Ustavni sud Nemačke spasava evrozonu

Ustavni sud Nemačke potvrdio je odluku nemačkog parlamenta o ratifikaciji Evropskog stabilizacionog mehanizma, uz manje korekcije, čime je uklonjena ključna prepreka za rešavanje dužničke krize u evrozoni.

Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM), koji će zameniti privremeni Evropski fond za finansijsku stabilnost, trebalo je da počne da deluje od 1. jula, kao stalni fond za spasavanje članica evrozone koje se suočavaju sa dužničkom krizom, ali mu je za normalno funkcionisanje potreban nemački novac, zbog čega je njegov opstanak zavisio od odluke Ustavnog suda te zemlje.

Nemački parlament je jos krajem juna dvotrećinskom većinom usvojio ESM i Evropski fiskalni pakt.

Odluku nemačkih vlasti osporava 3.700 lica koja su podnela tužbu Ustavnom sudu, što samo odražava rasprostranjeno neslaganje javnosti sa idejom da su po zakonu obavezni da plaćaju porez kojim će se puniti Evropski fond za pomoć susednim zemljama u nevolji. To je najveći broj potpisnika protiv nekog zakona podnetog Ustavnom sudu Nemačke.

Nezadovoljstvo u Nemačkoj stanjem u evrozoni dostiglo je vrhunac prošle sedmice kada je čelnik Evropske centralne banke Mario Dragi (Draghi) saopštio da će ova institucija kupovati neograničenu količinu obveznica država članica u cilju pomoći onima koji plaćaju previsoke kamate za pozajmice na tržištu.

Nemačka Bundesbanka je upozorila da se to maltene svodi na finansiranje država štampanjem novca.

Prošlog vikenda je evroskeptični nemački političar Peter Gauvajler (Gauweiler) istakao da Ustavni sud ne treba da podrži ratifikaciju Evropskom stabilizacionog mehanizma sve dok Evropska banka ne povuče plan o kupovini državnih obveznica.

Evroskepticizam Holandije i problem Grčke

U sredu se održavaju i parlamentarni izbori u Holadniji. Šanse za pobedu ima i evroskeptična Socijalistička partija Emila Roemera, čija je popularnost u usponu na talasu nezadovoljstva građana Evropom.

Takav ishod bi mogao da izazove rasulo u EU i ozbiljno podrije njenu strategiju, piše Toni Paterson (Tony) u britanskom “Indipendentu” (The Independent).
Ipak, pristalice Evropske Unije u Holandiji mogu barem na kratko da odahnu, jer prema istraživanje javnog mnjenja početkom ove sedmice centrističke proevropske partije imaju prednost, doduše tesnu.

U sredu će biti objavljen i plan Evropske komisije o stvaranju bankarske unije. Za petak je zakazan veoma važan sastanak ministara finansija članica evrozone na kome će biti reči o daljim potezima za Španiju i Italiju, koje imaju ogromne dugove. Kao što napisao komentator nemačkog “Špigla”: “Ova sedmica može biti presudan za spasavanje ili krah zajedničke valute”.

No, evro agenda se tu ne završava. U utorak je grčki premijer Antonis Samaras zatražio tokom sastanka sa predsednikom Evropske centralne banke Mariom Dragijem odlaganje primene programa štednje što je uslov za dobijanje evropske pomoći.
Inspektori iz takozvane “trojke” koju čine Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska centralna banka i Evropska komisija u ponedeljak su saopštili pesimističnu ocenu o napretku Grčke u ispunjavanju kriterijuma, odnosno uštede 12 milijarde evra da bi dobila sledeći paket pomoći.

To znači da uprkos presudi Ustavnog suda Nemačke da je osnivanje Evropskog stabilizacionog mehanizma u skladu sa zakonodavstvom ove zemlje, a iako na izborima u Holandiji pobede proevropske partije – veliki znak pitanja ostaje Grčka. Tri članice vladajuće koalicije i dalje se razilaze oko mera štednje neophodnih za dobijanje međunarodne pomoći, zaključuje Paterson.

Demokratija gubitnik u borbi za spas evra

Zbog namere Evropske centralne banke da kupuje obveznice, birači od Nemčke do Španije sve više uviđaju da se ključne odluke o nacionalnoj ekonomskoj politici ne mogu menjati na izborima, piše Gideon Rahman u “Fajnenšel tajmsu”.

Naročito su u Nemačkoj nezadovoljni time što Evropska banka - kao telo koje nije dobilo legitimitet na neposrednim izborima i ponosi se time što je nezavisno od vlade – donosi odluke koje imaju ogromne posledice na poreske obveznike u ovoj zemlji, ali oni ne mogu da je dovedu u pitanje ili promene.

Ustavni sud Nemačke može tako da ocenjuje odluku nacionalnog parlamenta o Evropskom stabilizacionom mehanizmu, ali ne može da preispituje nameru Evropske centralne banke o neograničenoj kupovini obveznica, što znači da je ona izuzeta od demokratske kontrole. S obzirom da je reč o evropskoj instituciji njen rad može da ocenjuje samo Evropski sud pravde.

Takođe, predsednik nemačke Bundesbanke Jens Vajdman (Weidmann) ima samo jedan glas u Evropskoj centralnoj banci, isto kao i predstavnik Malte ili Slovenije. Vajdman je jedini glasao protiv odluke Evropske banke o kupovini obveznica.

Nemaju samo Nemci razlog za nezadovoljstvo zbog demokratskih implikacija poteza Evropske banke. Da bi Španija i Italija mogle da od nje kupuju obveznice moraju da pristanu na uslove koji se postavljaju “samovoljnom narkomanu”. Madrid i Rim moraju da prihvate nadgledanje svojih budžeta iz Brisela i Frankfurta. Takvo ponižavanje i gubitak nacionalnog suvereniteta, u kombinacijji sa dubokom recesijom, odlična je formula da se birači gurnu ka političkom ekstremizmu, što potvrđuje primer Grčke.

Naravno, evropski idealisti tvrde da je priča o nacionalnom suverenitetu prevaziđena. Evro je nadnacionalna valuta tako da o njegovoj sudbini treba da odlučuju evropski birači i institucije, a ne države pojedinačno.

U praksi, međutim, kriza u evrozoni sve više polarizuje evropsku politiku na nacionalnoj osnovi. U Italiji i Španiji je uspostavljena neka vrsta nacionalnog konsenzusa – ujedinjavaju se levičarske i desničarske partije protiv, kako je doživljavaju, arogantne i sebične nemačke politike. U Nemačkoj, pak, sve je izraženiji konsenzus partija sa obe strane političkog spektra da su mere štednje na jugu Evrope cena koja se mora platiti za dobijanje pomoći.

Stoga, zašto je gospodin Dragi povukao ovaj potez?

Jasno je da nekoliko stotina milijardi evra predviđenih u evropskim fondovima za spasavanje, nije dovoljno da bi se uklonila pretnja od kolapsa banaka i bankrota pojedinih članica evrozone. Finansijski haos bi mogao da izazove novu Depresiju praćenu političkom radikalizacijom – što je mnogo veća pretnja demokratiji nego diskutabilni potezi Evropske centralne banke.

Nausprot tome, ukoliko se uspostavi kontrola nad troškovima pozajmljivanja Španije i Italije – a njihove vlade podstaknu na sprovođenje važnih strukturalnih ekonomskih reformi – onda prošlonedeljna odluka Evropske centralne banke ima opravdanje.
Gospodin Dragi time ne bi samo spasao evro, već bi i kupio vreme koje je Evropi neophodno da podstakne ekonomski rast.

Međutim, mnogo toga bitnog mora da se, istovremeno, na pravi način uradi kako bi Dragijev plan profunkcionisao. Veća je verovatnoća da će rasti političko i ekonomsko nezadovoljstvo tokom sledeće godine – kako Nemačka bude klizila u recesiju a Italija i Španija (o Grčkoj i da ne govorimo) suočavale sa još drastičnijim merama štednje.

U slučaju raspada evrozone, direktni finansijski troškovi Nemačke i drugih poverilaca – kao i rezultirajući problemi – takođe bi bili mnogo viši zbog plana Evropske centralne banke o kupovini obveznica.

Za svakoga ko zna istoriju, slika izolovanog predstavnika Nemačke u Evropskoj centralnoj banci izaziva zebnju. Centralna ideja evropskog projekta od 1945. godine bila je da Nemačka više nikada ne bude ostavljena izolovanom kao moćna i ogorčena država u centru Evrope. Sada smo opasno blizu te tačke, zaključuje Rahman.