Tokom proteklog vikenda, grupa ljudi okupljenih u ekstremno-desničarskim pokretima u Srbije, proslavila je rođendan Ratka Mladića, haškog begunca, optuženog za genocid u Srebrenici, tokom kojeg je ubijeno 8000 ljudi. Tim povodom su čak i centrom Beograda proneli kartonsku siluetu sa njegovim likom u prirodnoj veličini.
Epilog je, kao i mnogo puta do sada, svega jedno privođenje bez podizanja bilo kakve optužnice, pa se postavlja pitanje zbog čega se u Srbiji ne sankcionišu oni koji ratne zločine negiraju, a osumnjičene za ta nedela slave.
Dok je deo građana Srbije, u subotu 12. marta, šetao Beogradom žaleći za premijerom Zoranom Đinđićem, ubijenim pre osam godina, grupa ekstremnih desničara je ulicama istog grada prošla noseći fotografiju prvoosumnjičenog za srebrenički genocid u prirodnoj veličini. Policija ih je na kratko zaustavila, popisala podatke iz njihovih ličnih karata i jednog od njih odvela sa sobom. Nekoliko sati kasnije pušten je na slobodu bez ikakve optužbe, a u policijskoj stanici zadržan je samo Ratko Mladić od kartona.
Prethodne večeri, ista grupa je kartonsku figuru odnela u jedan beogradski restoran, gde su slavili sa Mladićevim pristalicama i ljudima koji su bili pod istragom za njegovo skrivanje.
Iako zbog javnog veličanja čoveka koji se sumnjiči da je iza sebe ostavio 8000 mrtvih, niko nije odgovarao, ministar srpske policije Ivica Dačić, kaže da tim povodom rade sve što im zakon dozvoljava.
„Kada god ima kršenja zakona ili remećenja javnog reda i mira naše ministarstvo će reagovati. Međutim, naše ministarstvo nije nadležno za neke dalje korake kada je reč o zabranama ili bilo kakvim drugim sankcijama prema tim pokretima. Kao što znate, mi više puta nismo dozvolili okupljanje tih organizacija, upravo iz tih razloga, jer bi time došlo do, na neki način, kršenja zakonskih odredbi“, objašnjava Dačić.
Na pitanje na koji se način Srbija distancira od ratnih zločina, što se traži i presudom
Međunarodnog suda pravde, ako ljudi koji javno veličaju Mladića, mogu da lepe plakate ili nose njegove slike gradom, Dačić odgovara:
„To je sada političko pitanje, nije za policiju. U svakom slučaju, mislim da je Srbija, dovoljno pokazala svih ovih godina, odnosom prema haškom tribunalu i istraživanjem ratnih zločina, svoj jasan odnos da svako ko je počinio ratni zločin, treba da odgovara“.
Nošenje foto-figure Ratka Mladića kroz Beograd, samo je jedan u nizu činova otvorenog veličanja ratnih zločina i ljudi osumnjičenih da su te zločine počinili. Više puta do sada su mnogi gradovi u Srbiji osvanuli oblepljeni plakatima „Mladić srpski heroj“, na utakmicama se skandiralo „Nož, žica, srebrenica“, dok su na bilborde posvećene sećanju na žrtve genocida, dopisane poruke: „Biće reprize“.
Nezdrava klima
Zbog takvog ponašanja uglavnom su podizane samo prekršajne prijave za remećenje javnog reda i mira. Slabo sankcionisanje onih koji relativizuju ratne zločine, ne čudi Gorana Miletića, pravnog savetnika organizacije Civil Rights Defenders.
“U Srbiji, prvo, ne postoji kažnjavanje ratnih zločinaca onoliko koliko bi to trebalo da bude. Kada imamo takvo okruženje, okruženje u kom se slave ratni zločinci, dok se istovremeno i dalje tvrdi da Srbija nije učestvovala u ratovima, barem ne u onoj meri u kojoj zasita jeste, ne može se govoriti o nekom sankcionisanju onih koji tvrde da se ratni zločini nisu desili, odnosno koji poriču da su se ratni zločini desili”, rekao je Miletić.
U Srbiji ipak postoje Zakoni kojima bi se, kada bi za to bilo volje, relativizovanje ratnog zločina moglo adekvatno sankcionisati, ukazuje Maja Mićić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava.
„Postoji Zakon o zabrani diskriminacije, gde je govor mržnje predviđen kao jedan od oblika diskriminacije, ali je do sada jako teško bilo tu relativizaciju zločina, veličanje zločinaca podvesti pod taj govor mržnje, iako to najviše na to liči, pa su vam malo suženi neki sudski mehanizmi da uđete u ozbiljniju priču i borbu sa tim, a od države ne dobijate, ne razumevanje, nego kao da uopšte ne čuju i ne uočavaju taj problem“, smatra Mićić iz YIHR.
I Miletić veruje da bi se postojećim zakonima i postojenjem volje da se oni primene, moglo stati na put veličanju ratnih zločinaca.
Devojke sa kartonskom siluetom sa likom Ratka Mladića, mart 2011. (fotografija sa zvaničnog sajta organizacije)
„Pomoću Zakona o zabrani diskriminacije i nekom strožom primenom mnogih drugih zakona i propisa. Same prekršajne prijave ili samo privođenje neće pomoći, već neko oštrije kažnjavanje za šta se meni čini da ne postoji ni politička volja, ni volja onih koji su u pravosuđu“, ocenio je Miletić iz CRD.
Na veb-sajt pokreta „Naši 1389.“ postavljene su i fotografije sa akcije nošenja kartonskog Mladića kroz grad, ali i sa žurke u restoranu, na kojima su devojke, ne starije od 20-ak godina, koje ljube portret optuženika za ratne zločine. Iz te i sličnih akcija desničara i reakcija države na njih, Maja Mićić stiče utisak da u Srbiji ne postoji adekvatan mehanizam za suočavanje s prošlošću. To za posledicu, između ostalog, ima i lošu poruku mladima.
“Samim tim što imate dvoje optuženika za ratne zločine koji su ovde heroji, šaljete poruku mladim ljudima da je pozivanje na nasilje, pozivanje na oružje, borba za Kosov, nešto što je u ovom trenutku dobro došlo. Uz to imate i zapaljivu retoriku nacionalistički orijentisanih političara, koji podstiču te mlade ljude da je to put da ostave svoj trag u društvu i istoriji – tako što će demolirati, uništavati i mrzeti. Jel eto, Ratko Mladić i Radovan Karadžić su naši heroji, polako prerastaju u idole mlade generacije i onda šta taj mladi čovek drugo može da misli, ako ste mu vi, klimom koju ste stvorili, pokazali da je sasvim OK kada neko ubije 8000 ljudi, pa se mi onda pravimo da je on heroj”, smatra Maja Mićić.
Međunarodni sud pravde je, podsetimo, u februaru 2007. godine, po tužbi BiH, presudio da su srpske vlasti obavezne da uhapse osumnjičene za genocid u Srebrenici i da se jasno distanciraju kako od zločina, tako i od ljudi koji su ga počinili.
Epilog je, kao i mnogo puta do sada, svega jedno privođenje bez podizanja bilo kakve optužnice, pa se postavlja pitanje zbog čega se u Srbiji ne sankcionišu oni koji ratne zločine negiraju, a osumnjičene za ta nedela slave.
Dok je deo građana Srbije, u subotu 12. marta, šetao Beogradom žaleći za premijerom Zoranom Đinđićem, ubijenim pre osam godina, grupa ekstremnih desničara je ulicama istog grada prošla noseći fotografiju prvoosumnjičenog za srebrenički genocid u prirodnoj veličini. Policija ih je na kratko zaustavila, popisala podatke iz njihovih ličnih karata i jednog od njih odvela sa sobom. Nekoliko sati kasnije pušten je na slobodu bez ikakve optužbe, a u policijskoj stanici zadržan je samo Ratko Mladić od kartona.
Prethodne večeri, ista grupa je kartonsku figuru odnela u jedan beogradski restoran, gde su slavili sa Mladićevim pristalicama i ljudima koji su bili pod istragom za njegovo skrivanje.
Iako zbog javnog veličanja čoveka koji se sumnjiči da je iza sebe ostavio 8000 mrtvih, niko nije odgovarao, ministar srpske policije Ivica Dačić, kaže da tim povodom rade sve što im zakon dozvoljava.
„Kada god ima kršenja zakona ili remećenja javnog reda i mira naše ministarstvo će reagovati. Međutim, naše ministarstvo nije nadležno za neke dalje korake kada je reč o zabranama ili bilo kakvim drugim sankcijama prema tim pokretima. Kao što znate, mi više puta nismo dozvolili okupljanje tih organizacija, upravo iz tih razloga, jer bi time došlo do, na neki način, kršenja zakonskih odredbi“, objašnjava Dačić.
Na pitanje na koji se način Srbija distancira od ratnih zločina, što se traži i presudom
Međunarodnog suda pravde, ako ljudi koji javno veličaju Mladića, mogu da lepe plakate ili nose njegove slike gradom, Dačić odgovara:
„To je sada političko pitanje, nije za policiju. U svakom slučaju, mislim da je Srbija, dovoljno pokazala svih ovih godina, odnosom prema haškom tribunalu i istraživanjem ratnih zločina, svoj jasan odnos da svako ko je počinio ratni zločin, treba da odgovara“.
Nošenje foto-figure Ratka Mladića kroz Beograd, samo je jedan u nizu činova otvorenog veličanja ratnih zločina i ljudi osumnjičenih da su te zločine počinili. Više puta do sada su mnogi gradovi u Srbiji osvanuli oblepljeni plakatima „Mladić srpski heroj“, na utakmicama se skandiralo „Nož, žica, srebrenica“, dok su na bilborde posvećene sećanju na žrtve genocida, dopisane poruke: „Biće reprize“.
Nezdrava klima
Zbog takvog ponašanja uglavnom su podizane samo prekršajne prijave za remećenje javnog reda i mira. Slabo sankcionisanje onih koji relativizuju ratne zločine, ne čudi Gorana Miletića, pravnog savetnika organizacije Civil Rights Defenders.
“U Srbiji, prvo, ne postoji kažnjavanje ratnih zločinaca onoliko koliko bi to trebalo da bude. Kada imamo takvo okruženje, okruženje u kom se slave ratni zločinci, dok se istovremeno i dalje tvrdi da Srbija nije učestvovala u ratovima, barem ne u onoj meri u kojoj zasita jeste, ne može se govoriti o nekom sankcionisanju onih koji tvrde da se ratni zločini nisu desili, odnosno koji poriču da su se ratni zločini desili”, rekao je Miletić.
U Srbiji ipak postoje Zakoni kojima bi se, kada bi za to bilo volje, relativizovanje ratnog zločina moglo adekvatno sankcionisati, ukazuje Maja Mićić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava.
„Postoji Zakon o zabrani diskriminacije, gde je govor mržnje predviđen kao jedan od oblika diskriminacije, ali je do sada jako teško bilo tu relativizaciju zločina, veličanje zločinaca podvesti pod taj govor mržnje, iako to najviše na to liči, pa su vam malo suženi neki sudski mehanizmi da uđete u ozbiljniju priču i borbu sa tim, a od države ne dobijate, ne razumevanje, nego kao da uopšte ne čuju i ne uočavaju taj problem“, smatra Mićić iz YIHR.
I Miletić veruje da bi se postojećim zakonima i postojenjem volje da se oni primene, moglo stati na put veličanju ratnih zločinaca.
„Pomoću Zakona o zabrani diskriminacije i nekom strožom primenom mnogih drugih zakona i propisa. Same prekršajne prijave ili samo privođenje neće pomoći, već neko oštrije kažnjavanje za šta se meni čini da ne postoji ni politička volja, ni volja onih koji su u pravosuđu“, ocenio je Miletić iz CRD.
Na veb-sajt pokreta „Naši 1389.“ postavljene su i fotografije sa akcije nošenja kartonskog Mladića kroz grad, ali i sa žurke u restoranu, na kojima su devojke, ne starije od 20-ak godina, koje ljube portret optuženika za ratne zločine. Iz te i sličnih akcija desničara i reakcija države na njih, Maja Mićić stiče utisak da u Srbiji ne postoji adekvatan mehanizam za suočavanje s prošlošću. To za posledicu, između ostalog, ima i lošu poruku mladima.
“Samim tim što imate dvoje optuženika za ratne zločine koji su ovde heroji, šaljete poruku mladim ljudima da je pozivanje na nasilje, pozivanje na oružje, borba za Kosov, nešto što je u ovom trenutku dobro došlo. Uz to imate i zapaljivu retoriku nacionalistički orijentisanih političara, koji podstiču te mlade ljude da je to put da ostave svoj trag u društvu i istoriji – tako što će demolirati, uništavati i mrzeti. Jel eto, Ratko Mladić i Radovan Karadžić su naši heroji, polako prerastaju u idole mlade generacije i onda šta taj mladi čovek drugo može da misli, ako ste mu vi, klimom koju ste stvorili, pokazali da je sasvim OK kada neko ubije 8000 ljudi, pa se mi onda pravimo da je on heroj”, smatra Maja Mićić.
Međunarodni sud pravde je, podsetimo, u februaru 2007. godine, po tužbi BiH, presudio da su srpske vlasti obavezne da uhapse osumnjičene za genocid u Srebrenici i da se jasno distanciraju kako od zločina, tako i od ljudi koji su ga počinili.
