Rehabilitacija pronacističke vlade Milana Nedića

Na talasu radikalne promene percepcije na zbivanja iz vremena Drugog svetskog rata, gde dolazi do otvorenog veličanja ličnosti koje su imale status saradnika okupatora, posebno mesto zauzima predsednik Vlade narodnog spasa u vreme nacističke okupacije Srbije Milan Nedić. Ne samo da je Nedić uvršten među među 100 najznamentijih Srba, da je pozorišna predstava o njegovom liku i delu godinama bila u Beogradu pravi hit i da se izdaju knjige za njegovim govorima, nego se Nedićeva sudbina sve češće poredi sa antičkim junacima. Istoričarka Olivera Milosavljević primećuje da je to samo jedna od manifestacija rehabilitacija ideja nacionalsocijalizma:

„Celokupna kvislinška delatnost Nedićeve Vlade svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu, rehabilituju ideje nacionalsocijalizma. Mogli bismo da govorimo o stotinama ljudi koji su bili u Nedićevim izvršnim organima, od ministarstava do lokalnih organa vlasti, u policiji i bezbednosti, sprovodeći Nedićeve odluke. Moglo bi da se govori o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine, uz saznanje da je vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. godine javno obnarodovao uredbu o štampi kojom dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika ,Apela srpskom narodu‘ kojim su pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika i oko 35 lekara. Ili o onim desetinama intelektualaca koji su javno potpisivali svoje rasističke tekstove.“

No to je bio samo deo duhovne klime u Srbiji tokom Drugog svetskog rata koju je podsticao režim Milana Nedića. Ona je poslužila kao temelj za ubistva Jevreja, koja su bila mnogo masovnija nego u drugim zemljama. Publicista Branislav Božović:

„Okupirana Srbija spada među zemlje u kojima je najbrže i najtemeljitije izvršena likvidacija Jevreja. Već maja 1942. godine, Nemci iz Beograda su zvanično izvestili Berlin – da je jevrejsko pitanje konačno rešeno. U tom masovnom zločinu, izvršenom na rasnoj osnovi, imali su odgovarajući udeo i odgovornost Nedić i specijalna policija.“

U saglasju sa većinskim raspoloženjem javnosti u Srbiji, gde se Nedić sve češće naziva „srpskom majkom“ i čovekom koji se žrtvovao za spas otadžbine, Skupština Srbije će omogućiti, pored moralne, i sudsku rehabilitaciju Milana Nedića. Advokat Đuro Rodić primećuje da su posledice Zakona u rehabilitaciji u koliziji sa međunarodnim pravom:

„Zakon o rehabilitaciji je u suštoj suprotnosti s danas postojećim Krivičnim zakonikom. Krivični zakonik je potpuno u skladu sa kodifikacijom krivičnih dela međunarodnog krivičnog prava, pa je predviđeno – ne zastarevanje i gonjenje za krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti i ratnih zločina.“

Sve to zajedno, prema mišljenju istoričara Olge Manojlović, stvara konfuziju među građanima Srbije u pogledu osnovnih postulata evropske tradicije, koja se pre svega ogleda u antifašizmu:

„Fenomen postepenog vraćanja generala Milana Nedića u javni i politički život, svedoči o dubiozama sa kojima se srpsko društvo suočavalo i suočava, i problemima koje nije uspevalo i još uvek ne uspeva da reši. Relativizacija stavova koji su u demokratskim društvima konsenzualno prihvaćeni, kao što je stav o kolaboraciji za vreme Drugog svetskog rata, samo dodatno ističe anahronizam i autizam delova političkih i intelektualnih elita evropskog društva.“