Kvarčelia: Ja mislim da su odluke o priznavanju nezavisnosti Kosova, Abhazije ili Južne Osetije pre svega geopolitičke prirode. Ne mislim da je međunarodna zajednica predvođena SAD priznala Kosova da bi ispoštovala pravo Albanaca na samoopredeljenje. Dakle, to je bila geopolitička odluka. Isti se odnosi i na stav Rusije da ne prizna nezavisnost Kosova, odnosno da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju. Zato smatram da sve dok velike sile budu sledile pre svega svoje geopolitičke interese, biće dosta tenzija.
RSE: Da li smatrate da bi Kosovo trebalo da bude nezavisno, imajući u vidu da i Ahbazija tome teži. U međuvremenu je priznata od Rusije i Nikaragve?
Kvarčelia: Generalno govoreći, sukob je dostigao tačku na kojoj verovatno nije bio moguć kompromis i pomirenje. U tom smislu, Kosovo treba da bude nezavisno. Isto se odnosi i na Abhaziju. Nije bilo načina da se postigne kompromis sa Gruzijom, jer je to za nas pre svega pitanje bezbednosti. To znači da bi naš opstanak bio ugrožen ukoliko bi ostali u istoj državi sa Gruzijom. Abhazija je bila deo zajedničke države sa Gruzijom i napadnuta je 1992. godine. Kao što je rekao jedan kolega iz Tbilisija, osvrćući se na pitanje suvereniteta Gruzije, ne radi se samo o kontroli različitih resursa, već i dostojanstvu, poštovanju i pravu da se samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Isto se odnosi i na Abhaziju. Godinama su naša bezbednost i identitet bili ugroženi. Zato mi nije jasno šta je Evropska unija dobila višegodišnjim odbijanjem da prizna našu nezavisnost ili da bar ubedi Gruziju da bude realna u pristupu kako bi se ispunili preduslovi za normalizaciju stanja. Sada je prekasno. Kada je reč o izbeglicama, često se čuje od gruzijske vlade da je Rusija strana u sukobu a ne nepristrasni medijator. Kao primer se navodi da Moskva nije pomogla u vraćanju gruzijskih izbeglica u Abhaziju. Međutim, dosada se vratilo oko 60 hiljada gruzijskih izbeglica, od ukupno 200 hiljada, pre svega u Gali region. Tu je i 10-tak hiljada Gruzijaca, uglavnom starijih osoba, koje nikada nisu napuštali Abhaziju. Ako se dakle Rusiji spočitava što nije uspela u masovnom povratku Gruzijaca u Abhaziju, onda se postavlja pitanje zašto se na Kosovu nisu masovno vratili izbegli Srbi uprkos tome što je ova regija pod starateljstvom misije Ujedinjenih nacija.
RSE: Ako bi se kao uslov da Abhaziju prizna međunarodna zajednica postavilo prethodno organizovanje referenduma na kome bi učestvovali i izbegli Gruzijci, koji su pre rata činili većinsko stanovništvo ove regije (49 odsto, Abhazi oko 20 procenata), da li biste to prihvatili?
Kvarčelia: Pomenuli ste veoma važno pitanje demografskog balansa. Međutim, demografski debalans je veštački stvoren tokom 1930-ih godina, kada je Staljin planski naseljavao Gruzijce u Abhaziju. U slučaju povratka svih izbeglih Gruzijaca, Abhazi bi ponovo postali manjina i to je za nas veoma osetljivo pitanje. Zato je, osim povratka Gruzijaca i njihovog učešća na eventualnom referendumu, veoma važno omogućiti i potomcima Abhaza koji su proterani u 19. veku i sada uglavnom žive u Turskoj da se vrate. To im nije omogućeno za vreme Sovjetskog Saveza. Kasnije, tokom 1990-ih, izbio je rat. Reč je o najmanje 300.000 raseljenih Abhaza.
RSE: Ako Abhazija zaista teži da njena nezavisnost bude međunarodno priznata, a ne samo od Rusije, zašto onda, na primer, ne prihvata razmeštanje posmatrača Evropske unije?
Kvarčelia: U pitanju je mandat te misije. Ako ona dolazi pod pretpostavkom da je Abhazija deo Gruzije, onda je to za nas neprihvatljivo. Naime, u Briselu tvrde da prema planu Sarkozi-Medvedev, posmatrači Evropske unije imaju pravo da nadgledaju i Abhaziju, jer je ona, kako tvrde, deo Gruzije. Međutim, Abhazija je spremna na kompromis, tako što bi posmatrači OEBS-a i EU mogli da uđu u zonu sukoba i tako dalje.
RSE: Čitao sam dosta tekstova o nedemokratskim postupcima vlasti u Abhaziji, korupciji, krijumčarenju, takođe da se vrši pritisak na Gruzijce u Gali regionu (južni deo Abhazije koji se graniči sa ostatkom Gruzije) da prihvate abhazsko državljanstvo i pasoše.
Kvarčelia: Kada je reč o demokratizaciji Abhazije, mi smo verovatno ispred nekih država sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza. Naravno, postoje problemi kao što je korupcija, zatim veoma slab pravosudni sistem. Međutim, kada je reč o slobodi govora, mi smo daleko ispred Gruzije. Postoji nekoliko nezavisnih medija, uključujući i televiziju. Takođe, opozicija nije potisnuta. Ona je zapravo dobila poslednje predsedničke izbore. Sergej Bagapš je izabran uprkos tome što je Moskva snažno podržavala drugog kandidata. Dakle, iako je Rusija jedina zemlja koja faktički pomaže Abhaziji, naši građani su rizikovali zahlađenje odnosa sa Moskvom, ali su hteli da o tome ko će ih zastupati odluče svojom glavom a ne da im to neko nameće sa strane. Kada je reč o poziciji Gruzijaca u Abhaziji, slažem se da je situacija veoma osetljiva. Međutim, treba imati u vidu da vlasti u Tbilisiju vrše stalni pritisak, koriste zapaljivu retoriku, što čini poziciju Gruzijaca u Abhaziju ranjivijom. Međutim, tokom avgustovskih sukoba nije bilo napada na Gruzijce u regionu Gali, što su konstatovali i međunarodni posmatrači. U vreme akcija u Kodori klancu (deo Abhazije koji je od 2006. pod kontrolom gruzijskih vlasti) postojala je komunikacija između abhazskih vlasti i lokalnog gruzijskog stanovništva, tako što su oni upozoreni da će biti vojnih operacija, dajući im vremena da napuste to područje. Nijedan Gruzijac nije povređen u akciji abhazske armije koja je preuzela Kodori klanac.
RSE: A kada je reč o abhazskom državljanstvu za tamošnje Gruzijce?
Kvarčelia: To je veoma delikatno pitanje jer Gruzijci u Abhaziji imaju gruzijske pasoše. U trenutku kada bi Gruzija priznala Abhaziju ne bi imalo problema da se ustanovi dvojno državljanstvo. Ja mislim da bi Tbilisi trebalo da bude zainteresovan da ima gruzijske državljane u Abhaziji. Međutim, u ovakvim okolnostima to je veoma osetljivo pitanje za Abhaziju. Još nije potpisan ni mirovni sporazum sa Gruzijom a pritom u Abhaziji žive gruzijski državljani. Istovremeno, ako se ne definiše položaj Gruzijaca u Abhaziji, postavlja se pitanje da li mi možemo dozvoliti da na našoj teritoriji postoji distrikt Gruzije. To izaziva mnogo dilema. Predsednik Bagapš je rekao da svi Gruzijci koji to žele mogu da dobiju abhazsko državljanstvo. U našem parlamentu se trenutno razmatra da se onim Gruzijcima koji ne žele abhazsko državljanstvo omogući boravišna dozvola. Bagapš je pre avgustovskih zbivanja rekao da će se "zažmuriti nad činjenicom da Gruzijci imaju ispod jastuka gruzijski pasoš". Naravno, u ovakvoj situaciji u trenutku uzimanja abhazskog pasoša, morali bi formalno da se odreknu gruzijskog, ali bi im to omogućilo da istovremeno dobiju i ruski. U svakom slučaju, reč je o veoma složenom pitanju koje tek treba rešavati.
RSE: Abhazija za razliku od Južne Osetije koja želi da se ujedini sa Severnom Osetijom, a samim tim i Rusijom, teži potpunoj nezavisnosti. Međutim, postoji opasnost da bude "utopljena" u Rusiju s obzirom na preveliku zavisnost od nje.
Kvarčelia: Veoma je važno kakve će sporazume Abhazija potpisati sa Rusijom tako da naš suverenitet ne bude ugrožen. Ja mislim da je abhazska vlada svesna tog rizika. Međutim, smatram da ne treba gledati na priznanje Abhazije od strane Rusije samo kao na rizik i izazov već, istovremeno, i kao na veliku šansu da se nakon višegodišnjih međunarodnih sankcija ubrza privredni razvoj. Kada je reč o političkoj zavisnosti, kao što sam rekla, tokom predsedničkih izbora 2004, Abhazija je bila u težoj situaciji nego sada ali je ipak glasala protiv kandidata koga je podržavala Rusija. Naravno, Moskva je garant bezbednosti Abhazije i u tom smislu deo spoljašnjeg suvereniteta moraće da deli sa Rusijom.