Dostupni linkovi

Ostavljajući po strani realnu mogućnost da poslednja hapšenja dva Srbina u Hrvatskoj optužena za ubistvo civila ratnih devedesetih, baš sada, uoči lokalnih izbora, može imati politički podtekst, ne sporeći da je, sa stanovišta pravne struke, možda neobičan obrt u haškoj presudi Šljivančaninu za zločine u Vukovaru, postavljamo pitanje zašto je uvek, kada su suđenja za ratne zločine u pitanju, važnije sve drugo od počinjenog zločina.

Zašto uvek ima više empatije za "naše" zločince nego za "njihove" žrtve? Pitanje koje je validno za sve učesnike ratova devedesetih, ali se ovoga puta mi bavimo neobično oštrim reakcijama najviših zvaničnika Srbije.

Nisu prošla ni 24 sata od kako je iz Hrvatske stigla vest da su dva tamošnja Srbina uhapšena zbog ratnog zločina, ubistva jednog hrvatskog civila na početku devedesetih, a šef diplomatije Srbije, koji je uz to bio u poseti susednoj Makedoniji kako bi sa njom izgladio gotovo prekinute odnose, odmah je izjavio:

"To je jedno bazično kršenje ljudskih prava i zaslužuje najoštriju osudu. Mi ćemo se kao država oštro suprotstaviti takvoj politici."


Mnogo oprezniji, iako mu diplomatija nije struka, bio je u iskazu Savo Štrbac koji se bavi zločinima u nevladinoj organizaciji Veritas. On potvrđuje da je politizacija u procesuiranju ratnih zločina očita na svim stranama. Na pitanje da li su takvi istupi u redu, on odgovara:

Ne mogu ja, pošto sam iz te branše, unapred tvrditi da ovi ljudi nisu krivi. Ja sad samo mogu izraziti jednu rezervu prema vremenu hapšenja i načinu hapšenja. Zločini su počinjeni u ovom ratu na području Hrvatske na svim stranama, i prema Hrvatima i prema Srbima.
"Nije u redu. Znate, treba biti zaista oprezan. Ne mogu ja, pošto sam iz te branše, unapred tvrditi da ovi ljudi nisu krivi. Ja sad samo mogu izraziti jednu rezervu prema vremenu hapšenja i načinu hapšenja. Zločini su počinjeni u ovom ratu na području Hrvatske na svim stranama, i prema Hrvatima i prema Srbima. Znate, u ovim tužbama i kontratužbama pred Međunarodnim sudom pravde biće oko 20.000 imena poginulih i nestalih u ratu, sa jedne i sa druge strane. To je neko počinio, neko je te ljude pobio, razumete me."


Dan pre toga, zbog povećanja kazne Veselinu Šljivančaninu, osuđenom pred Haškim tribunalom za pomaganje u ubistvu ratnih zarobljenika u Vukovaru, onaj isti koji je, pred tv kamerama (sećate se?), sprečio predstavnika međunarodnog Crvenog krsta da obiđe teren i vidi šta se događa sa zarobljenicima, dali su takođe oštre izjave ministar odbrane Dragan Šutanovac pa i sam predsednik Srbije Boris Tadić. Svim ovim izjavama je zajedničko da nema ni reči o zločinu. Dragan Šutanovac:
Dragan Šutanovac

"Presuda je zaista neprimerena i ni na koji način ne doprinosi, da kažem, ugledu Haškog tribunala koji je ionako nizak."


Predsednik Srbije, Boris Tadić:

"U svakom slučaju, država Srbija će svim svojim građanima, pa i onima koji su optuženi pred Haškim tribunalom, davati sve usluge i učiniti sve što je moguće da makar u ovom slučaju dođe, ako je ikako moguće, do smanjenja kazne."

Književnik Filip David:

"Mislim da ovo što je ministar odbrane Dragan Šutanovac izjavio povodom presude Šljivančaninu, povećanja kazne, apsolutno nedopustivo za jednog ministra i člana Vlade, da na takav način komentariše presude Haškog suda."


Opet je, Savo Štrbac, koji ne pripada onom delu nevladinog sektora koji radikalno govori o srpskoj krivici za ratove devedesetih, mnogo oprezniji u proceni slučaja Šljivančanin. On podseća da su političke reakcije bile i u Hrvatskoj, kada je osuđen na pet godina, i sada u Srbiji, kada je presuda 17 godina. I njemu je ta drastična promena kazne neshvatljiva, ali je bilo neshvatljivo i ono što je prethodilo.

"Ja se sećam, kada je dobio pet godina, da sam tad dao izjavu. I bilo je prigovora kad sam rekao da je meni, kao dugogodišnjem krivičaru, neshvatljivo da neko bude proglašen krivim za saučesništvo, ili ubistvo toliko ljudi, i da dobije pet godina. Bilo je onda, na takvu moju izjavu, dosta reakcija i pitanja u smislu na čijoj sam ja strani."

Povodom poslednjih istupa zvaničnika Srbije postavljaju se dva pitanja. Ostavljajući po strani realnu mogućnost da poslednja hapšenja u Hrvatskoj uoči lokalnih izbora mogu imati politički podtekst, ne sporeći da je, sa stanovišta pravne struke, možda neobičan obrt u haškoj presudi Šljivančaninu, prvo pitanje je zašto je uvek, kada su suđenja za ratne zločine u pitanju, važnije sve drugo od počinjenog zločina. Zašto uvek ima više empatije za "naše" zločince nego za "njihove" žrtve? Kakva je odgovornost visokih državnih funkcionera u jednom društvu koje je nespremno za suočavanje sa nedavnom prošlošću?

Drugo pitanje je otkud ta radikalizacija iskaza zvaničnika. Predsednik Srbije Boris Tadić, povodom kazne Šljivančaninu, održao je podugačak govor o tome da, uprkos svemu, Srbija mora da nastavi saradnju sa Haškim tribunalom. Ne zbog istine, ne zbog pravde, ne zbog žrtava, već zbog viznog režima i priključivanja Srbije Evropskoj uniji.

Književnik Filip David smatra da je srpsko društvo, zbog političke koalicije sa Miloševićevim socijalistima, zakoračilo velikim korakom nazad u sistem vrednosti devedesetih godina i da je to cena sadašnjih političkih kompromisa:

"Meni se povremeno čini da je ovo neki san o Miloševiću, da nismo na javi, da ponovo sanjam Miloševićevo vreme."


Mi, koji gradimo te mostove i koji se potpuno odgovorno ponašamo prema politici, uspostavljajući stalne kontakte na prostoru bivše Jugoslavije, osećamo duboku bol zbog ovakvih političkih stavova.
Staša Zajević
iz nevladine organizacije Žene u crnom, koje imaju ugled u susedstvu prevashodno zbog svog odnosa prema žrtvama, a koju domaća javnost najblaže rečeno ignoriše, a istinitije rečeno osuđuje, kaže da ovakve izjave ruše mostove koji oni mukotrpno godinama grade:

"Ovo je uvreda za građane Srbije zato što se time ne otvara put za dobrosusedske odnose i zato što se tako ne grade mostovi među nama. Mi, koji gradimo te mostove i koji se potpuno odgovorno ponašamo prema politici, uspostavljajući stalne kontakte na prostoru bivše Jugoslavije, osećamo duboku bol zbog ovakvih političkih stavova."
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG