Ivan Vejvoda sa bečkog Instituta za humanističke nauke za ‘Zašto?’ objašnjava zbog čega se sve češće spominje podjela Kosova u okviru procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine, kako na nju gledaju zapadne zemlje i da li ju je moguće ostvariti.
Zašto: Zbog čega je ponovo aktuelno pitanje podjele Kosova pa je čak i američka ambasada u Prištini saopštila da je ne podržava?
Vejvoda: Pre svega se o tome razgovara jer je jasno da nema napretka ka evropskim integracijama ukoliko se ne reši pitanje odnosa Beograda i Prištine, odnosno Srbije i Kosova, i to je sad i eksplicitno još jednom zvanično ponovljeno u strategiji Evropske komisije. Tu se daje i neki vremenski rok do sledeće godine.
Takođe su obe strane već od kraja Miloševićevog režima, odnosno dolaska demokratskih vlasti u Beogradu, na ovaj ili onaj način međunarodnim posredovanjem pokušavali da dođu do nekog rešenja i sada je, rekao bih, to aktuelnije.
Čini mi se da i jedna i druga strana rade kroz Briselski proces, naravno sporije nego što bismo mi građani voleli da to bude, ali mislim da se traži najbolji način da se dođe do, kako se to naziva, normalizacije odnosa i tu postoje više mogućnosti.
Dvije škole
Jedna je sporiji proces koji se naziva ‘dve Nemačke’ gde se postepeno ti odnosi normalizuju, gde obe strane jesu članice Ujedinjenih nacija bez međusobnog priznavanja i koji vodi do smirivanja tenzija.
I postoji ova druga, a to je da dođe do neke vrste podele, razmene teritorija, ma kako se to nazivalo.
Ono o čemu se raspravlja jeste šta misle drugi o tome, da li to dovodi do nekog takozvanog ‘domino efekta’ u regionu ako se to dogodi, da li će i drugi krenuti tim pravcem.
U svakoj od država počevši sa Sjedinjenim Državama, pa i glavnim evropskim državama, postoje dve škole mišljenja: jedna je da je to moguće, a druga, kao što smo videli iz raznih zvaničnih izjava pa i ove američke ambasade, da to nikako ne dolazi u obzir, da nema više prekrajanja teritorija.
Realnost
Oni koji zagovaraju ili vide neku teorijsku mogućnost u tome da dođe do razmene teritorija ili podele uvek naznačavaju da je to jedino moguće ako je to direktan neposredan dogovor Beograda i Prištine, da Beograd i Priština zajedno, figurativno rečeno, izađu držeći se za ruke pred svetsku javnost i da kažu ‘mi smo kao komšije dogovorili da ovde bude granica između nas’.
Da li je to moguće ili nije, to je veoma teško reći.
Sva prethodna svetska isustva govore da u ovakvim slučajevima koji su uvek veoma kompolikovani zbog istorijskih, kulturnih, geografskih i drugih političkih razloga traju mnogo vremena -- dovoljno je podsetiti na kiparski primer koji evo nakon 40 godina nije rešen i pitanje između Grčke i Makedonije također.
To su vrlo osteljiva pitanja i treba državništvo i političko liderstvo da zapravo povede svoje javno mnijenje u suočavanje sa jednom relanošću koja je takva kakva jeste i da se zbog dobrobiti jedne i druge strane u ovim slučajevima nađe jedno kompromisno rešenje koje nije jednostavno ni za jednu ni za drugu stranu -- kako se to često kaže, bolno i za jednu i za drugu stranu, ali ipak bolje nego da pitanje ostane nerešeno.
Zašto: Zbog čega u Beogradu misle da je ova opcija moguća iako se tome protive i Priština i zapadne zemlje?
Vejvoda: Kao što rekoh, zvanično ili nezvanično, u velikim centrima postoje te dve škole mišljenja: ova koja bi eventualno bila saglasna sa jednim zajedničkim neposrednim dogovorom Beograda i Prištine je manje glasna i manje javna, i tom smislu mislim da i na jednoj i na drugoj strani oni koji javno govore ili ne govore o tome baziraju na tome svoje viđenje.
Pitanje, ono glavno, je da li postoji nekakva većinska volja u izabranim rukovodstvima država, a to znači i glavne stranke i opozicije.
Ako nema takve saglasnosti, onda do takvog dogovora teško može da dođe.
Pitanje na koje će, mislim, biti odgovoreno u sledećim mesecima je da se vidi da li je to moguće.
Mislim da opet oni koji vide to kao mogućnost smatraju da je to jedno brzo i efikasno rešenje gde ukoliko dođe do dogovora, opet ponavljam, neposrednog između Beograd i Prištine, to nikako ne može da bude nametnuto niotkuda ni sa jedne strane, ni od jedne od dve strane.
To znači bi bio jedan dogovor koji u isto vreme rešava pitanje tako što dolazi do neposrednog priznavanja nezavisnosti Kosova i prašina se slegne i onda se nastavlja ka onim bitnim procesima daljih reformi u državama, što znači dalje kretanje ka evropskim integracijama.
Zašto: Da li bi podjela Kosova mogla voditi ka sličnim situacijma širom regiona, među koje mediji kao što je britanski Economist uvrštavaju Republiku Srpsku, Sandžak i tako dalje?
Vejvoda: Ja ne verujem u ‘domino efekat’ jer svaka od tih situacija je zaista jedinstvena i pored sličnosti koje bi mogle da povučemo između ne samo ovih naših balkanskih već i ovih drugih primera od Kvebeka do Južnog Tirola do Olandskih ostrva i tako dalje.
Što se tiče BiH mislim da je jasno rečeno i u Beogradu i u Zagrebu, koji su potpisnici Dejtonskog sporazuma, da apsolutno podržavaju i stoje iza suverenosti i teritorijalnog integriteta BiH.
Od Dejtona naovamo nije ni jednom prilikom bilo pokazano da postoji nekakava vrsta podržavanje nekakve prijetnje što se tiče države BiH.
Naravno, svugde ima onih koji imaju razne ideje velikih država ili manjih ili suženih na nekakve etničke jedinstvenosti ali mislim da to toga ne može da dođe.
Srpska zajednica
Video sam i ja taj članak Economista i on pobraja sve mogućnosti i sve varijante.
Zavisiće, pre svega od toga da li će i kako će dve strane da idu dalje.
Imamo nastavak briselskih razgovora uskoro između Beograda i Prištine i tu ima niz stvari koje treba rešavati.
Na samom Kosovu predstavnici srpske zajednice su protiv te podele iz sasvim razumljivih razloga jer bi to značilo da ona većina Srba koja živi na Kosovu ostala bi južno od reke Ibra i to bi sigurno otežalo njihov položaj.
Mnogi govore da bi to onda značilo i promenu onih nadležnosti koje su dobijene recimo Ahtisarijevim papirom već pre više od deset godina, tako da tu ima mnogo elemenata o kojima treba voditi računa bez obzira kakvo bude rešenje.
Zašto: Da li Beograd koristi podjelu kao pregovaračko sredstvo?
Vejvoda: Mislim pre svega da smo u jednoj situaciji koja je postojala kad je predsednik vlade bio Zoran Đinđić i kada je shvatao tada 2002- 2003 godine da nema bržeg napretka u slučaju Srbije ka demokratskim reformama i evropskim integracijama bez rešavanja onih ključnih pitanja koja se nadvijaju nad Srbijom, a to je tad bio Haški tribunal i kosovsko pitanje.
Haško pitanje je rešeno, trajalo je mnogo duže nego što je svako očekivano ali je završeno za vreme predsednikovanja Borisa Tadića i sad smo u toj situaciji da je ova vlast sa tom istom svesti da bez rešavanja kosovskog pitanja nema zapravo daljeg napredovanja.
Mislim da i javno mnijenje u Srbiji, da li je ono glasno ili nije, shvata tu realnost da je Kosovo nešto sasvim drugo, da ne pripada državi Srbiji ni u kakvom praktičnom smislu osim u tom zvaničnom de iure smislu kroz rezoluciju 1244.
Srpska zajednica na Kosovu mora da bude zaštićena, da ima ta svoja prava i da ima zapravo budućnost da živi i ostane i da radi tamo odakle je potekla.
Facebook Forum