poduzeli ste jednu jako tešku pravnu poruku svim ekstremistima na ovim prostorima.''
Jedan od argumenata prethodne vlasti što nije donet Zakon o denacionalizaciji bio je taj da ni sami vlasnici, odnosno građani koji pretenduju na povraćaj imovine i njihovi naslednici, ne mogu u velikom broju slučajeva to svoje pravo da dokažu. Tako bi za utvrđivanje prava vlasništva bilo potrebno nekoliko godina. To nije baš sasvim tačno, smatra Antić:
''Ako mislite to ozbiljno da rešite ide se preko projekta katastralne pokretnosti koji finansiraju inostrane organizacije, kao Svetska banka, ponajmanje se to finansira iz budžeta. Trebao bi Republički geodetski zavod da omogući ljudima da dođu do svoje dokumentacije. Imamo potpuno obrnutu situaciju, jer je tek odskoro omogućeno ljudima da dođu do svoje dokumentacije. Mi već uveliko naše članove pojedinačno pripremamo i upućujemo kako da na pravi način dođu do dokumentacije. U Bugarskoj ste imali rok od šest meseci da se ljudi prijave za imovinu. Ako se neko nije setio za tako dugo vreme priče o restituciji da ima neku imovinu, onda je prihvatljivo i legalno, da ako ne podnese zahtev u tom roku, gubi pravo na tu imovinu.''
Srpska pravoslavna crkva takođe ima veliku oduzetu imovinu. Zato se priprema delegacija koja bi otišla kod nadležnih u vladi Srbije da sazna detalje novog predloga Zakona o povraćaju imovine. Pitanje je da li će povraćaj biti u fizičkom obliku, ili u obveznicama kojima bi se mogla kupovati neka druga imovina. Koju imovinu potražuje crkva, pitali smo Predraga Vasića, pravnog savetnika Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve:
''Srpska pravoslavna crkva ima detaljne podatke o tome kojom imovinom je raspolagala do trenutka oduzimanja, od 1945. do 1959. godine, kada je konačno završen proces nacionalizacije. Računa se da je oduzeto oko 3000 imanja i nekretnina kojima je raspolagala Srpska pravoslavna crkva na teritoriji ondašnje Jugoslavije. Negde oko 180 hiljada hektara je bilo u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Ova cifra se odnosi na zemljište. Tome treba dodati i silne kvadrate koji su oduzeti Srpskoj pravoslavnoj crkvi: misli se na stanove, poslovne prostore, fabrike i tako dalje. Računa se da je negde oko osam miliona ondašnjih dinara Kraljevine Jugoslavije oduzeto sa računa Srpske pravoslavne crkve koji su se nalazili u raznim bankama i štedionicama.''
Argument koji se koristio da bi se objasnilo zašto ne može da se vrati imovina u fizičkom obliku, glasio je da to ni po obimu ni po vrednosti više nije ona ista imovina koja je posle Drugog svetskog rata oduzeta. Vasić, međutim, tvrdi da to nije tačno:
''Sve države koje su tranzicione i koje su donele Zakon o restituciji su se opredelile za fizičku restituciju. Smatram da je moguće da se izvrši fizička restitucija i ne stoje nikakva obrazloženja bilo koje vlade da se ne može izvršiti fizički povraćaj. Ukoliko u nekim situacijama zaista ne može da se izvri fizički povraćaj, jer fizički ne postoji ta nekretnina, u takvoj situaciji može da se ponudi, ili novčano obeštećenje, ili obeštećenje u hartijama od vrednosti, ili u gotovom novcu - što je manje verovatno, ili treba pribeći drugoj situaciji a to je da se ponudi neka druga slična stvar. Ako se radi o zemljištu na kojem je podignuta nekakva fabrika, ili je zemljište otuđeno, ponudiće se adekvatno zemljište koje je iste kvadrature i u približno istom području gde je bilo i prethodno zemljište koje je oduzeto.''
Kad je reč o dokazivanju prava vlasništva nad nacionalizovanom imovinom, situacija kod Srpske pravoslavne crkve daleko je jednostavnija nego kod građana:
''Kod Srpske pravoslavne crkve i njenih pravnih lica postoje jasni dokazi o vlasništvu. Sva pravna lica unutar Pravoslavne crkve imaju vrlo detaljnu dokumentaciju, počevši od akata o oduzimanju i dokazivanju da su oni bili prethodni vlasnici, tako da je tu nedvosmisleno dokazati vlasništvo do 1945. ili 1959. godine.''
Sa druge strane, mora se poštovati princip pravne sigurnosti, tako da oni koji su naknadno stekli prava nad nacionalizovanom imovinom po tadašnjim zakonima, takođe moraju biti zaštićeni. Sada je pitanje da li će se povraćaj imovine građana, sa jedne i potomcima dinastije Karađorđevića i crkve sa druge strane, regulisati objedinjeno, ili u dva posebna zakona. Predrag Vasić kaže:
''Smatram da bi trebalo doneti posebnu zakonsku regulativu koja bi tretirala isključivo crkve i tradicionalne verske zajednice u Srbiji, jer uglavnom imovina koja je nekada pripadala crkvama i tradicionalnim verskim zajednicama se sada nalazi u državnoj ili društvenoj svojini, i to u nepromenjenom obliku. Najjednostavnije bi bilo da se ta imovina, pošto je u nepromenjenom obliku u državnoj ili društvenoj sredini, odmah i povrati.''
Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je za povraćaj crkvene imovine potrebna samo politička volja i da tu nema velikih objektivnih prepreka:
''Uglavnom postoje čiste pravne situacije kod svih crkava i tradicionalnih verskih zajednica. Situacija je ista i sa Rimokatoličkom crkvom, Muslimanskom zajednicom i ostalim konfesijama koje egzistiraju u Srbiji, a kojima je izvršeno oduzimanje. Tu je situacija mnogo jasnija nego kod običnih građana. Srpskoj pravoslavnoj crkvi su uglavnom oduzimane nepokretnosti u ruralnim područijima, a nešto manje u urbanim, dok su Rimokatoličkoj crkvi i Muslimanskoj zajednici nešto više oduzimane nepokretnosti u urbanim, a ne u ruralnim područijima.''
Zanimljivo je ispitati iskustva Češke Republike sa restitucijom, s obzirom na to da je to zemlja bivšeg post-komunističkog bloka koja se prva uhvatila u koštac sa tim izazovom i koja je na njega najdoslednije odgovorila.
Česki analitičar Filip Tesař kaže da se o restituciji počelo govoriti odmah posle pada komunizma i dolaska na vlast nove garniture, dakle još pre razlaza Češke i Slovačke.
''Posle razlaza taj proces je nastavljen i u jednoj i u drugoj zemlji. Radilo se o povratku imovine koju je konfiskovala komunistička vlada u razdoblju od 25. februara 1948., što je bio dan komunističkog prevrata u Čehoslovačkoj, do 31. decembra 1989. godine, koji je uzet za simbolički datum rađanja pravne države.
Otpor restituciji na početku nije bio izrazitiji, sve dok se pitanje restitucije nije počelo odnositi i na povratak imovine nekim aristokratskim porodicama, koje su već Zemljišnom reformom posle Prvog svetskog rata izgubile deo svojih poseda, ali koje su početkom devedesetih godina počele da zahtevaju povratak nekih dvoraca i poseda percipiranih kao nacionalni spomenici, deo opšteg nacionalnog bogatstva. Zatim se svojim zahtevima za povratak imovine oglasila i Katolička crkva, koja ima podršku samo u nekim oblastima Češke Republike – u južnoj i srednjoj Moravskoj, a i ona je prilično ograničena. Intelektualni sloj je zauzeo veoma oštar stav protiv tih crkvenih zahteva. Na druge zahteve za restituciju oduzete imovine, koje su isticali pripadnici srednje i niže srednje klase, češko društvo je reagovalo veoma pozitivno.
Društvo je sa odobravanjem prihvatilo i povraćaj takozvane arizovane imovine. Reč je o imovini čeških Jevreja koju su im oduzeli nacisti od 15. marta 1939., kada je nemačka vojska zauzela Češku i Moravsku, do kraja Drugog svetskog rata. Ti ljudi su se takođe mogli prijaviti za restituciju, zato što nisu dobili nikakvu kompenzaciju za oduzetu imovinu do 1948. godine, ali ni za sve vreme trajanja komunističkog režima.''
Na pitanje da li se ikad može pravedno rešiti pitanje oduzete imovine sudetskih Nemaca, na osnovu Benešovih dekreta, Filip Tesař odgovara da se taj problem verovatno nikad neće rešiti na zadovoljstvo svih i da za njega verovatno i ne postoji pravedno rešenje.
''Reč je o imovini više od dva miliona Nemaca koji su do Drugog svetskog rata bili čehoslovački građani, a koji su posle nemačke okupacije Čehoslovačke dobili nemačko državljanstvo, tako da bi se moglo reći da se radi o imovini stranih državljana. Planovi o iseljavanju sudetskih Nemaca začeli su u glavama ljudi oko češkog predsednika u egzilu, Edvarda Beneša, negde 1942. - 1943. godine. Prvo su bile u opticaju ideje da Nemačka ustupi neka pogranična područja na koja bi se preselio maksimalan broj čeških Nemaca, ali kasnije, kako je odmicao Drugi svetski rat i kako je jačalo neprijateljstvo između saveznika i nacista, tako se i češka vlada u egzilu priklanjala sve tvrđim rešenjima i konačno odlučila za akceptovanje plana da se Čehoslovačka sasvim ratosilja svoje nemačke manjine. Njena imovina je bila oduzeta na osnovu dekreta predsednika Republike jer su se prvi izbori u poratnoj Čehoslovačkoj održali tek u leto 1946. godine, dakle, celu godinu dana nedostajala je najviša zakonodavna vlast, koju je predsednik Republike supstituisao posredstvom dekreta. Dva od tih dekreta regulisala su pitanje imovine sudetskih Nemaca i njihovog pravnog položaja. Bilo im je oduzeto državljanstvo, odnosno, nije im se priznavalo čehoslovačko državljanstvo, bila im je konfiskovana sva imovina, a zatim su iseljeni iz zemlje.
Razume se, ova tema u češkom društvu uglavnom nailazi na ćutanje. Skoro svi Česi prećutno misle da je to bilo pravo rešenje. Malo ko je spreman da čuje da su u toku iseljavanja sudetskih Nemaca bile činjene nepravde i zločini za koje, osim u izuzetnim slučajevima, niko nije odgovarao. Što se tiče izgnanih Nemaca smatram da bi većina njih pre želela neko simboličko izvinjenje nego povratak imovine. To su sada uglavnom veoma stari ljudi koji su davno korene presadili u Nemačku, ali uprkos tome, pitanje izvinjenja se u češkom mnenju još uvek spaja sa opasnošću eventualne potražnje imovine od strane sudetskih Nemaca. Ta imovina je često menjala vlasnike i svi su je kupovali u dobroj veri da je legalni posed. Veliki njen deo je bio i uništen, jer su ta pogranična područja gde su živeli sudetski Nemci posle rata doživela češku kolonizaciju, ali nikad kolonizaciju bez ostatka, tako da je veliki broj sela jednostavno nestao - dakle u velikoj meri ne bi ni imalo šta da se vrati. Osim toga, u češkom mnenju vlada predstava da su sudetski Nemci svojim tadašnjim zahtevima za samostalnošću i doveli do razbuktavanja Drugog svetskog rata, dakle i do patnji češkog naroda u ratu. Zbog toga, takvo rešenje još uvek doživljavaju kao pravednu osvetu. Razume se, s moralne tačke gledišta, to je veoma diskutabilno, ali činjenica je da većina Čeha tako oseća.''
Kako je češka vlada reagovala kada imovinu bivšim vlasnicima, ili njihovim naslednicima, nije bilo moguće vratiti u neoštećenom obliku?
''Kada je imovina bivših vlasnika bila oštećena, ili kada se nije mogla vratiti njihovim naslednicima, a da se time ne povredi pravo drugih, u takvom slučaju bi ta imovina bila procenjena i država je bila dužna da ponudi odgovarajuću naknadu. U najvećem broju slučajeva to se ticalo zemljišnih parcela, polja, šuma, ali ne zgrada. Ako nije bilo moguće vratiti konkretnu parcelu, polje ili šumu, morala je biti ponuđena druga parcela, polje ili šuma koji su, po veličini, kvalitetu zemljišta i drugim atributima, morali biti adekvatni onome što ne može da se vrati.
U Srbiji i Crnoj Gori, ili pak u Hrvatskoj, restitucija ne bi trebalo da bude tako veliki problem kao u bivšoj Čehoslovačkoj.
Zemljišne parcele u bivšoj poratnoj Jugoslaviji nisu bile u toj meri konfiskovane kao u Čehoslovačkoj. U Jugoslaviji vlasnicima parcela do određene veličine, zemljište nije bilo oduzimano, nego im je samo bilo oduzeto pravo njihovog uživanja. Mogli su raspolagati parcelama do 2 hektara, ali nije im bilo dozvoljeno da raspolažu parcelama od 2 do 10 hektara koje su, ipak bile zavedene pod njihovim imenima.
Mnogo veći problem vidim sa imovinom Nemaca, odnosno Mađara u Srbiji, a još veći kad je u pitanju imovina Italijana u Hrvatskoj - u Istri i malim delom u Sloveniji. Iz tog razloga, što za razliku od bivše Čehoslovačke koja je oduzimanje imovine sudetskih Nemaca obezbedila i podrškom velikih sila na poratnim konferencijama, odnosno, osigurala izvesnu međunarodnu potvrdu i podršku toga što je uradila, Jugoslavija u tom pogledu nije bila tako dosledna, tako da je u slabijoj pravnoj poziciji. Ipak, mislim da ni Nemci ni Mađari neće tražiti povratak svoje imovine.
Problem, međutim, kako sam rekao, vidim sa imovinom italijanske manjine u Istri. Ta manjina nije bila sistematski iseljavana, nego su njeni pripadnici spontano otišli pred napredujućom jugoslovenskom vojskom pred kraj rata. Jednostavno su ostavili svoju imovinu, koja im je prećutno postupno uzeta, bez ikakve pravne odluke. Dakle, oni se nikad nisu odrekli te imovine, a jugoslovenska država nikad nije to pitanje legalno rešila. Problem je, naravno, što je Italija država nekoliko puta veća nego Hrvatska, pa bi tu nesrazmeru mogla da iskoristi vršenjem pritiska na Hrvatsku, recimo, pretnjama da će blokirati pristup Hrvatske Evropskoj Uniji. Ipak mi se čini da restitucija imovine italijanske manjine nije verovatna. Pre svega zato što druge, veće i značajnije, članice EU ne bi dozvolile da nastupi bilo kakav presedan koji bi vodio u lančanu reakciju i ugrozio međunarodne odnose u Evropi, što opet ne znači da Italija tu situaciju ne bi mogla koristiti za vršenje pritiska na Hrvatsku kako bi izdejstvovala ustupke po nekim drugim pitanjima.''
Zašto je vlada u Srbiji i Crnoj Gori do sada zanemarivale pitanje restitucije?
''Ni sama javnost u Srbiji i Crnoj Gori nije pokazivala veće interesovanje za rešavanje tog pitanja. Iniciranjem rešavanja tog pitanja vlada bi dobila više protivnika nego saveznika, što u situaciji kad joj je najveći interes održati se na vlasti, nije potrebno. Osim toga, nije dovoljno velika niti uticajna grupa koje se restitucija tiče. Nju bi uglavnom činili naslednici bivših vlasnika zemlje u Vojvodini i Šumadiji koji su izgubili veće zemljišne parcele. Ipak, oni nisu dovoljno jaka interesna grupa, tako da se čini da će rešavanje tog pitanja morati da sačeka da ga se lati neka uticajnija politička partija ili politički lider.''