Stiče se utisak da skoro svaki dan neka država sklizne u političku krizu. Pre svega Libija, Sirija, Centralnoafrička republika, Egipat i još nekoliko zemalja koje su daleko od uspostavljanja stabilnosti. Potom su se Venecuela i Ukrajina našle u haotičnoj situaciji. Teško je predvideti koja će sledeća zemlja upasti u krizu, ali sa velikom izvesnošću se može predvideti da će se to desiti, piše Stiven Mec (Steven Metz) u “World Politics Review”. Mec je autor knjige “Irak i evolucija američke strategije”.
Demokratizacija je bila najpoznatiji strateški megatrend tokom 1990-ih. Međutim, danas je dovedena u pitanje sveprisutnim, konstantnim i dubokim političkim turbulencijama, jer ni stare diktature nitii nove demokratije nisu u stanju da ispune sve veća očekivanja mlade generacije koja je mobilisana i povezana informacionim tehnologijama.
Umesto da se prilagode novim okolnostima, tačnije da će naredne decenije a možda i duže potrajati političke turbulencije, SAD su i dalje privržene starom modelu državotvorstva koji počiva na relativno stabilnom međunarodnom sistemu u čijem su temelju suverene zemlje. Svakako je bilo periodičnih internih sukoba i kolapsa država u starom globalnom poretku, ali SAD su uglavnom uspevale da spreče širenje negativnih efekata.
Međutim, u masovnim revolucionarnim previranjima tokom raspada evropskih kolonijalnih imperija, američka strategija je često bila neefikasna, jer je bila u procepu između želje za stabilnošću i političkom otvorenošću,
“Sada je u toku nova faza globalne revolucije, a SAD su opet zbunjene i neodlučne, pribojavajući se haosa koji neće moći da zaustave ili kontrolišu. Američki političari i eksperti tek su sada počeli da definišu nacionalnu strategiju za delovanje u turbulentnim područjima. Jedan od najhitnijih izazova je kako reagovati na trend odustajanja od demokratizacije i, istovremeno, novi talas autokratije u mnogim, a možda i u svim delovima sveta”, ističe Mec.
To je, u stvari, stara zagonetka i problem za SAD. Tokom Hladnog rata, političari i eksperti često su razmatrali najefikasniji pristup autokratijama.
Desnica je tretirala prijateljske odnose sa diktatorima kao nužno zlo, jer bi okretanje leđa njima otvorilo put za dolazak na vlast represivnih antiameričkih režima. Pad iranskog šaha Reze Pahlavija 1979. godine trebalo je da pokaže koliko su pogubne posledice ako Vašington ne podrži prijateljske diktatore. Međutim, levica je izvukla potpuno drugačije pouke iz ovog i drugih slučajeva, ističući da podrška SAD nedemokratskim režimima utiče na njihovu nezainteresovanost da preduzmu bilo kakve reforme. Levica tvrdi da greška Vašingtona nije bila u tome što je ostavila Rezu Pahlavija na cedilu, već što se predugo oslanjao na njega.
Na kraju, SAD su “oprale ruke”, odnosno distancirale se od nekoliko prijateljskih diktatora ali je zadržala partnerstvo u oblasti bezbednosti sa nekim drugim, smatra Mec.
Nikada nije razrešeno pitanje kako se odnositi prema autokratama.
U narednim decenijama, političke turbulencije će ohrabriti postojeće autoritarne režime da ostanu na vlasti što je duže moguće. Autokrate širom sveta su naučile iz događaja u Egiptu da je povlačenje sa vlasti izraz slabosti. Istovremeno, političke turbulencije će omogućiti uspon novih autokratija. To će se dešavati na različite načine: vojnim udarima, zatim tako što će vlade koje su došle na vlast na izborima, u stvarnosti postati autokratije uklanjaći političku konkurenciju. Tu je i rizik da se krhke države pocepaju u nekoliko manjih kojima će vladati autokrate.
Nove autokrate veći izazov od starih
U budućnosti će u svetu biti više autokrata nego što je bio slučaj doskora bez obzira da li je reč o starim ili novim. Vašington će verovatno sarađivati sa tradicionalnim autokratijama, u kojima je korupcija i represija na podnošljivom nivou, zatim sprovode reforme i, što je najvažnije, uvere američku administraciju da im preti neposredna opasnost od ekstremista i terorista, pre svega povezanih sa Al Kaidom. Sve dok se ovakvi režimi budu uzdržavali od ubijanja svojih građana, Vašington će ‘zapušiti nos’ i sarađivati sa njima, mada će biti spreman da ih se odrekne ukoliko bude potrebno, konstatuje Mec.
Pravi izazov, ipak, neće biti stare, klimave autokratije, već nedemokratski režimi novog tipa koji će se pojaviti.
“Zamislite, na primer, represivni islamistički režim koji, za razliku od talibana koji su vladali u Avganistanu do 2001, neće pružiti utočište Al Kaidi ili drugim međunarodnim terorističkim organizacijama. Može se zamisliti uspostavljanje ovakvih režima u centralnoj i jugoistočnoj Aziji, skoro svuda u arapskom svetu i Sahel regionu u Africi. Zamislite Saudijsku Arabiju bez nafte ili dugoročnih bliskih odnosa sa SAD. Kako bi Vašington trebalo da se odnosi prema takvoj državi? Da li bi bilo bolje da ne uspostavlja bilo kakve odnose ni sa jednim autokratskim režimom i teži da ih izoluje, ili možda treba da uspostavi izvesne veze, nadajući se da će na taj način podstaći nedemokratske vlasti da se distanciraju od terorista? Da li SAD treba jednoga dana da razmenjuju obaveštajne podatke i pošalju skromnu pomoć novom talibanskom režimu u Avganistanu ili sličnim vlastima bilo gde?”, ukazuje Mec.
Drugi tip modernih autokratija može biti moderni ekvivalent banditskim i piratskim kraljevstvima koja su postojala kroz istoriju: gradovi-države ili mikrodržave koje se izdržavaju oslanjanjem na međunarodne kriminalne aktivnosti. Moises Naim ih naziva “mafijaškim državama”. Opet, SAD bi morale da odluče između izolacije takvih kriminalnih režima – rizikujući da zbog prekida veza oni postanu još više neprijateljski nastrojeni i nasilni – ili da izgradi neku vrstu odnosa na distance što bi omogućilo Vašingtonu izvestan uticaj tako da te postanu umerenije.
Kao što je to često slučaj sa američkom spoljnom i bezbednosnom politikom, domaća scena će uticati na definisanje ove strategije.
Mada održavanje odnosa i čak slanje nevojne pomoći autokratijama - što utiče na ograničenje represije u njima kao i izostanak njihove podrške transcanionalnom terorizmu – može biti adut Vašingtonu, u to je uvek bilo teško uveriti američku javnost.
“Kao što su fragmentacija i turbulencije ključne crte globalnog sistema bezbednosti, podeljenost i pristrasnost u velikoj meri dominiraju američkom političkom scenom. Bilo da su Republikanci ili Demokrate na vlasti u Beloj kući, svaki bezbednosni aranžman koji je uspostavila sa autokratskim režimima – čak i onaj koji je imao strateško opravdanje – koristi se kao politička ‘batina’ protiv američke administracije”, zaključuje Mec.
Širenje autokratije i jačanje podvojenosti na američkoj političkoj sceni, uticaće da strategija Vašingtona bude manje efikasna ako ne u potpunosti paralizovana.
Demokratizacija je bila najpoznatiji strateški megatrend tokom 1990-ih. Međutim, danas je dovedena u pitanje sveprisutnim, konstantnim i dubokim političkim turbulencijama, jer ni stare diktature nitii nove demokratije nisu u stanju da ispune sve veća očekivanja mlade generacije koja je mobilisana i povezana informacionim tehnologijama.
Umesto da se prilagode novim okolnostima, tačnije da će naredne decenije a možda i duže potrajati političke turbulencije, SAD su i dalje privržene starom modelu državotvorstva koji počiva na relativno stabilnom međunarodnom sistemu u čijem su temelju suverene zemlje. Svakako je bilo periodičnih internih sukoba i kolapsa država u starom globalnom poretku, ali SAD su uglavnom uspevale da spreče širenje negativnih efekata.
Međutim, u masovnim revolucionarnim previranjima tokom raspada evropskih kolonijalnih imperija, američka strategija je često bila neefikasna, jer je bila u procepu između želje za stabilnošću i političkom otvorenošću,
“Sada je u toku nova faza globalne revolucije, a SAD su opet zbunjene i neodlučne, pribojavajući se haosa koji neće moći da zaustave ili kontrolišu. Američki političari i eksperti tek su sada počeli da definišu nacionalnu strategiju za delovanje u turbulentnim područjima. Jedan od najhitnijih izazova je kako reagovati na trend odustajanja od demokratizacije i, istovremeno, novi talas autokratije u mnogim, a možda i u svim delovima sveta”, ističe Mec.
To je, u stvari, stara zagonetka i problem za SAD. Tokom Hladnog rata, političari i eksperti često su razmatrali najefikasniji pristup autokratijama.
Desnica je tretirala prijateljske odnose sa diktatorima kao nužno zlo, jer bi okretanje leđa njima otvorilo put za dolazak na vlast represivnih antiameričkih režima. Pad iranskog šaha Reze Pahlavija 1979. godine trebalo je da pokaže koliko su pogubne posledice ako Vašington ne podrži prijateljske diktatore. Međutim, levica je izvukla potpuno drugačije pouke iz ovog i drugih slučajeva, ističući da podrška SAD nedemokratskim režimima utiče na njihovu nezainteresovanost da preduzmu bilo kakve reforme. Levica tvrdi da greška Vašingtona nije bila u tome što je ostavila Rezu Pahlavija na cedilu, već što se predugo oslanjao na njega.
Na kraju, SAD su “oprale ruke”, odnosno distancirale se od nekoliko prijateljskih diktatora ali je zadržala partnerstvo u oblasti bezbednosti sa nekim drugim, smatra Mec.
Nikada nije razrešeno pitanje kako se odnositi prema autokratama.
U narednim decenijama, političke turbulencije će ohrabriti postojeće autoritarne režime da ostanu na vlasti što je duže moguće. Autokrate širom sveta su naučile iz događaja u Egiptu da je povlačenje sa vlasti izraz slabosti. Istovremeno, političke turbulencije će omogućiti uspon novih autokratija. To će se dešavati na različite načine: vojnim udarima, zatim tako što će vlade koje su došle na vlast na izborima, u stvarnosti postati autokratije uklanjaći političku konkurenciju. Tu je i rizik da se krhke države pocepaju u nekoliko manjih kojima će vladati autokrate.
Nove autokrate veći izazov od starih
U budućnosti će u svetu biti više autokrata nego što je bio slučaj doskora bez obzira da li je reč o starim ili novim. Vašington će verovatno sarađivati sa tradicionalnim autokratijama, u kojima je korupcija i represija na podnošljivom nivou, zatim sprovode reforme i, što je najvažnije, uvere američku administraciju da im preti neposredna opasnost od ekstremista i terorista, pre svega povezanih sa Al Kaidom. Sve dok se ovakvi režimi budu uzdržavali od ubijanja svojih građana, Vašington će ‘zapušiti nos’ i sarađivati sa njima, mada će biti spreman da ih se odrekne ukoliko bude potrebno, konstatuje Mec.
Pravi izazov, ipak, neće biti stare, klimave autokratije, već nedemokratski režimi novog tipa koji će se pojaviti.
“Zamislite, na primer, represivni islamistički režim koji, za razliku od talibana koji su vladali u Avganistanu do 2001, neće pružiti utočište Al Kaidi ili drugim međunarodnim terorističkim organizacijama. Može se zamisliti uspostavljanje ovakvih režima u centralnoj i jugoistočnoj Aziji, skoro svuda u arapskom svetu i Sahel regionu u Africi. Zamislite Saudijsku Arabiju bez nafte ili dugoročnih bliskih odnosa sa SAD. Kako bi Vašington trebalo da se odnosi prema takvoj državi? Da li bi bilo bolje da ne uspostavlja bilo kakve odnose ni sa jednim autokratskim režimom i teži da ih izoluje, ili možda treba da uspostavi izvesne veze, nadajući se da će na taj način podstaći nedemokratske vlasti da se distanciraju od terorista? Da li SAD treba jednoga dana da razmenjuju obaveštajne podatke i pošalju skromnu pomoć novom talibanskom režimu u Avganistanu ili sličnim vlastima bilo gde?”, ukazuje Mec.
Drugi tip modernih autokratija može biti moderni ekvivalent banditskim i piratskim kraljevstvima koja su postojala kroz istoriju: gradovi-države ili mikrodržave koje se izdržavaju oslanjanjem na međunarodne kriminalne aktivnosti. Moises Naim ih naziva “mafijaškim državama”. Opet, SAD bi morale da odluče između izolacije takvih kriminalnih režima – rizikujući da zbog prekida veza oni postanu još više neprijateljski nastrojeni i nasilni – ili da izgradi neku vrstu odnosa na distance što bi omogućilo Vašingtonu izvestan uticaj tako da te postanu umerenije.
Kao što je to često slučaj sa američkom spoljnom i bezbednosnom politikom, domaća scena će uticati na definisanje ove strategije.
Mada održavanje odnosa i čak slanje nevojne pomoći autokratijama - što utiče na ograničenje represije u njima kao i izostanak njihove podrške transcanionalnom terorizmu – može biti adut Vašingtonu, u to je uvek bilo teško uveriti američku javnost.
“Kao što su fragmentacija i turbulencije ključne crte globalnog sistema bezbednosti, podeljenost i pristrasnost u velikoj meri dominiraju američkom političkom scenom. Bilo da su Republikanci ili Demokrate na vlasti u Beloj kući, svaki bezbednosni aranžman koji je uspostavila sa autokratskim režimima – čak i onaj koji je imao strateško opravdanje – koristi se kao politička ‘batina’ protiv američke administracije”, zaključuje Mec.
Širenje autokratije i jačanje podvojenosti na američkoj političkoj sceni, uticaće da strategija Vašingtona bude manje efikasna ako ne u potpunosti paralizovana.
