Sahranjen Slobodan Milošević

Srdan KUSOVAC, Miloš TEODOROVIC, Radoslavka DESPOTOVIC, Srdan JANKOVIC, Ljudmila CVETKOVIC

Desetine hiljada ljudi prisustvovale su u Beogradu komemoraciji i poslednjem ispraćaju posmrtnih ostataka Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i nekadašnje SR Jugoslavije i optuženika Haškog tribunala za ratne zločine. Britanska agencija Rojters (Reuters) i američka agencija Asošijeted pres (Associated Press) procenile su da su se na platou pred Skupštinom Srbije i Crne Gore u Beogradu okupile "desetine hiljada ljudi". Agencija frans pres (Agence France Presse) je procenila da se okupilo "najmanje 50.000 ljudi", a srpska agencija "Beta" da je "više od 50.000" okupljenih. Socijalistička partija Srbije je ocenila da je na ispraćaju bilo "pola miliona ljudi". Američka agencija Asošijeted pres je javila da je Socijalistička partija Srbije dovela autobusima u Beograd "najtvrdokornije pristalice" Slobodana Miloševića iz Bosne, Hrvatske i sa Kosova, "gde je on započeo ratove".

Po završetku te manifestacije u Beogradu se okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su učestvovali u protestnom hepeningu pod nazivom "Proleće tri dana pre roka - poželimo da nam se Milošević više ne vrati". Građani su na taj skup protekla dva dana pozivani SMS porukama. Među okupljenima bili su Žarko Korać i Vladan Batić, članovi vlade pok. Zorana Đinđića, i Vesna Pešić, dugogodišnja čelnica Građanskog saveza Srbije.

Agencija "Beta" je prenela izjavu čelnika Srpskog pokreta obnove, ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića da bi "svi beogradski platoi i trgovi bili bi pretesni da prime žrtve Miloševića i njegove vladavine ubijene, obogaljene, raskućene, po svetu rasejane".

* * * * *

Slobodan Milošević je sahranjen u subotu kasno popodne u rodnom gradu Požarevcu, u dvorištu kuće svoje supruge.
Telo Slobodana Miloševića uneto je u dvorište njegove porodične kuće 15 minuta pre 18 sati, kada je zatvorena kapija.


Samoj sahrani prisustvovalo je pedesetak ljudi koje je odabrao potpredsednik SPS-a, Milorad Vučelić. Po njegovoj odluci, sahrani prisustvuju samo dve televizijske kamere i to BK Televizije i Ruske državne televizije. Ovde u Požarevcu, praktično do poslednjeg trenutka, se nagađalo da li će se pojaviti Mirjana Marković ili Marko Milošević. Milorad Vučelić, obraćajući se građanima okupljenim u centru grada na Trgu slobode, je rekao - Mi smo sada tvoja porodica, misleći na one koji su se tu okupili da ga poslednji put pozdrave. Na samom ukopu, ispred kuće porodice Milošević, pročitano je oproštajno pismo Marka Miloševića.

Bili su tu njegovi najbliži saradnici, najviše rukovodstvo Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke, predsednik Komunističke partije Rusije Genadij Zjuganov i delegacija Donjeg doma ruskog parlamenta - Dume. Osim Remzija Klarka (Ramsey Clark) i potpredsednika ruske Dume, ovde nije viđen niko bitniji. Najavljivani dolazak predsednika Belorusije ipak se nije realizovao iz određenih objektivnih razloga. Takođe je bitno napomenuti da je miting na kome je govorio Milorad Vučelić zaista bio bukvalno miting, a ne sahrana. Po kiši je nekoliko desetina hiljada ljudi slušalo prevashodno političke govore. Drugu stvar koju treba napomenuti je da je na samom ukopu rešena dilema da li će Milošević biti sahranjen uz verske obrede. U dvorištu kuće se nije pojavio vladika Filaret, koji je bio najavljen kao neko ko će obaviti opelo. Kako saznajemo, vladiki Filaretu je ponuđeno da služi opelo nad krstom na kojem je bilo ispisano Miloševićevo ime u jednoj od požarevačkih crkvi, što je on odbio, objašnjavajući da tako nikada pre nije radio. Izuzetno veliko oduševljenje među onima kojima je Milošević i danas heroj izazvalo je pojavljivanje nekoliko haških optuženika koji se brane sa slobode. Među njima su bili Nikola Šajinović kao i Nebojša Pavković. Ovde su bili prisutni svi oni koji su činili Miloševićevu vlast, a koje su građani Srbije počeli polako da zaboravljaju: Milomir Minić, Dušan Matakovć, kao i Miloševićevi najintimniji i najprisniji saradnici.

Pred spuštanje kovčega u grobnicu pročitana su pisma Miloševićevog sina Marka i supruge Mirjane koja je poručila da su njenog muža ubili "zlikovci" koji "hoće i njenu glavu, a možda i glavu njihove dece" kao i da su se "kukavice i ološ" ujedinili da bi "zaustavili srce najvećeg diva". Funkcioner SRS Aleksandar Vučić pročitao je poruku lidera te stranke i haškog optuženika Vojislava Šešelja, koji je optužio Haški tribunal, velike sile i, kako je naveo, "okupacione sluge u zemlji" za uništavanje Srbije i ubistvo Miloševića. Govorili su među ostalima Miloševićev saradnik Milorad Vučelić i penzionisani ruski general Sergej Ivašov:

"U periodu istorijskih potresa, kada se pripremala nova karta planete, kada je buktao rat protiv slovenskog sveta, ponosna Srbija, kao i do sada, se suprotstavila novim osvajačima, novim fašistima. Slobodan je stao na čelo te borbe i vodio je do poslednjeg daha. Njega nisu slomili ni podlost, ni izdaja, ni laž, ni podmukla mučenja. I u svom poslednjem mestu boravku, u haškom kazamatu NATO-a, on je protivnika naveo na poslednju bitku, braneći istinu i pravdu, braneći njemu dragu Srbiju"

Vučelić:

"Njegova žrtva vratila je dostojanstvo ljudima ove poražene zemlje bez imena i adrese. Iz svojih domova, danas, izašla je Srbija koju podrugljivo zovu Drugom. Tiha, postiđena i zgažena, danas pred Muzejom revolucije, pred Narodnom Skupštinom i ovde u Požarevcu ta Druga Srbija je podigla glavu. Mrtav komandant im je vratio snagu. Ljudi u koloni su pokazivali prkos. Stajali su ljudi na kiši, konačno ujedinjeni i sami, iznenađeni sopstvenom snagom koja je rasla iz sata u sat. To je ta tiha, opasna Srbija koja ume da trpi i da se sveti svojim trpljenjem, Srbija koja se sebe ne stidi. Tek će se mnogi stideti."

Pročitano je i pismo Vojislava Šešelja, čelnika Srpske radikalne stranke, optuženika Haškog tribunala za ratne zločine:

"Danas ne postoji niko tužniji od mene što nisam u mogućnosti da budem u Beogradu i Požarevcu", poručio je Šešelj, koji je nazvao Miloševića svojim velikim prijateljem, iako su, priznao je, nekada bili i politički neistomišljenici.



Građani Požarevca:

"I kada je umro, on je najjači čovek. Da je bio kriv, Hag bi ga osudio vrlo brzo, ali nikakvu krivicu mu nisu našli pa su potajno, lagano ubijali čoveka koji je, po nama, nevin."

"Milošević je legenda srpskog naroda, a naročito njegovog rodnog kraja Požarevca. Ostaće kao narodni heroj za sva vremena. Druga su stvar ovi izdajnici koji su ga pratili tamo."

"Mislim da će privremeno biti sahranjen ovde i da će doći vreme da telo gospodina Miloševića bude prebačeno u Beograd, u Aleju velikana."

"Mnogo znači, ne samo za Požarevac, nego za celu Srbiju. Slobodan je bio jedan divan čovek, jedan divan roditelj i ne znam šta više da kažem."

Nekoliko stotina ljudi palilo je danas sveće Slobodanu Miloševiću u Podgorici pred najvećim objektom Srpske pravoslavne crkve - Hramom Hristovog vaskrsenja.O organizaciji ovog skupa u Podgorici govori Zoran Lakušić, predstavnik Udruženja Vasojevića:

"Iz jednostavnog razloga što veliki broj ljudi iz Crne Gore nije mogao prisustvovati sahrani u Požarevcu, organizovan je ovaj skup kao jedan čin kako bi ljudi mogli iskazati svojim stiskom ruke i paljenjem svijeća svoj odnos prema čovjeku koji potiče sa ovih prostora, koji je iz Crne Gore."

Prisutni su uglavnom isticali žal za Slobodanom Miloševićem i upućivali oštre riječi na račun onih koji su zbacili Slobodana Miloševića sa vlasti, kao i na račun Haškog tribunala.

"On predstavlja srpskog najboljeg sina kojega je rodila majka Srpkinja."

"Zapalio sam svijeću za njegovu dušu. Siguran sam da je Milošević nevin čovjek."

"Slobodan Milošević je bio pravi patriota. Cijeli narod i Haški tribunal treba da je sramota zbog izdaje. Vjerovatno je otrovan."

"Zapalio sam svijeću, ali bih zapalio Hag. Sve bih zapalio, pa i ove domaće izdajnike, ove što se tobože predstavljaju kao Srbi. Uništili su jednog čovjeka. Vjerovatno da će i Šešelj tako završiti. Bruka za srpstvo."

Izjavljivanje saučešća je trajalo jedan sat, a okupljenima se niko nije obraćao. Saučešće članovima šire Miloševićeve porodice izjavili su i pojedini funkcioneri opozicionih političkih partija u Crnoj Gori.

* * * * *

Žrtve Miloševićeve politike, pre svega one iz Srbije, govore drugačije.

Dušan Vuković iz Kraljeva, otac je vojnika Aleksandra koji je poginuo na Kosovu za vreme bombardovanja NATO.
Vojnikov otac je 1999. godine pred kamerama državne televizije odbio da primi orden kojim je Milošević posthumno odlikovao poginulog vojnika:

"Gledam ovo na televiziji pa ne znam da li je ovaj narod lud ili pametan, više ne znam. Kako mogu? Onolike godine su stajali u redu za meso, za hleb, za bilo šta, za dvije marke platu. Ovaj narod nije normalan. Da li je naša sudbina takva? I kriminalac je morao da umre. Setih se tolikih žrtava od 1991. do 1999. godine."

Radojko Luković, član "Otpora", pretučen je 2000. u Požarevcu. To su mu učinili prijatelji Miloševičevog sina Marka. Plakat "Lice Srbije" na kojem je bio izubijani Luković obišao je svet:

"O politici Slobodana Miloševića mislim sve najgore. On nas je vratio sto godina unazad. To što će biti sahranjen u porodičnoj kući, mislim da ne dolikuje ni jednom sistemu, ma ko bio na vlasti. Postoji zakon o groblju. Zna se gde se sahranjuju pokojnici. Mislim da Marko Milošević nije poželjan u ovome gradu za većinu ljudi, mada on ima svoje pristalice, jedan samo uži krug ljudi. Ne bi bilo dobro da dođe ovamo jer je naneo puno nepravde ovim ljudima. Znate šta se meni dogodilo od njegove porodice. Osećam se jako neugodno što će biti sahranjen u Požarevcu. Srpski narod je kratkog pamćenja i zaboravlja. Ja nikada neću zaboraviti šta mi se dogodilo i mislim da većina ljudi tako misli."

Reditelj Goran Marković:

"Ljudi koji su tamo oko kovčega, na čelu sa Vučelićem, koji znamo kakav je karakter i koji je u stanju da se preokrene hiljadu puta i da uradi bilo šta što bi te ljude potpalilo, a da ne govorim o Radikalima, jednostavno iskorištavaju potpunu zaslepljenost mase, koja uopšte ne shvata u kom vremenu živi. Jednostavno, ona ne ume da živi sama. Ona je očajna jer nema više onoga koji im je obećavao život u kojem oni ništa ne odlučuju, u kome su slepo vođeni. Sada je nastala trka za tim ko će preuzeti njegovu ulogu. Na žalost, izgleda da još uvek ima mnogo takvih ljudi. To sve, nama koji živimo ovde, otvora oči. Mi moramo da se suočimo s tom činjenicom i da živimo s time jer mi drugu zemlju nemamo, niti imamo drugi grad u kojem živimo."

Glumica Mirjana Karanović:

"On je umro, a oni mogu da se sakupljaju koliko god hoće. Srbija je sada slobodna da odluči šta kod hoće, pa neka kukaju, neka plaču, neka se bodu noževima od žalosti. Ja živim svoj život dalje kao i ovaj ostatak Srbije koji nije nekrofilski. Pravo da vam kažem, stvarno me baš briga."

Crnogorski književnik Andrej Nikolaidis:

"Ono što je predstavljao Slobodan Milošević, i što danas predstavlja, nikada nije poraženo u Srbiji. U Crnoj Gori jeste, ali ne uvjerljivo, te ostatci tog čuda i dalje postoje. U Srbiji je problem taj što je Slobodan Milošević bio na vlasti i onda kada je bio isporučen u Hag, pa su njegovi sljedbenici ubili Đinđića. To je čovjek koji i dalje živi i vlada kroz lik Vojislava Koštunice. U Crnoj Gori on i dalje funkcioniše kroz crnogorsku opoziciju, ma koliko se oni danas činili Evropejcima i ne otišli na njegovu sahranu. U svakom slučaju, riješili su da ovoga puta kapitalizuju i njegovu smrt. Problem sa pristojnim ljudima građanske opcije je u tome što čak i kada su većina vrlo sporo i vrlo blago reaguju na ovakve, vrlo agresivne, manifestacije, naročito kada je nešto kao smrt u pitanju, nešto što je tabu. U svakom slučaju, treba imati na umu, barem u Crnoj Gori, da su ljudi koji su posmrtno Slobodana Miloševića proizveli u svoga idola manjina. Oni su možda bučna manjina, ali su ipak manjina. To će i ostati."

* * * * *

I na kraju priče o Slobodanu Miloševiću, kako vide Srbiju oni koji o njoj izveštavaju svet ovih dana.

Novinar austrijske državne televizije "ORF" Ferdinand Versuc:

"Naravno da na ovaj način stvaraju lošu sliku o Srbiji jer je očigledno da Milošević kao ličnost još uvek ima ogroman broj pristalica. To je jasan politički signal i za vladu u Srbiji i za svet. Ako te slike vide privrednici iz inostranstva, dva puta će razmisliti da li da ulože pare u Srbiju. Ne smemo da zaboravimo ni to da tranzicija u Srbiji traje već šest godina. Zbog toga su ljudi u Srbiji razočarani. Na ovaj način ublažavaju stvarnu sliku o Slobodanu Miloševiću. Ljudi su zaboravili kakav je bio život pod njegovom vladavinom."



RSE: Zašto Srbija i Bosna i Hercegovina ne uspevaju, kao Hrvatska, da napreduju u evropskim integracijama i standardima?

VERSVIC: Za to postoji nekoliko razloga. Prvi razlog što je Hrvatska uspela je bio taj da je ona imala stabilnu vladu koja je bila na vlasti četiri godine. Srbiji to nikada nije uspelo, a imala je i šest krugova predsedničkih izbora. Srbiji nedostaje politička stabilnost. Drugi razlog je taj da je ova zemlja, kao i Bosna i Hercegovina, mnogo više opterećena posledicama raspada stare Jugoslavije i Haškim tribunal, nego što su to Hrvatska i Slovenija. Treći problem je što Srbija još uvek ne zna svoje granice. Još uvek nije rešen status Kosova, još uvek nije rešeno pitanje samostalnosti Crne Gore. Tu su i reforme koje Srbija nije bila spremna da donese. Srbija još uvek ne zna da li hoće da postane crna rupa na Balkanu, zajedno sa Crnom Gorom i Kosovom, ili je spremna da ide putem reformacije zemlje. Za mnogo stvari Srbija nema snage. Ne smemo zaboraviti da je u Srbiji pre tri godine bio ubijen premijer Zoran Đinđić. To se nikada nije desilo ni u jednoj drugoj zemlji u tranziciji. To sve su objektivne teškoće koje postoje, koje se jako teško mogu preskočiti.

Tim Maršal (Marshall) spoljnopolitički urednik britanske satelitske televizije Sky News, koji je za vreme rata izveštavao sa prostora bivše Jugoslavije:

"Mislim da činjenica da se ove sedmice u Beogradu održava veoma posećen salon automobila, da svoju prodavnicu ove sedmice u Beogradu otvara kompanija "Zara" govori dosta o tome šta svet misli o perspektivama ove zemlje koje se smatraju potencijalno pozitivnim. Mnoge medijske kuće razmišljaju o ulasku na ovo tržište. Te su stvari bile nezamislive u devedesetim, za vreme Miloševića, ne samo zbog sankcija već i zbog ukupne političke situacije. Za svet je tada bilo potpuno neprihvatljivo da ulazi u poslove sa Srbijom i da ulaže u budućnost Srbije. To nam govori da je sa ovim čovekom završeno pre šest godina, a za tih šest godina ljudi su počeli da razmiljšljaju na sledeći način: „OK, Srbija je sad normalna zemlja, udjimo u poslove sa Srbijom, i dopustimo Srbiji da posluje sa nama.“ Pred Srbijom je dugačak put, a ja lično mislim da bi evropske vlade mogle mnogo više da učine i pruže Srbiji mnogo više. Mogli bi na primer da je prihvate u Partnerstvo za mir. Srbiji se ne pruža dovoljno, ali mislim da su na pravom putu."

RFE: Kako vidite Srbiju danas? Mogu li Srbija i Bosna i Hercegovina stići Hrvatsku sada kada su mrtve ratne vođe svih triju država?

MARSHALL: Mislim da Hrvatska iz nekoliko razloga ide brže. Rat je tamo ranije završen, vlade su se u potpunosti promenile nakon Tudjmanove smrti, ta promena je bila potpuna, i u mnogome su se otvorili prema Evropi, ali se i Evropa otvorila prema njima, a i haški optuženici su brže predati, osim, naravno ovog poslednjeg. Hrvatska je i geografski bliža bogatijoj Zapadnoj Evropi što je gotovo trenutno pokrenulo turističku privredu, čime je postignuto istinsko ubrzanje i napredak. U Srbiji i Bosni su političke prilike veoma različite od ovih. Problem sa Bosnom je taj što ona još uvek ne funkcioniše kao država, a svakako ne kao jedinstvena država. Pod lordom Ešdaunom je postignut veliki napredak, na primer u pokušajima da se formiraju jedinstvene policijske snage i sličnim stvarima. Samo, ko uopšte da ulaže u Bosnu koja je, ne baš nestabilna, ali o čijoj budućnosti odlučuju dve strane koje tek treba da se slože kako bi postali jedinstvena država. A kad je reč o Srbiji, tu je sve tako očigledno: videli smo sankcije, ratove i sve njene probleme. Bila je to država u koju niko nije želeo da ulaže novac, sa kojom niko nije želeo da ima posla. Otkako je gospodin Milošević pao s vlasti pre šest godina Srbija se veoma sporo podiže nakon svih tih godina. Ove sedmice se u Beogradu ipak održava salon automobila, u subotu se otvara prodavnica odeće iz lanca Zara i to pokazuje da su ljudi sada već spremni da počnu da ulažu u Srbiju iako je još dugačak put pred njom. Ono što me brine su pregovori o Kosovu koji se vode ove godine. Ako svet nametne Srbiji nezavisnost Kosova bojim se da bi se politička situacija u samoj Srbiji mogla ponovo pogoršati, što bi bilo veoma tužno zbog svega ononga što su generacije Srba preživele u poslednjih dvadeset godina.