Nužno međusobno opraštanje

Gruzijski predsednik Mikhail Saakashvili

Abhazija je zainteresovana za ekonomsku saradnju i prevazilaženje ostalih manje spornih pitanja u odnosima sa Gruzijom, dok Tbilisi insistira najpre na rešavanju najosetljivijih. Obe strane smatraju da je pitanje statusa crvena linija koja se ne sme preći Gruzijski predsednik Mikhal Šaakašvili (Mikhail Saakashvili) je izjavio 2004. da je „teritorijalni integritet Gruzije moj životni cilj“ i obećao je da će učiniti sve da se Abhazija reintegriše do 2009. godine. Iste godine u govoru pred Generalnom Skupštinom UN on je isključio mogućnost upotrebe oružja.

Ovde želim da najjasnije kažem – Gruzija je potpuno privržena rešenju ovih sukoba isključivo mirnim putem. Gruzija neće i ne može da koristi silu u rešavanju pomenutih sukoba jer nijedna demokratija ne može da vodi rat protiv svog sopstvenog naroda“.

Šaakašvili predlaže najširi oblik autonomije.

To bi bila autonomija koja štiti jezik i kulturu, garantuje samoupravljanje, fiskalnu kontrolu i značajno učešće u centralnoj vlasti. Što je najvažnije, predlažemo autonomiju koja daje moć običnim ljudima tako da izolovane elilte ne mogu više da deluju kao jedini kreatori odluka o budućnosti njihovog naroda“.

Suština ovog predloga je davanje Abhaziji širokog unutrašnjeg suvereniteta. U cilju pridobijanja naklonosti Abhaza, Šaakašvili se na Dan nezavisnosti Gruzije (26. maja 2004) obratio i na abhazskom jeziku.

Želim da se obratim Abkhazima i još jednom im ponudim da započnemo pregovore o federalnim odnosima i širokim garancijama za njihovu autonomiju, uključujući i međunarodne. Pružamo ruke prijateljstva abhazskokm narodu, i ja sam spreman da ponovim to što sam rekao na abhazskom jeziku (govori na abkhazskom)“.

Međutim, nekoliko pokušaja da se započnu pregovri su propali.

Sergej Šamba (Sergei Shamba), ministar inostranih poslova Abhazije u intervjuu za Radio Slboodna Evropa.

Mogu da kažem da rukovodstvo Gruzije nije ništa uradilo da zaceli ove rane i da bilo šta promeni u odnosima naših naroda. Naprotiv, oni svojim postupcima pogoršavaju situaciju. Kao rezultat, i dalje postoje antagonizmi“.

Pojedini analitičari smatraju da je jedan od problema i što gruzijsko rukovodstvo nudi Abhaziji autonomiju, koncept koji je prilično devalviran u vreme sovjetske vladavine.

Analitičar RSE Liz Fuler (Fuller).

Svaki predlog predsednika Šaakašvilija počiva na terminu „autonomija“. Međutim, u postsovjetskom kontekstu sam pojam autonomije je devalviran, jer autonomne republike i autonomne ’oblasti’ u Sovjetskom Savezu nisu apsolutno imale nikakvu autonomiju. Stoga, autonomija nije poželjna za Abkhaze“.

Predsednik Gruzije Mikhal Šaakašvili naredio je krajem juna 2006. godine abhazskoj vladi u egzilu da se premesti u Kodori klanac, koji se nalazi na severo istoku Abhazije i to je jedini deo ove regije koju kontroliše vlada u Tbilisiju (oko trećina Abhazije). Kodori klanac zaseca u srce Abhazije ali njegova praktična vrednost za Gruziju zavisila je od lojalnosti lokalne administracije i stanovništva. Pre slanja abhazske vlade u egzilu u Kodori klanac, gruzijske specijalne jedinice su po nalogu Šaakašvilija u kratkoj operaciji rasformirale odmetnute snage Emzara Kvitsianija, jednog od nekadašnjih komandanata gruzijskih trupa. Abhazija je međutim ovaj potez gruzijskih vlasti ocenila kao ozbiljno kršenje postojećih sporazuma i iskoristila da se povuče iz svih pregovora.

Postavlja se pitanje koje je rešenje najrealnije. Do sada su se pominjali razni modeli autonomije, federacije, konfederacjie, asimetrične federacije. Temur Iakobašvili, gruzijski ministar za reintegraciju.

„Mi smo u ovoj fazi spremni da razgovaramo o raznim modalitetima. Smatramo da je najverovatnija formula asimetrična federacija, međutim, za to je potrebna dobra volja i druge strane“.


Ako su SAD priznale Kosovo, to je njihova stvar. SAD su verovatno imale razlog za to. Mi stavljamo ova pitanja pred Rusiju i ostale zemlje, bez obzira šta će SAD uraditi ili reći.

U međuvremenu, Abhazija nastavlja svoj put ka nezavisnosti, kaže za naš program njen lider Sergej Bagapš.

Mislim da je proces priznavanja u toku, on ne prestaje. Više puta smo govorili da smo pitanje naše nezavisnosti stavili na sto pre 15 godina, tj. nakon rata u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Ipak, mi imamo drugačiju taktiku, drugačiji put. Ako su SAD priznale Kosovo, to je njihova stvar. SAD su verovatno imale razlog za to. Mi stavljamo ova pitanja pred Rusiju i ostale zemlje, bez obzira šta će SAD uraditi ili reći. Mi smo bili savezna republika u vreme stvaranja Sovjetskog Saveza. Nakon toga, Staljin i Beria su nas tiho pretvorili u deo autonomne oblasti Gruzije. Zbog toga, ovo je jednostavno pitanje vremena i mirnog rešenja ovog problema”.

Kao i političari i stavovi građana Abhazije i Gruzije su dijametralno suprotni o rešenju sukoba.

Zuhba Aslan, preduzetnik iz Abhazije za naš program kaže.

Ja sam bezuslovno za punu nezavisnost Republike Abhazije.

Prvo, Abhazi su mali narod koji živi na teritoriji Republike Abhazije, ali u svojoj zemlji i mi ćemo izgraditi jednu od mnogih država koje postoje na ovoj planeti”.

Irakli Čantladze (Chantladze) iz Tbilisija smatra pak da Gruzija treba svojim razvojem da privuče Abhaziju.

„U ovom trenutku vidim kao jedinu mogućnost mirno rešenje problema. Sve ovo treba posmatrati kao deo globalnih političkih procesa. Ako ključni politički faktori odluče da Gruzija treba da očuva svoj teritorijalni integritet, onda neće biti rata za koji Gruzija inače nije spremna ni ekonomski ni vojno.

Gruzija zapravo treba da postane atraktivna za Abhaziju i Južnu Osetiju svojim privrednim razvojem, demokratskom i proevropskom orijentacijom. Možda je veći deo Gruzijaca spremno da se odazove eventualnom patriotskom pozivu u rat, ali to ne dovelo do željenjog rezultata“.

Natela Akaba, predsednca Asocijacije abhazskih žena.

Da ste me ovo pitali pre deset godina, konfederacija bi bilo ne samo prihvatljivo, već možda i najbolje rešenje. Sada je to prevaziđeno. Abhazija živi kao nezavisna država već 15 godina. Teško je zamisliti da će se ljudi sada odreči svoje slobode”.

Priznanje Abhazije pa povratak izbeglica

U međuvremenu, jedno od ključnih pitanja je povratak izbeglih Gruzijaca u Abhaziju. Gruzija tvrdi da ih ima 247.000. Abhazija pak smatra da su to prenaduvani podaci i da je reč o 160 hiljada.

Gruzijske izbeglice žive u veoma lošim uslovima, uglavnom u kolektivnim centrima. Do skora gruzijske vlasti nisu učinile mnogo na poboljšanju njihovih uslova, jer su se uglavnom fokusirali na njihov povratak. Šaakašvili je najavio opsežne mere, ali ima malo resursa na raspolaganju.

Gruzija tvrdi da Abhazija mora da pristane na povratak izbeglica. Abhazija pak da Tbilisi treba najpre da prizna njenu nezavisnost pa će onda biti omogućen njihov povratak.

Gruzijski premijer Zurab Noghaideli tokom posete Radiju Slobodna Evropa u Pragu, 11. juna 2007.

Budućnost Abhazije mogu da odluče samo svi njeni stanovnici koji su tu živeli pre rata, a ne samo oni koji su izvršili etničko čišćenje tog regiona a sada traže nezavisnost“.

Lider Abhazije Sergej Bagapš.

Abhazija je vratila 65.000 izbeglica. Trenutno, 65.000 Gruzijaca živi u Abhaziji. Ukoliko to poredimo sa Kosovom, onda nije ni približno isto. Što se tiče ovog pitanja, mi se čvrsto držimo temeljnih sporazuma sa gruzijskom stranom kao i Ruskom Federacijom”.


Gruzijske izgeglice iz Abhazije

Većina gruzijskih izbeglica želi da se vrati na svoja ognjišta.

Gruzijka:Naravno da želim da se vratim. Ja sam iz Leselica na moru. Živeli smo veoma dobro. U našem mestu nije bilo mnogo Abhaza. Nikada nismo imali problema sa njima. Bili smo u prijateljskim odnosima. Neki od njih bili su nam maltene kao članovi porodice. Dženija, šef radnje u kojoj sam radila, i Ketija, njegov zamenik, bili su odlični ljudi. A onda se najednom ova nesreća sručila na nas”.

Gruzijka: Itekako želim da se vratim, čak i ako mi dojučerašnji neprijatelji budu susedi. Ja ću im sve oprostiti. Nadam se da će i oni meni, jer nisam počinila nikakav zločin, i da ćemo ponovo živeti u miru”.


Gruzijka:
Ja ću se svakako vratiti, ukoliko se postigne sporazum i naša vlada kaže da treba da to učinimo. Čak i nakon mnogo godina ovde u Tbilisiju, ne možemo da se naviknemo na sadašnje prebivalište. Ovde se u principu brinu o nama ali to ne može da se poredi sa našim ognjištem. Ponekad se osećamo poniženim u kontaktu sa pojedinim državnim institucijama”.


Gruzijac: I ovde se osećam kao kod svoje kuće, jer je ovo moja država, ali mi nije tu moja zemlja da je obrađujem. Kada bih se vratio na svoje ognjište ne bi mi trebala nikakva pomoć. Vičan sam tom poslu i imao bih čak tri žetve godišnje (uglavnom se u tom predelu gaji južno voće-limun, mandarine, pomorandže-D.Š). Ja sam iz Gagre (na moru). Sada imam problem sa smeštajem. U jednoj sobi živi nas šestoro. U stvari živim u nekoj vrsti kioska. Prethodno sam sa porodicom živeo u jednoj sobi koju sam založio kod banke ali sam je izgubio pošto nisam imao novac da vratim. Ali, ne žalim se. Radim razne poslove po Tbilisiju, pre svega opravke i nekako preživljavamo. U stvari, ja sam mogao da ostanem u Abhaziji jer se nisam mešavo u politiku. Radio sam svoj posao i to je sve. Međutim, sledio sam svoje zemljake i otišao. Mislio sam da je to tada bio ispavan potez. Sada bih se među prvima vratio kada bih imao šanse. Mogu još da radim mada sam invalid druge kategorije”.


Gruzijka 4
Vratila bih se jedino kada se Abhazija vrati u Gruziju. Pod sadašnjim uslovima – ne. Niko mi ne bi dozvolio da obnovim svoju kuću koja je delimično oštećena”.

Građani Abhazije nisu u principu protiv povratka izbeglica, ali pod određenim uslovima.

Roin Agrba, preduzetnik iz Sukhumija.

Svakako. Vođstvo Abhazije uvek to postavlja kao humanitarno pitanje ne povezujući ga sa politikom. No, Gruzija je uvek imala drugačiji pristup i politizovala je ovo pitanje. U 1999. vlasti u Suhumiju su jednostrano odlučile se 70-tak hiljada gruzijskih izbeglica vrati u regiju Gali”.

Zuhba Aslan, preduzetnik iz Suhumija. .

“Naravno. Svi oni koji nisu predmet Ratnog tribunala imaju pravo da se vrate. Mnogi Gruzijci su se već vratili u našu republiku”.

Natela Akaba, predsednica Asocijacije žena Abhazije kaže da će to biti težak proces.

“Teoretski, to je moguće. Ako to posmatrate sa humanitarnog aspekta, oni imaju pravo da se vrate i ja razumem tragediju izbeglica. Ako to pogledamo sa “racionalnog aspekta” i prakse, ovo je teško zamisliti u današnjim uslovima pošto su izbegilce izgubile zemlju a takođe Abhazija je sada drugačija u odnosu na pre početka sukoba. Ukoliko su izbeglice spremne da private nezavisnost Abhazije, moguće je razgovarati o povratku. Ali, teško je zamisliti povratak onih koji su pljačkali, silovali i ubijali”.

Tom de Val, analitičar londonskog Instituta za rat i mir smatra da je potrebno kreativno rešenje.

Sada Abhazi govore da su Jermeni i Rusi ostali u Abhaziji, i većinom podržali nezavisnost. Jasno je svakome ko poznaje prilike u Abhaziji da ova odmetnuta provincija neće prihvatiti ponovno ujedinjenje za Gruzijom. Isto tako, veliki broj Gruzijaca koji je izbegao tokom rata mora imati pravo da se vrati. Zato kažem da je potrebno neko kreativno rešenje da bi Abhazija dobila suverenitet“.