Vijetnamski sindrom je sve češća bolest sa kojom se suočavaju psihijatri na prostoru bivše Jugoslavije, a zajedničke niti koja povezuju mnoge tragične incidente su ratne rane i traume njihovih aktera.
Procenjuje se da je u ratovima vođenim na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 1999. godine učestvovalo više od pola miliona ljudi iz Srbije, a pored njih posttraumatskom stresnom poremećaju izloženo je i civilno stanovništvo.
Prema navodima stručnjaka, više od 15 odsto balkanskih ratnika trpi posledice ratnih trauma kojima su bili izloženi.
Profesor Dragan Ravanić, sa Psihijatrijske klinike Kliničkog centra Kragujevac, koji se bavi istraživanjem posttraumatskog stresnog poremećaja kaže da je on veoma raširen među ratnicima na balkanskim prostorima, ali i među civilnim stanovništvom koje je trpelo ratne strahote.
“Taj procenat je oko 15 odsto od onih koji su bili obuhvaćeni ratom, ne samo boraca, nego i stanovništva koje je trpelo ratna događanja. Dakle, svi oni koji su učestvovali u ratnim operacijama od 1991. godine pa na dalje, uključujući i ono što se događalo na Kosovu i bombardovanje. Taj procenat se kreće od 15 do 17 procenata”, kaže Ravanić.
Pojedini učesnici ratnih sukoba koji su besneli na prostorima bivše Jugoslavije, tvrde da su njihova ratna iskustva bila vrlo traumatična, tim pre što njihove generacije nisu bile pripremljene za ratovanje.
“Mi smo uvedeni u zasedu između sela Ilače i Tovarnika. U toj zasedi smo bili dobrih 13 sati u neposrednoj životnoj opasnosti. To je za nas bila strašna situacija. Tokom čitavog jutra smo bili izloženi stalnoj snajperskoj vatri. U toj sitauaciji poginuo je jedan aktivni vojnik koji je dobio dobio metak u potiljak.”
“To su bili snajperski meci. Ništa ne vidiš, samo čuješ: cak, cak, cak. To i danas deluje kao da me bije u mozak. I sada kada čujem dobovanje kiše po limu sećam se toga”, pričaju učesici ratnih operacija na vukovarskom ratištu.
Pozabaviti se veteranskom populacijom
Oni i njihove kolege koji su bili mobilisani, teško se oslobađaju slika ratnih užasa koje su doneli sa fronta i van njega.
“Od jedaput sam počeo da se nelagodno osećam, da znojim, da se sećam tih strašnih stvari. Noćima nisam spavao”.
“Ne mogu da procenjujem koliko je taj događaj ostavio traga na meni lično, ali za neke ljude iz moje jedinice znam da jeste. Tako se i dogodilo da aktivni potpukovnik ubije čoveka samo zbog toga što ga je napao pas nesrećne žrtve”, pričaju ratni veterani.
Prema navodima kragujevačkog Udruženja ratnih veterana, iz regiona Šumadije, na ratištima je učestvovalo oko 30.000 vojnih rezervista.
Aleksandar Janković iz Udruženja Vojnih beskućnika kaže da je mnogima od njih neophodno lečenje od Vijetnamskog sindroma, ali da država i dalje uporno izbegava suočavanje sa tim problemom.
“Nažalost, država o tom problemu uporno ćuti, i do sada se ni jedna državna institucija ne okreće tom problemu niti ga rešava”, kaže Janković.
Svetislav Vitanović iz Udruženja ratnih veterana kaže da je bivšim ratnicima, pored adekvatne zdravstvene zaštite, neophodan znatno bolji sveukupni socijalni položaj kako bi se ublažile ratne traume i predupredile teške posledice koje one mogu da izazovu.
“Država mora da se posveti veteranskoj populaciji kao posebnoj socijalnoj grupaciji u svakom pogledu, od lečenja i stambenog obezbeđenja, do beneficija koje pripadaju veteranima”, kaže Vitanović.
Procenjuje se da je u ratovima vođenim na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 1999. godine učestvovalo više od pola miliona ljudi iz Srbije, a pored njih posttraumatskom stresnom poremećaju izloženo je i civilno stanovništvo.
Prema navodima stručnjaka, više od 15 odsto balkanskih ratnika trpi posledice ratnih trauma kojima su bili izloženi.
Profesor Dragan Ravanić, sa Psihijatrijske klinike Kliničkog centra Kragujevac, koji se bavi istraživanjem posttraumatskog stresnog poremećaja kaže da je on veoma raširen među ratnicima na balkanskim prostorima, ali i među civilnim stanovništvom koje je trpelo ratne strahote.
“Taj procenat je oko 15 odsto od onih koji su bili obuhvaćeni ratom, ne samo boraca, nego i stanovništva koje je trpelo ratna događanja. Dakle, svi oni koji su učestvovali u ratnim operacijama od 1991. godine pa na dalje, uključujući i ono što se događalo na Kosovu i bombardovanje. Taj procenat se kreće od 15 do 17 procenata”, kaže Ravanić.
Pojedini učesnici ratnih sukoba koji su besneli na prostorima bivše Jugoslavije, tvrde da su njihova ratna iskustva bila vrlo traumatična, tim pre što njihove generacije nisu bile pripremljene za ratovanje.
“Mi smo uvedeni u zasedu između sela Ilače i Tovarnika. U toj zasedi smo bili dobrih 13 sati u neposrednoj životnoj opasnosti. To je za nas bila strašna situacija. Tokom čitavog jutra smo bili izloženi stalnoj snajperskoj vatri. U toj sitauaciji poginuo je jedan aktivni vojnik koji je dobio dobio metak u potiljak.”
“To su bili snajperski meci. Ništa ne vidiš, samo čuješ: cak, cak, cak. To i danas deluje kao da me bije u mozak. I sada kada čujem dobovanje kiše po limu sećam se toga”, pričaju učesici ratnih operacija na vukovarskom ratištu.
Pozabaviti se veteranskom populacijom
Oni i njihove kolege koji su bili mobilisani, teško se oslobađaju slika ratnih užasa koje su doneli sa fronta i van njega.
“Od jedaput sam počeo da se nelagodno osećam, da znojim, da se sećam tih strašnih stvari. Noćima nisam spavao”.
“Ne mogu da procenjujem koliko je taj događaj ostavio traga na meni lično, ali za neke ljude iz moje jedinice znam da jeste. Tako se i dogodilo da aktivni potpukovnik ubije čoveka samo zbog toga što ga je napao pas nesrećne žrtve”, pričaju ratni veterani.
Prema navodima kragujevačkog Udruženja ratnih veterana, iz regiona Šumadije, na ratištima je učestvovalo oko 30.000 vojnih rezervista.
Aleksandar Janković iz Udruženja Vojnih beskućnika kaže da je mnogima od njih neophodno lečenje od Vijetnamskog sindroma, ali da država i dalje uporno izbegava suočavanje sa tim problemom.
“Nažalost, država o tom problemu uporno ćuti, i do sada se ni jedna državna institucija ne okreće tom problemu niti ga rešava”, kaže Janković.
Svetislav Vitanović iz Udruženja ratnih veterana kaže da je bivšim ratnicima, pored adekvatne zdravstvene zaštite, neophodan znatno bolji sveukupni socijalni položaj kako bi se ublažile ratne traume i predupredile teške posledice koje one mogu da izazovu.
“Država mora da se posveti veteranskoj populaciji kao posebnoj socijalnoj grupaciji u svakom pogledu, od lečenja i stambenog obezbeđenja, do beneficija koje pripadaju veteranima”, kaže Vitanović.
