Zaborav, negiranje i poricanje jednako je genocidu

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Ljiljana Spasić, izvršna direktorka NVO Građanska akcija Pančevo.

Subota 09. juli
Uskoro će biti dva meseca od dana kada sam u svečanoj sali Skupštine grada Beograda primila prvi lauerat Biljana Kovačević Vučo. Nagradu je ustanovio BKV fond koji su osnovali Biljanini prijatelji i članovi porodice u znak sećanja na Biljaninu hrabrost i dignitet, kao jedan od načina da se nastavi sa promocijom ljudskih prava u njeno ime.

Ova nagrada je takođe odraz težnje da BKV Fond promoviše i mobiliše javnu podršku za rad branitelja i braniteljki ljudskih prava u lokalnoj zajednici.

Neophodnost podizanja javne svesti i unapređivanje ljudskih prava ima ključnu ulogu u formiranju kulture poštovanja drugih i zaštiti marginalizovanih i obespravljenih grupa, pristupa pravdi i borbi protiv nekažnjivosti.

Nema većeg ponosa,od onog kada,u nasleđe dobijate prvi laureat sa imenom Biljane Kovačević Vučo. Ali...nema veće gorčine kada više ne možete da je pitate : „I?“Šta sad“? „Kako dalje“?

Upravo u tome je težina odgovornosti koje je svojim imenom braniteljke ljudskih prava hrabra, beskompromisna i odvažna Biljana, ostavila svima nama.

Osvajanje slobode i pravde ne podrazumeva stajanje i zastajanje, stoga ću dati sve od sebe kako bih zajedno sa saradnicima i saradnicama iz svoje organizacije, kao i drugih organizacija, velikog broja divnih ljudi i saradnika/ca iz Beograda, Novog Sada, Sarajeva, Zagreba, kao i velikog broja inostranih ambasada u Beogradu, nastaviti sa aktivnostima kojima sam posvećena poslednjih dvadeset godina. Iskoristiću, ovu priliku da se ponovo zahvalim uvaženim članovima i članicama žirija (gđi Latinki Perović, Sonji Biserko, Mensuri Mikijelj, prof. Žarku Koraću, Vladimiru Popoviću... mojoj Svetlani Ceci Lukić, koja je vrlo nadahnuto govorila o tome ko sam ja u stvari.

Divan je osećaj kada, neko drugi govori o vama, o svemu što sam sve ove godine unazad, ne samo radila već i gradila, čineći to uzdignute glave.

Iskoristiću ovu priliku da se ponovo prisetim velikog broja svojih prijatelja i prijateljica, iz Novog Sada, Beograda, Zagreba, Sarajeva, predstavnicima inostranih ambasada u Beogradu, koji su svojim prisustvom učinili da delim osećanje građanke sveta, ono što sam upravo želela svih ovih godina unazad.

Želela sam u stvari tako malo, a izgubila mnogo... zemlju koju sam volela, moja deca sa stotinama raseljenih po svetu žive daleko od mene... Dug je i mukotrpan put osvešćivanja besvesnih i dalje nam je prostor veoma vrednosno zagađen. Ovo je pravi trenutak i izazov za građansku hrabost.....

Nedelja 10. juli
Sarajevo, Srebrenica

Rat koji je se dogodio na našim prostorima najčešće je tema mojih i Sašinih razgovora. Možda je to samo moja i njegova lična potreba za katarzom kroz koju naše društvo nije nikako spremno da prođe i time se odupre svakoj bestidnosti poricanja.

Sarajevo jeste bilo besumučno ubijano, svakodnevno iz dana u dan, ukupno 1425 dana, bila je ovo najduža opsada jednog grada. Kako je nedavno u Sarajevu održana skupština REKOM-a i Međunarodni forum o tranzicionoj pravdi u organizaciji FHP iz Beograda i Udruženja novinara BiH, svoje slobodno vreme iskoristila sam da obiđem grad i uverim se da Sarajevo uprkos ubijanju nije ubijeno.

Šetnja Sarajevom neminovno vodi do Večne vatre, Spomenika deci stradaloj u periodu 1992-1995 godine, Markalama, mostu na Miljacki i Narodnom pozorištu gde prisustvujem odlično režiranoj predstavi Hipermnezija. Tragična poveznost naših sudbina, u potpunosti odslikava jedno vreme, koje se više nikada ne sme ponoviti.

Srebrenica u Beogradu. Nemanja, naš mladi aktivista, i ja žurimo u Beograd na Trg republike kako bi smo prisustvovali akciji koju organizuju Žene u crnom. Još jedna u nizu akcija kojom bi trebalo podstaknuti javnost na izraze solidarnosti i saosećanja sa žrtvama zločina počinjenog u Srebrenici.

Zaborav, negiranje i poricanje jednako je genocid, a potiskivanje i odbacivanje zločina ukida i omalavažava dostojanstvo svih nas.

Od Staše tog dana dobijam predivnu golubicu sa posvetom na kojoj piše: Najiskrenije čestitke za BKV nagradu, zahvalnost za tvoj neumorni rad i aktivizam, sa željom da si dalje borimo za pravedan mir i kažnjivost zločina.

Ponedeljak 11. juli
U organizaciji „Žena u crnom“ organizovan je odlazak u Srebrenicu. Iz Pančeva u ranim jutarnjim satima krećem sa ekipom RTV Pančevo, kako bismo sa ostalim organizacijama u Memorijalnom centru u Potočarima prisustvovali obeležavanju 16 godina od stradanja Bošnjaka u Srebrenici.

Potočarska ravnica je ove godine pokrivena zelenim tabutima i suzama porodica koji oplakuju svoje najmilije. Danas je ovo najtužnije mesto na svetu. Kolona ljudi na veoma visokoj temperaturi, žuri kako bi prisustvovala dženazi, suzama i molitivama ispratila posmrtne ostatke svojih najbližih.

Danas će u Potočarima biti sahranjeno 613 žrtava, među njima i najmlađi Nesib Muhić koji je imao samo 11godina. Ne mogu da se u ovom trenutku ne prisetim bahatog generala koji je tog 11. jula 1995., godine sejao smrt po Bosni. Iako u je priveden pravdi, iako je u Skupštini Srbije usvojena delimična deklaracija o Srebrnici, ona, na žalost, još uvek u državi Srbiji nije našla svoje mesto. Da je to tako govori nam činjenica da ove godine nije prisustvovao niko iz vrha države Srbije. Nije privođenje pravdi zarad evropskih integracija jedino što Srbija treba da učini. Neophodno je, konačno je došlo vreme, da se naše društvo suoči sa razmerama tog masovnog zločina počinjenog 11. jula 1995., godine. Konačno je vreme da prestanemo sa prebrojavanjem žrtava i shodno tome ih koristimo za svoj dnevno politički kontekst.

Srpskom društvu u celini je neophodno da prestane sa usvajanjem teorije stereotipa da je za sve kriva “ona druga strana” i time večito sebe stavlja u poziciju žrtve. Žrtve genocida su tu u Potočarima i od srpskog društva zaslužuju da im se u miru i tišini ponizno poklonimo. Neka im je rahmet.....uz zvuke pesme...

„Bosno moja, ti si moja mati.
Bosno moja majkom ću te zvati.
Bosno moja Srebrenice sestro.
Neću biti sam!“, a izvodi je hor prelepih devojaka i momaka... ja i dalje plačem...

Utorak 12. juli
Vraćam se redovnim obavezama, pokušavam da izmerim učinak aktivnosti koje bi trebalo da doprinesu pomirenju i trajnom uspostavljanju mira na ovim prostorima. Pokušavam da bez žurbe, uz kafu, pogledam i pročitam E-novine, jedno od glasila kome verujem i na taj način se informišem. Šta je to što je obeležilo prethodna dva dana. Budući da se medijska histerija ne smiruje, iz E-novina, saznanajem kako i na koji način je u Srbiji prigodno obeležen Dan sećanja na Srebrenicu. Nakon samo nekoliko sati po dolasku iz holandskog zatvora pojavio se Veselin Šljivančanin kako bi javnosti saopštio da “on nije kriv” i da mu je “mnogo žao žrtava”. Tu je i tekst Bojana Tončića „Obična komšinica krvavih ruku Biljana Plavšić“, jedna od idejnih tvoraca bosansko-hercegovačke tragedije.

Shvatam, znači, odbrana ratnih zločinaca u Srbiji savršeno funkcioniše. Ovdašnja javnost, ionako, nije zainteresovana za procese suočavanja s prošlošću, najlakše je, ipak usvojiti stereotipe da je za sve kriva “ona druga strana”, stvar je vrlo jednostavna.

Izlazim u svoju baštu kako bih duboko uzdahula i uzela malo vazduh. Vreme ubijanja se nastavlja... Lokalna RTV Pančevo nije podlegla ovom načinu izveštavanja i veoma sam srećna zbog toga. Novinarska ekipa i ja njeni smo gosti kako bi javnosti u našem gradu preneli utiske iz Potočara...

Sreda 13. juli
Dan mi uglavnom protiče u obavljanju, manje, više, svakodnevnih obaveza. Već se i onako sve zna, sve funkcioniše po ustaljenom redu. U lokalnom listu Pančevac čitam tekst o aktivnostima Građanske akcije. Iako suočavanje s prošlošću nije na listi prioriteta Pančevki i Pančevaca, sigurna sam da postoje ljudi kojima će informacija o aktivnostima naše organizacije u Bosni i Hercegovini veoma mnogo značiti. U to sam imala prilike da se uverim toliko puta do sada na mnogobrojnim skupovima koje smo organizovali. Podizanje skale kulturnih vrednosti naš je zajednički zadatak.

Kako je imenovanjem Prolaza Srđana Aleksića u Pančevu, postalo važno obeležje u našem gradu, odvajam vreme kako bih prošetala prolazom. Bila je ovo još jedna prilika da Srđanu, kao mnogo puta do sada, iskažem svoje najiskrenije divljenje na nesebičnoj hrabrosti koju ju pokazao i zaista dao potpuni smisao života. Volim ovo mesto u gradu. Njime idem i onda kada me put tamo ne vodi...

Četvrtak 14. juli
Moja draga prijateljica Marinika, inače jedna od naši aktivistkinja, sada vrlo aktivna članica Lige socijaldemokrata Vojvodine, mog supruga i mene poziva na obeležavanje 21 godine postojanja ove vojvođanske stranke. Mesto na kome su odlučili da ove godine obeleže svoj, ne tako mali jubilej, na drugoj obali Tamiša u restoranu “Šajka”. U isto vreme naš dragi prijatelj i saradnik Guta Grubački u pozorišnom klubu Zeleno Zvono u Zrenjaninu obeležiće 20 godina postojanja kultnog mesta,u kome je bilo događaja u kojima sam, dala svoj skromni doprinos. Kako na žalost neću biti u mogućnosti da odem u Zrenjanin, Saša, Nenad Živković i jedno od troje moje dece, koje u bližoj budućnosti planira, da napusti zemlju i ode kod svoje sestre i brata, čamcem prelazimo na drugu obalu reke, kako bi smo svojim prisustvom zajedno sa članicama i članovima LSV, uz piće, i razgovor, podelili svoja razmišljanja o današnjem statusu Vojvodine.

Drago mi je da smo svi saglasni u tome da su decentralizacija, evropski put Vojvodine, ravnopravnost svih bez obzira na bilo koju vrstu pripadnosti, različitosti, poštovanje ljudskih prava i borba protiv bilo kakve pojave fašizma, ono što predstavlja jasan prioritet.

Uz zvuke tamburaša, čašu vina, tu u svom gradu, u prisustvu svojih najbližih, trudim se koliko god mogu da se opustim.

Petak 15. juli
Časna namera ili ućutkivanje. Prilog autorke Branke Mihajlović na radiju Slobodna Evropa.

Početak obračuna tzv. ”druge Srbije”, iz priloga saznajem da se to otvara novi obračun. Da li je moguće da se nakon tihog , ali sigurnog disciplinovanja, došle na red nevladine organizaicje. Iz priloga saznajem da je u pitanju tekst čiji je autor Dragan Popović, njegov naslov je Filozofija NVO palanke. U vrlo pretencioznom tekstu, shvatam da su centar napada Nataša Kandić, direktorka FHP i Petar Luković, urednik E-novina.

Pažljivo čitam tumačenje advokata Srđe Popovića o dilemi da li je u pitanju časna namera, mladog čoveka koji je uočio probleme u funkcionisanju jednog važnog dela civilnog društva ili je u pitanju disciplinovanje civilnog sektora.

Uz izuzetno poštovanje prof. Zagorke Golubović ne slažem sa da se nevladine organizacije nisu snašle u postomiloševićvskom vremenu. Takođe, mislim da je neophodno insistirati na prošlosti, jer se bez njenog temeljnog preisptiavanja ne može u budućnost. Previše je tragova rata, njihovo otklanjanje nije moguće bez Peščanika, Nataše Kandić, Petra Lukovića ,svih nas koji zastupamo građanske vrednosti. Kako verujem u REKOM, dan provodim u pripremi za sutrašnji dan i odlazak u FHP gde će se održati sastanak o budućim aktivnostima.

Nakon napornog dana prepuštam se osami i dajem mašti na volju. Put kod dece u Ameriku. Upoznavanje divnih ljudi, njihovih prijatelja. Boravak s druge strane okeana. Imam potrebu da omirišem Novi svet. Želim da ustajem i odlazim na počinak sa svojom malom-velikom decom... I najzad sve to spakujem u torbu prepunu emocija i vratim se... možda, možda samo, na određeno vreme...