Revija iskrenosti

Teofil Pančić

Prošlo je prvih sto dana demokratsko-socijalističke vlade Srbije; razume se, niko nije propustio priliku da tim povodom nešto kaže: da li o Vladi, ili pak o sebi, kako se uzme.

Najlakše je bilo premijeru Cvetkoviću, pošto je on mogao da govori o Vladi i o sebi ujedno, pa je zato – onako objektivno – radu Vlade, a samim tim i svom, dao „čistu peticu“. Neuspeha i promašaja nije bilo, svi su uradili sve optimalno u granicama mogućnosti, dakle: sto dana – sto uspeha. Dobro, možda bi se sami uspesi mogli podeliti na obične, znatne, velike, najveće i neopisivo ogromne, a najneopisivije najogromniji bio je, veli Cvetković, ostvaren u UN, gde je Srbija održala ostatku čovečanstva lekciju iz međunarodnog prava i nekoliko srodnih disciplina i veština. Možda je sve to, gledano sa strane, malko smešno – čovek koji sebi daje peticu, hvalisanje pre štetnim nego korisnim jurističkim egzibicijama umesto hitnog izvlačenja Srbije iz evrointegracijske slepe ulice – ali čovek stiče dojam da premijer sve to sasvim ozbiljno i iskreno misli, a to onda znači da tako misle i premijerovi poslodavci, dakle pre svega predsednik Boris Tadić.


Na drugoj strani, opozicioni šareniš, naročito onaj sa desne strane, gotovo je jednoglasan u tome da je Vlada zaslužila „keca k’o vrata“, i sve bi to bilo u redu – zašto bi opozicija volela i hvalila vlast – kada bi u njenoj argumentaciji bilo još nečega osim kvazipatriotske galame i upornog nuđenja onih istih „recepata za ozdravljenje“ od kojih se Srbija i razbolela. Kao apartan deo (polu)opozicije, LDP Čedomira Jovanovića kaže da je „najveći uspeh ove vlade to što je formirana“, aludirajući na činjenicu da je njen nastanak označio kraj vladavine Vojislava Koštunice nad Srbijom, koja je ionako postajala pretesna i prekrhka za njegove zaumne vizije. I to je, kad pogledaš, sasvim iskreno: pa, baš LDP godinama unazad ponavlja da je Koštunica zla kob postmiloševićevske Srbije.


I sam je bivši premijer Koštunica bio maksimalno iskren: on kaže da bi bilo najbolje da ova i ovakva vlada nije nikada ni formirana. Ta, naravno da bi to, iz njegovog ugla, bilo najbolje, jer bi neformiranje te vlade značilo formiranje narodnjačko-radikalsko-socijalističke većine, i još jedne vlade nekako slučajno baš s njim na čelu.


Posle ovakve revije iskrenosti, neko bi mogao steći veoma pogrešan dojam kako su sve opcije u Srbiji čiste i jasne, zna se ko šta hoće ili neće, i kako će to nešto ostvariti ili izbeći. Realnost je malko komplikovanija. Na izvestan način, Jovanović je veoma u pravu kada kaže da je samo formiranje ovakve vlade veliki uspeh: naime, ne zbog njenog stvarnog kvaliteta – koji bi tek morala da dokaže u predstojećim danima – nego zato što je prelazak socijalista na „proevropsku“ stranu nešto mnogo veće i dalekosežnije od „preudaje“ jedne partije loše prošlosti i u vidnom opadanju: on je ozvaničio nešto već postojeće, nešto što je makar od izbornog proleća naprosto u vazduhu - jedno suštinsko, nepovratno, strateško tektonsko pomeranje u političkom i javnom životu Srbije. Sve „velike nacionalne priče“ su izduvane i potrošene tokom dvadeset mahnitih godina, i zato je u Srbiji stvorena relativno postojana – te tiho, ali stalno rastuća – većina koja ne želi nazad na „već viđeno“, niti više postoji bilo kakav demagoški ključ kojim je nazad možete odvući: ni Kosovo, ni Crna Gora, ni socijalni populizam, ništa.


Sve je ovo istina, i sve je ovo odlično, ali još ni približno ne potvrđuje onu Cvetkovićevu „peticu“. Vlast je napravila veliki proboj hapšenjem Radovana Karadžića, maskiranog u petparačkog strip junaka, ali još nipošto nije skinula „Hag“ s dnevnog reda, niti je pronašla drugi način da odblokira SSP; o neodgovornom zaplitanju u kučine oko zakona i tehničkih uslova bez kojih nema „belog Šengena“, da se i ne govori. A sve je to još lagana priča u popređenju s Kosovom, koje celokupna srpska politička klasa, s retkim i slabo uticajnim izuzecima, ne ume ni da uzme ni da ostavi, niti ume da racionalno definiše realnu poziciju Srbije s tim u vezi. Zato i ova vlada nastavlja s jalovim mrcvarenjem oko Kosova, još se i teatralno ljuteći i besneći na susede koji za tu igru više nemaju živaca i strpljenja, naročito zato što bi im nastavak sekundiranja Srbiji u toj stvari nanosio direktnu štetu. Način na koji se Beograd poneo pre svega prema Crnoj Gori toliko je beslovesan da smo dočekali da jednu „evropsko-demokratsku“ vladu notorni Koštuničin ministar za Kosovo Slobodan Samardžić opominje da je „preterala“...

Može li se pasti niže od toga?


Svim ovim i drugim nedostacima i promašajima uprkos, ova je vlada i dalje stabilna, i morala bi zaista spektakularno da upropasti sve čega se dotakne pa da bude ugrožena, jer je opozicija u stanju dubokog rasula, pre svega idejnog i strateškog, i to nije ništa neobično: kada jednom tako fundamentalno omašite i propustite da shvatite raspoloženje i težnje većine, to ne može da vas ne košta skupo na duži rok, utoliko pre ako pri tome još uporno tvrdite – a po svoj prilici i verujete u to – da je s vama i vašom politikom sve u najboljem redu, ali su drugi, eto, u zabludi. Na tome su „pukli“ radikali, na tome je DSS otišao na marginu. I na tome će Tadićeva vlast, te u okviru nje Cvetkovićeva vlada, po svoj prilici ležerno surfovati još dugo.