On je 2003 godine izdvajao 135 miliona dolara za armiju. Vojni budžet je povećan 2005. u odnosu na 2004. za 51 odsto, a u 2006. za 81 procenata. U 2007. vojni budžet Bakua iznosio je 1.1 milijardi dolara i predsednik Alijev je najavio da će 2008 iznositi čak 2 milijarde, što je skoro dva puta veći iznos nego sveukupni budžet Jermenije.
Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev (Aliyev) u govoru pitomcima vojnih škola, 25. juna 2005:
„Azerbejdžan će rešiti sve svoje probleme kako raste njegov ekonomski potencijal. Najvažnije je da azerbejdžanska armija bude dovoljno jaka da reši jermensko-azerbejdžanski sukob oko Nagorno Karabaha. Sada je azerbejdžanska armija najjača u južnom Kavkazu“.
Mikayel Harutiunian, načelnik Generalštaba jermenske vojske u intervjuu RSE, kaže da bi u tom slučaju njegova armija spremno odgovorila.
„Ako Azerbejdžanci žele da povećaju svoj vojni budžet, to je njihova stvar. Međutim, to će izazvati tenzije u regionu jer mi, Jermenci, svakako ne možemo sedeti skrštenih ruku i dozvoliti da Azerbejdžan drastično jača svoju vojnu moć. Zabrinjava i što se sve učestalije čuje u Azerbejdžanu da spor oko Nagorno Karabaha treba rešiti vojnim putem. No to je njihova stvar. Naša je obaveza je da odbranimo našu zemlju i Karabah i ne dozvoliti Alijevu da mu se ispune snovi“.
Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev ponovio je i tokom posete zvaničnika Evropske Unije južnom Kavkazu ovog proleća (4.3.2008) da je spreman da vodi rat sa susednom Jermenijom oko Nagorno Karabaha. "Mi kupujemo vojnu opremu, avione i municiju da bi smo bili spremni da oslobodimo naše okupirane teritorije", kazao je Alijev.
Benita Ferrero-Waldner, komesar EU za spoljne poslove, rekla je za RSE da je Brisel odlučno odbacio „zapaljivu retoriku“ Bakua.
„Ja sam jasno rekla ne samo vlastima Azerbejdžana, već i na pres konferenciji da je veoma važno da se izbegavaju zapaljivi govori naročito u vreme predsedničkih izbora (u Jermeniji 19. februara i Azerbejdžanu u oktobru – D.Š)".
Istovremeno, vojni budžet Jermenije je u 2007. iznosio 280 miliona dolara. Međutim, Jerevan tvrdi da može da održi vojnu ravnotežu jer nabavlja oružje iz Rusije pod mnogo povoljnijim uslovima a ima i povlastica po osnovu članstva u „Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti“ (the Collective Security Treaty – Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan i Jermenija) – što omogućava nabavku ruskog oružja po povoljnijim cenama. Jermenija profitirala i obnovom ruske vojne baze koja je ostala u njoj.
U kom trenutku bi Azerbejdžan mogao da se odluči da na silu povrati Nagorno Karabah?
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler:
"Procenjuje se da Azerbejdžan igra na kartu čekanja. On dobija milione dolara od prodaje nafte. Smatra se da ako sačeka 3 do pet godina biće u stanju da opremi armiju koja bi mogla da dobije rat protiv jermenskih snaga. Preciznije do 2012. godine kada će prihodi Azerbejdžana od nafte i gasa dostići vrhunac a onda će početi njihovo opadanje".
Vojni analitičari se slažu da je geografska konfiguracija sadašnje linije fronta največa strateška prednost Jermenije. Njene snage drže sve važne planinske visove i njihova pozicija je osugurana sa 4 hiljade stopa visokim Mrov planinskim lancem na severu i granicom duž reke Arax na jugu sa Iranom. Jermenija sistematski utvrđuje potez od 120 kilomatera sa severa ka jugu. Američki analitičar Vejn Meri smatra da bi jedino Turska podržala Azerbejdžan. Ostali ključni igrači – Rusija, SAD, EU i Iran nemaju interesa da Azerbejdžan nametne rešenje Jermeniji.
Jermenski ministar inostranih poslova Vartan Oskanian kaže za RFE da je Jermenija prilično uverena u snagu svoje armije.
„Bez obzira koliko će Azeri biti snažni u narednih 15 godina, čak iako izdvajanja za vojni budžet dupliraju svake godine, biće im potrebno najmanje 15-20 godina da se na taj načion izjednače sa odlučnošću Jermenije da brani sebe i Karabah“.
Ni Vafa Guluzade, savetnik nekadašnjeg predsednika Azerbejdžana Hajdara Alijeva nije siguran da bi njegova zemlja pobedila u slučaju novog rata.
"Mislim da je to apsurdno jer Azerbejdžan neće nikada moći da pobedi Rusku Federaciju. Šta Azerbejdžan može da uradi sa nuklearnom silom? Ništa. Šta može predsednik Alijev da kaže svojim građanima koji ga pitaju: "Vi ste na vlasti toliko dugo, zašto niste oslobodili "planinski Karabah". Obični ljudi ne razumeju situaciju. Oni smatraju da je Jermenija okupirala našu teritoriju i pitaju se kako je to moguće jer je Azerbejdžan tri puta veći od Jermenije, bogat je naftom što mu omogućava da opremi armiju. U Azerbejdžanu ima oko milion izbeglica koji traži rešenje. Racionalnim ljudima u državnim strukturama Azerbejdžana je jasno da se moraju pridržavati preuzete obaveze o mirnom razrešenju konflikta. Izjave pojedinih političara u Bakuu, ruska i jermenska propaganda koriste za stvaranje lažne predstave u svetu kako Azerbejdžan želi da ratom reši pitanje Nagorno Karabaha".
Jermenska armija bolja od ruske
Jermenska armija je izuzetno obučena, ističe analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler.
"Jermenska armija je po rečima Aleksandra Lebeda možda čak bolja nego ruska u smislu uvežbanosti i discipline. Ja sam gledala vojnu paradu u Jermeniji 1996. godine koja je zaista bila impresivna. Sada je jermenska armija svakako još bolja jer je imala kontakte sa NATO-om, odnosno obuku pod njegovim nadzorom".
Kazar Ibrahim, portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana negira da se njegova zemlja sprema za rat, ističući da je prioritet diplomatsko rešenje.
"Ako posmatrate koji se deo društvenog proizvoda po glavi stanovnika troši za vojsku, zaključite će da Jermenija daje mnogo više za svoju armiju. Radi se o tome da Azerbejdžan ima mnogo veći društveni proizvod i razvijenija je zemlja nego Jermenija. Ta metogologija se koristi u svetu u obračunu troškova za odbranu. S druge strane, Azerbejdžan jača svoju državnost. To znači da jača sve sektore, uljučujući i vojsku i diplomatiju. Kada je reč o vojnoj opciji rešavanja sukoba, Azerbejdžan je privrženom diplomatskom i mirnom rešenju. Da ne verujemo takav pristup, ne bismo nastojali toliko godina da se pregovorima pronađe rešenje. Naravno, Azerbejdžan ne može u nedogled tolerisati ovakvu situaciju. Stoga će preduzeti sve mere u skladu sa međunarodnim pravom, uverenjima i svojim obavezama – u cilju rešavanja ovog pitanja".
Nagrono Karabah je spreman za sve varijante, kaže za naš program Vahram Atanesian, predsednik Odbora parlamenta ove regije za spoljnu politiku.
"Ukoliko ne bude mirovnog sporazuma, opasnost od izbijanja rata uvek postoji. Smatram da moramo misliti o miru, a ne o ratu. No, ukoliko Azerbejdžan odluči da napadne Nagorno Karabah, biće pružen dostojan otpor".
RSE: Da li Nagorno Karabah i Jermenija trpe ekonomske posledice zbog ovakvog stava, jer su odsečeni od svih važnih komunikacija Azerbejdžan i Turska su zatvorile granicu.
Atanesian: "Ja nisam ekonomista, ali mislim da ekonomski faktor ne utiče mnogo na situaciju. Ako uporedimo životni standar Azerbejdžana i Nagorno Karabaha, ne vidim velike razlike među običnim ljudima. Azerbejdžan je bio označen kao teritorija sa velikim ekononskim potencijalom i u doba Sovjetskog Saveza i početka konflikata. On je velika zemlja u poređenju sa Nagorno Karabahom. Ali u ratu, mislim da je ljudski faktor odlučujući".
Osim azerbejdžanskih izbeglica, i građani Bakua su spremni da se žrtvuju u slučaju novog rata.
Građanin Bakua: "Ja sam spreman da se borim i umrem za Nagorno Karabah. Znam da su ga okupirale ruske i jermenske snage".
Građanin Bakua: "Prethodne generacije ostavile su nam u amanet Nagorno Karabah kao deo Azerbejdžana i naša je dužnost da ga takvom očuvamo za buduće generacije. Mi smo rođeni da branimo svoju otadžbinu. Ako to nismo u stanju onda ne treba ni da živimo".
I Jermeni ističu da su spremni da brane Nagorno Karabah.
Gavrosh Nikoghosian, 81, iz sela Čaliu, oblast Martakert u Karabahu:
"Ostao sam bez obe noge, jedne ruke, oka, ali sam i dalje spreman da sedim na tenku i borim se protiv "Turaka", iako imam 81 godinu. "Turci" su nacija koja se nikada neće sa nama pomiriti. Mi smo mali narod, ali snažan i spreman da se bori. Možemo li da prepustimo Nagorno Karabah i kažemo da nam više ne treba?"
Jermenka Melanija Balian iz azerbejdžanskog Šahumian regiona:
"Zašta da se borimo? Jasno je da će u slučaju rata ponovo biti žrtava, uključujući i mlade a ja to ne želim. No, ja bih volela da Karabah ostane naš".
Žerard Libardian, savetnik prvog predsednika Jermenije Tigrana Levon Petrosijana nije siguran da bi Rusija zdušno podržala Jermeniju u slučaju novog rata:
"Jermenija mora da potraži oslonce na drugim stranama, jer ona ne može da se nadmeće sa Azerbejdžanom u budžetskim prihodima od nafte i gasa. Azerbejdžan je ojačao svoju armiju, jer može da kupi više oružja nego Jermenija. Međutim, u Jerevanu tvrde da je jermenska armija bolje utrenirana i da u bilo koje vreme može da porazi azerbejdžanske snage. Nisam siguran kakav bi bio ishod eventualno novog rata. Tačno je da Jermenija dobija pod povoljnim uslovima oružje od Rusije, ali ga i Azerbedžan tamo nabavlja kao i na drugim stranama. U suštini, tačno je da je pomoć Moskve Jerevanu veoma važna naročito kada je reč prema Turskoj, koja je zatvorila granice prema Jermeniji. Međutim, kada je reč o Nagorno Karabahu, Rusija ima dosta srodnih interesa sa Azerbejdžanom. Zbog toga nisam siguran da bi u slučaju novog rata oko Nagorno Karabaha, Rusija želela da pomogne Jermeniji".
Da li rast prihoda od nafte i vojnog budžeta može uticati da Azerbejdžan zapravo bude manje spreman na kompromis, već da čeka da još više ojača njegova pozicija i onda ako Jermenija ne pristane na dogovor pokuša da na silu povrati kontrolu nad Nagorno Karabahom.
Ilgar Mamadov, analitičar iz Bakua:
"Da, to je tačno. Azerbejdžan neće pristati na kompromis. U Srbiji, na primer, verovatno postoji sigurno značajna grupacija stanovništva koja bi pristala da se odrekne Kosova za ulazak u Evropsku Uniju. Međutim, u Azerbedjžanu nema skoro nikoga ko bi se složio da se Nagorno Karabah ujedini sa Jermenijom. U Azerbejdžanu se nalazi oko milion izbeglica i interno raseljenih lica tako da postoji snažan pritisak da se po svaku cenu povrati kontrola nad Nagorno Karabahom i sedam distrikta – pregovorima, ili ako se ne uspe onda silom. U Azerbejdžanu je sve jače uverenje da se pregovorima neće rešiti ovaj problem, ali proći će mnogo godina pre nego što se donese odluka da se upotrebi sila u reintegraciji Nagorno Karabaha".
Jedini način da se spreči novi rat jeste što hitnije postizanje političkog sporazuma, smatra Sabin Frejzer iz Međunarodne krizne grupe.
"Kako vreme odmiče, veća su šanse da ponovo izbije sukob između Jermenije i Azerbejdžana. Vreme ne ide u prilog nijednoj strani. Obe moraju naći mirno rešenje što je pre moguće, jer će tenzije rasti".
Međutim, po mišljenju Aleksandera Iskandariana, analitičara iz Jerevana, ratrna opcija nije verovatna.
"Ne mislim da će se to desiti. Kada analizirate odakle ide novac raznim vojnim organizacijama, kojim kanalima, i u Jermeniji i Azerbejdžanu, onda biste shvatili da oni neće zaratiti. O tome bih mogao da pričam satima. U svakom slučaju, novi predsednik Jermenije Serž Sarkisian izjavio je pre dve godine, kada je bio ministar odbrane – oružje koje Azerbejdžan može da kupi: mi imamo besplatno. Drugo, snagu armije ne obezbeđuje samo novac. Ne može se promeniti armija bez prethodne promene čitavog društva. Dakle, novac vam ne omogućava automatski vojnu premoć. Tokom sukoba 1990-tih Azerbejdžan je bio mnogo bogatiji od Nagorno Karabaha, ali je izgubio. Čečenija je vodila rat protiv celog Sovjetskog Saveza, kasnije Rusije. Abkhazija je porazila Gruziju".
RSE: Vaša analiza je racionalna. Međutim, da li će azerbejdžansko rukovodstvo slediti istu logiku, jer imaju na raspolaganju ogroman budžet, modernu armiju.
Iskandarian: "Ja mislim da je rukovodstvo Azerbejdžana veoma racionalno i da veoma dobro razume da cela zemlja živi od prihoda od nafte. Van toga ne postoji stvarna ekonomija. Nafta se transportuje naftovodom ka Zapadu. Naftovod Baku – Džeihan prolazi na 40 kilometara od zone sukoba u Nagorno Karabahu. Možete li da zamislite šta bi bio prvi odgovor jermenskih snaga na jedan ispaljeni metak sa azerbejdžanske strane? Dovoljna su dva čoveka i kilo plastičnog eksploziva da prekinu transport nafte. Eventualni rat ne bi trajao sedam dana već sigurno najmanje nekoliko meseci. Kako bi Azerbejdžan mogao finansijski da izdrži ako 6 meseci ne bi stizali prihodi od nafte? Dakle, ne verujem da je azerbejdžansko rukovodstvo toliko neracinalno. Oni mogu da koriste zapaljivu retoriku u Briselu, Vašingtonu, ali na kraju oni žive u ovdašnjoj realnosti južnog Kavkaza".
"Ukoliko pokrene vojnu akciju, Azerbejdžan veruje da će biti u mogućnosti da veoma brzo vrati Nagorno-Karabah pod svoju kontrolu. Mislim da je ovo pogrešno razmišljanje. To bi bio veoma ozbiljan rat jer Jermenija drži strateške visove i ima veoma dobro utreniranu armiju. To bi bio veoma žestok sukob između Jermenije i Azerbejdžana u koji bi se mogle uključiti i neke druge zemlje. Rusija, na primer, ima strateške sporazume sa Jermenijom, te je moguće očekivati da Rusija interveniše. Takođe, treba imati na umu da je ova teritorija vrlo blizu Turske i Irana tako da bi rat između Jermenije i Azerbejdžana lako mogao da preraste u regionalni sukob".
Energija u pozadini sukoba Rusije i Zapada
Za razliku od Abhazije, Južne Osetije i Pridnjestrovlja, Rusija nema raspoređene mirovne trupe u Nagorno Karabahu, ali svakao ima uticaj na zbivanja u ovoj regiji – u Azerbejdžanu tako tvrde da bi postigli sporazum sa Jermenijom da Moskva to ne sprečava jer je odgovara produženje krize i neizvesnosti.
Analitičar iz Bakua Ilgar Mamadov:
"Sve su to tehnikalije (sporna pitanja oko Nagorno Karabaha). Ključno je što Rusija želi da bude prisutna na južnom Kavkazu a sukob oko Nagorno Karabaha je jedan od najefikasnijih načina da ona zadrži svoj uticaj. Bez ovog sukoba, Rusija bi bila isključena iz zbivanja u ovom regionu a Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan bi veoma dobro sarađivali na putu ka Evropskoj uniji. Međutim, pregovarački proces je taoc interesa velikih sila, pre svega Rusije, pa ovaj sukob i dalje traje".
Žerard Libardian, savetnik prvog jermenskog predsednika Levona Ter Petrosijana, kaže međutim da su preterane ovakve ocene o ulozi Rusije:
"Znam da Azerbejdžan tvrdi da je Rusija pristrasna i podržava Jermeniju. Međutim, nisam siguran da je tačan takav stav. Naime, u vreme prvih sukoba u aprilu-maju 1991, dakle tada je još postojao Sovjetski Savez, oružane snage sovjetskog Azerbejdžana zajedno sa sovjetskom armijom napale su i deportovali jermensko stanovništvo iz 14 sela na severu Karabaha. Kasnije, tokom rata, bilo je perioda kada je Rusija bila naklonjenija Azerbejdžanu. To znači da Rusija ne podržava Jermeniju po svaku cenu. Činjenica je da Moskva ne želi da Nagorno Karabah bude nezavistan ili deo Jermenije, pre svega zbog Čečenije, zatim zajedničkih interesa sa Azerbejdžanom. Istovremeno, Rusiji odgovara nerešena situacija oko Nagorno Karabaha, jer na taj način i Jermenija i Azerbejdžan zavise od nje".
Analitičar iz Bakua Ilgar Mamadov navodi kao dodatni argument i da Rusija želi da destabilizuje situaciju kako bi sprečila nesmetano snabdevanje naftom i gasom iz ove regije.
"Nedavne sukobe između Jermenije i Azerbejdžana (nakon predsedničkih izbora u Jermeniji 19. februara 2008 i sukoba vlasti i opozicije koja je tvrdila da su bili neregularni-D.Š) očigledno je izazvala jermenska strana u nastojanju da skrene pažnju javnosti sa unutrašnjih problema. Osim toga, ovi sukobi su očito bili i u interesu Rusije jer su pregovori o NABUKO gasovodu - koji ide od Turkmenistana, preko Azerbejžana i Turske i dalje ka Zapadu, a prolazi i blizu linije sukoba u Nagorno Karabahu – ušli u kritilčnu fazu. Naime, Evropska Unija je skeptična u kojoj meri su centralnoazijske zemlje u stanju da obezbede redovne i dovoljne isporuke, zbog sukoba, ukjlučujući i Nagorno Karabahu. Pomenuti nedavni oružani sukobi Azerbejdžana i Jermenije dodatno diskredituju Azerbejdžan i Turkmenistan kao učesnike NABUKO projekta. Zato mislim da je ovo kršenje primirja bilo orkestrirano iz Moskve".
Istovremeno, ima i mišljenja da zbog strateške važnosti Azerbejdžana za Zapad, pre svega u snabdevanju naftom i gasom, Vašington i Brisel tolerišu kršenja ljudskih prava i nedemokratske poteze vlasti u Bakuu.
Sabin Frejzer (Sabine Fraizer), direktor programa za Evropu u Međunarodnoj kriznoj grupi sa sedištem u Briselu.
"Tačno. Međutim smatram da je to veoma kratkovid pristup međunarodne zajednice, EU, SAD u podršci sadašnjim vlastima u Azerbejdžanu samo da bi se obezbedila stabilnost, ukjučujući i energetsku. Veoma je važna podrška demokratizaciji i poštovanju ljudskih prava ne samo u Azerbejdžanu već i u Jermeniji i Gruziji u jer se samo tako može obezbediti dugoročna stabilnost".
Jermenija nije priznala N. Karabakh
Iako bez podrške Jermenije Nagorno Karabah ne bi mogao da izdejstvuje de facto nezavisnost, zanimljivo je da vlasti u Jerevanu nisu i de jure priznale nezavisnost ove regije.
Čak, predsednik Parlamenta Jermenije Tigran Torosian kritikovao je prošle godine u intervjuu za Radio Slobodna Evropa ( 28.8.2007) predlog Rafija Hovanisiana, bivšeg ministra inostranih poslova a sada lidera opozicione Zharangutyun (Heritage) partije zbog zahteva da Jermenija prizna nezavisnost Nagorno Karabaha:
„Pitanje nezavisnosti Nagorno Karabaha ne može biti povezano sa ovim predlogom. Priznanje Nagorno Karabaha od strane Jermenije mora imati ozbiljno utemeljenje. Nije pravi put kada ljudi koji nisu obavešteni o detaljima i modalitetima pregovaračkgo procesa podnose ovakve predloge parlamentu“.
U Nagorno Karabahu su sagalsni sa ovakvom pozicije Jermenije. Vahram Atanesian, predsednik parlamentarnog komiteta za spoljnu politiku.
"Sa dubokim razumevanjem se odnosim prema poziciji Jermenije. Mislim da međunarodna zajednica ceni takvu konstruktivnu poziciju Jermenije".
Aleksander Iskandarian, iz Kavkaskog instituta za medije (Caucus Media Institute) sa sedištem u Jerevanu ocenjuje da Jermenija mora da vodi računa o međunarodnim posledicama takve odluke,
"Jermenija nije priznala Nagono Karabah zbog postojeće situacije, aktivnosti medijatora u okviru "Minsk grupe". Takođe, finalno rešenje treba da bude rezultat pregovora. Kada je reč o budućnosti, ukoliko bi priznaje Nagorno Karabaha bilo korisno za procese u samoj Jermeniji ili van nje, to bi bilo moguće. Međutim, takvo priznanje ne može da pomogne Karabahu. Na primer, Turska je priznala severni deo Kipra i šta se time promenilo? Ništa. Čečeniju su priznale četiri države, ali to nije pomoglo njenim nastojanjima. Dakle, čisto formalno priznanje u ovom trenutku Jermeniji bi moglo da stvori probleme a ne bi pomoglo Nagorno Karabahu, tako da ne očekujem da će Jerevan to učiniti u skorijoj budućnosti".