Dostupni linkovi

Pisac Sorokin: Istorijske traume Rusije 'poprimile oblik rata'


Vladimir Sorokin, 2022.
Vladimir Sorokin, 2022.

Piše: Andrej Arhangelski

Postmodernista Vladimir Sorokin je jedan od najpoznatijih ruskih pisaca u poslednjih 50 godina, čija su dela prevedena na desetine jezika. Godinama je ovaj 67-godišnjak živeo između Nemačke i Moskve, ali je otišao iz Rusije kada je Kremlj pokrenuo invaziju na Ukrajinu u februaru 2022.

Sorokin je devedesetih postao poznat po upečatljivom prikazu trauma iskustva sovjetskog totalitarizma. Pesnikinja Jelena Fanailova je za njega rekla: "On čuje podzemnu vodu."

Još 2002. postao je jedna od prvih meta sistema ruskog predsednika Vladimira Putina kada su aktivisti nacionalističkog, proputinovskog pokreta Hodamo zajedno spalili njegove knjige zbog navodne pornografije.

U distopijskom romanu "Dan opričnika" iz 2006. prikazao je Rusiju u 2027. godini kao srednjovekovnu diktaturu izolovanu od ostatka sveta "Velikim ruskim zidom". (Roman "Dan opričnika" dobio je ime po gardi iz 16. veka koja je služila pod ruskim carom Ivanom Groznim.)

Tri dana posle pokretanja invazije na Ukrajinu, Sorokin je objavio oštru optužnicu protiv Putina, za kojeg je rekao da je odlučan neprijatelj "zapadne civilizacije, zadojen mržnjom iz crnog mleka koje je pio iz sise KGB-a", piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Saradnik Ruskog servisa RSE-a Andrej Arhangelski razgovarao je sa Sorokinom o ratu, silama koje ga pokreću i njegovim posledicama po rusko društvo i kulturu.

RSE: U intervjuima opisujete Putinov sistem kao "arhaičan" u tradiciji srednjovekovnog cara Ivana Groznog. Međutim, da li je to zapravo neka neočekivana, monstruozna permutacija postmodernizma?

Vladimir Sorokin: Ne, ja i dalje mislim da je to arhaično. Snažnije je od postmodernizma jer državna mašinerija postoji po modelima konstruisanim u 16. veku. Sadašnja "vertikala moći" ne razlikuje se značajno od piramide moći koju je stvorio Ivan Grozni. Naravno, nije napravljena od cigle i drveta, već od stakla i betona.

RSE: Jednom ste rekli da leš sovjetskog sveta nije zakopan devedesetih, već je svih ovih godina nastavio da trune u ćošku. Sada je taj leš ustao i počeo da ubija. Kako je to moguće? Kakvo je to stvorenje?

Sorokin: Zombi. I kako priliči, oživeo je, ali ne kao čovek. U vreme (ruskog predsednika Borisa) Jeljcina, bio je sateran u ćošak i prekriven piljevinom. Nadali su se da će istrunuti sam od sebe. Ali nije.

Ispostavilo se da je živ – u paklenom, onostranom smislu. Oživeli su ga pobornici imperijalne želje za osvetom, i na televiziji i van nje. Stavili su ga na elektrode i, da se tako izrazim, leš se pridigao. Sada uništava tuđe gradove i preti svetu nuklearnom batinom. Nije bez razloga što je glavni simbol ovog bezumnog rata latinično slovo Z – zombi.

Zapravo, ovu piramidu moći Ivana Groznog nismo uspeli da sahranimo devedesetih godina. Samo je dobila novu fasadu i ostala da stoji. Ali, kao i u 16. veku, postoji jedan vladar na vrhu koji ima potpunu moć. A ispod njega su opričniki (ozloglašena politička policija koju je napravio Ivan Grozni) i nebrojeni odani kmetovi.

RSE: Rat u Ukrajini poništio je napore miliona naših sunarodnika koji su želeli da žive na nov način. Svi napori u poslednjih 30 godina – od perestrojke sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova – bili su uzaludni. Čini se kao da je čitavo naše svesno postojanje bilo uzaludno. Da li se osećate tako?

Sorokin: Naravno, to je ontološko pitanje, ali nije sve bilo uzalud. Makar zato što smo živi i o svemu tome možemo da pričamo. Ima dovoljno Rusa zdravog razuma koji shvataju da se inercija od pet vekova pokazala kao prejaka. Ispostavilo se da mala grupa demokrata 90-ih nije bila u stanju da zaustavi tu mašinu. Možda zato što su među njima bili mnogi bivši komunisti.

Nije bilo kao u Nemačkoj kasnih 1940-ih ili u Čehoslovačkoj 1990-ih. Nismo imali Vaclava Havela, nažalost. Nemačka je pretrpela potpuni vojni poraz i pobednici su odlučivali o svemu. Iskopali su grob za leš nacizma. A u njega su ga gurnuli nemački antifašisti.

Devedesetih godina prošlog veka većina zemalja bivšeg sovjetskog bloka uspela je da sahrani totalitarizam. Sovjetski Savez se raspao zbog sopstvene neodrživosti.

Ne govorim o ekonomskim ili političkim pitanjima – već o osnovnim životnim potrepštinama. Sećam se kada sam 1979. radio u časopisu Smena. Imao sam kolegu koji je živeo u Sergijevom Posadu (mestu na 70 kilometara od Moskve) i dolazio na posao prigradskim vozom. Ispričao mi je kako se jednog subotnjeg jutra njegov sinčić probudio i rekao: "Tata, ja bih dimljenu kobasicu". I, šta je uradio? Seo je na voz i otišao u Moskvu po dimljenu kobasicu.

To je bilo 1979. Nedaleko od Moskve. Nije to bilo 1949. ili 1929. Ljudi su i dalje odlazili u Moskvu iz provincije da kupe ženske cipele ili dimljene kobasice. Takav sistem je neodrživ, posebno ako lansira svemirske brodove, a nije u stanju da obezbedi osnovne stvari svojom stanovništvu.

Zato je propao, ne zbog nekih mahinacija CIA. Ne zato što je izgubio rat. Zato se i vratio u život. Niko nam nije iskopao grob za sovjetski komunizam.

RSE: Zar u ovom ratu nema malo frojdovske ideje o nesvesnom nagonu smrti celog režima? Putinov sistem je manje-više sasvim normalno postojao 22 godine. Ljudi su živeli malo bolje nego u sovjetsko vreme. Ali iz nekog razloga su morali da unište sve, uključujući i sebe.

Sorokin: Ta ideja postoji i mnogi su već pisali i govorili o njoj. "Oni će umreti, a mi ćemo otići u raj". Ispalo je da je ova Putinova fraza postala državna politika.

Ali pre toga je pre svega pokopan zdrav razum. Stvari koje naši zvaničnici govore na televiziji – da ne govorimo o onome što pričaju propagandisti – izvan su zdravog razuma. Paranoidna šizofrenija u svom najčistijem obliku. Mislim da će psihijatri i socijalni antropolozi godinama analizirati sve ovo.

RSE: Zašto ljudi pristaju na ovo masovno samoubistvo? Odakle dolazi ovaj kolektivni gubitak osnovnog instinkta samoodržanja?

Sorokin: Znate, šezdesetih godina sam bio dečak i spolja gledano su to bile prilično prosperitetne godine: nije bilo masovnih represija, nije bilo straha da će neko doći noću i odvesti vas. Ali unutra, u samim ljudima je bila čestica tog straha – i istovremeno nasilja. Ona se probijalo povremeno – u domaćinstvima, u vozovima, u prodavnicama.

Uostalom, šta je sovjetski projekat? To čak nije zločin protiv čovečnosti, već protiv čoveka kao vrste. Udar na čoveka. Sovjetskog čoveka pokušali su da nasilno liše svih izbora.

Unutrašnja sloboda je, zapravo, sloboda izbora. To je glavna karakteristika homo sapiensa. Čovek može da bira da bira između samoubistva i života, ali životinje ne mogu. A sovjetski čovek nije mogao da izabere ni omiljenu vrstu cigareta.

Tupa, nemotivisana zloba ljudi poput Martina Aleksejeviča (lik iz Sorokinovog romana "Norma" iz 1983) zapravo je reakcija ljudi na nedostatak izbora. I u detinjstvu i mladosti sam gledao slične ružne prizore u svakodnevnom životu, u porodici, na ulici – izbijalo je iz svih.

Država je zgnječila pojedinca, a on bi udario na rođake i komšije... Imamo duboko traumatizovano društvo. I sada je ta trauma poprimila oblik rata.

RSE: Rat nas je naterao da preispitamo celu našu rusku kulturu. Mnogo je pisano o krivici ruske književnosti, koja se po prirodi smatra militarističkom i imperijalnom.

Sorokin: Ne slažem se da je ruska književnost militaristička. Puškin i Ljermontov – to je prva polovina 19. veka kada je imperijalni militarizam bio norma za sve narode.

Tolstojev militarizam – interesuje me šta je to? Tolstoj je generalno mrzeo rat, tvrdio je da je to bezumlje i suprotno ljudskoj prirodi. Precrtao bih s te liste trojicu naših bradonja (Fjodora Dostojevskog, Tolstoja i Antona Čehova). Da, i (Ivana) Turgenjeva takođe. Oni nisu militaristi.

Video sam snimak iz Kijeva posle invazije na kojem se vidi Puškinov portret u smeću. To je normalno. Ukrajinci imaju puno pravo da se tako osećaju. Puškin je slika Nikolajevog carstva. Ali ne Tolstoj ili Turgenjev.

RSE: Jedan ukrajinski intelektualac koji je odrastao na ruskoj književnosti rekao mi je da je sve – uključujući Bulata Okudžavu i Josefa Brodskog – 24. februara bacio u smeće. Želeo je da prekine svoju poslednju vezu s ruskim svetom. Meni je najtužnije što ne možemo da ga krivimo.

Sorokin: I ne treba. Zato što je u pravu. Kao što su bili u pravu Francuzi i Holanđani koji su 1940-ih bacali nemačke knjige u đubre, govoreći "naša deca nikada neće učiti Hitlerov jezik".

Ali rat se završio i Gete i Tomas Man se danas čitaju u Francuskoj i Holandiji, i studiraju na univerzitetima. Uvek se dešava da književnost prva snosi odgovornost za rat, iako nikog ne ubija. Takva reakcija je sasvim predvidljiva u ratnim vremenima: nekada voljene knjige postaju jezik neprijatelja.

RSE: Evo jednog neprijatnog pitanja. Da li su Rusi kolektivno ili pojedinačno odgovorni? Da li smo svi odgovorni za rat?

Sorokin: Da, mislim i jedno i drugo. Nesumnjivo, kao Rus, delim kolektivnu odgovornost za pokrenuti rat. Ali takođe moram da se zapitam šta konkretno nisam uradio da sprečim ovaj rat.

Tako je za svaku zdravomisleću osobu, mislim. I ova krivica će rasti. Svi mi Rusi ćemo popiti gorku čašu. Svako će nositi svoj kamen. Koje težine i veličine – to će svako da odluči za sebe. Ali svi smo krivi, naravno. Ne samo Putin i njegova ekipa.

Problem je u tome što je, kao i u staljinovskim godinama, režim počivao na činjenici da postoje milioni ljudi poput Staljina i Putina – s istom svešću, istom etikom, istim rečnikom.

* Intervju je priređen radi dužine i jasnoće.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG