Prvi osnovni sud u Beogradu pokrenuće proceduru za utvrđivanje da li je sudija tog suda Snežana Ilić postupala u skladu sa zakonom u slučaju ukidanja pritvora Urošu Mišiću. Bez obzira na ishod tog slučaja, srpsko pravosuđe je u velikom problemu jer još uvek nema sistema procene odgovornosti sudija i tužilaca, ocenjuju sagovornici Radija Slobodna Evropa.
Na Uroša Mišića i njegove kriminalne priče suvišno je podsećati. To je onaj čuveni „junak“ masovnih grafita „Pravda za Uroša“ koji je 2007. godine upaljenom bakljom napao policajca i za to najpre dobio deset, da bi mu Apelacioni sud smanjio zatvorsku kaznu na pet i po godina, ocenivši da nema dokaza o pokušaju ubistva nego je u pitanju bio tek napad na službeno lice.
Kako Mišić iza resetaka ništa nije naučio, čim se ponovo dokopao slobode ponovo je postao nasilan. Zbog nedavne tuče sa američkim marincima, inače službenicima američke ambasade u Srbiji u jednom beogradskom klubu opet je optužen.
Tu, međutim prestaje priča o Mišiću, a počinje ona o sudiji Snežani Ilić, koja ga je pustila iz pritvora da se brani sa slobode. Nedugo potom Mišiću je ponovo određen pritvor, ali se i otvorilo pitanje postupanja sudije Ilić.
Ona je, otkrivaju mediji, vraćena na posao odlukom Ustavnog suda Srbije da poništi reizbor sudija. Navodi se da je tražila da bude istražni sudija u krivičnom odeljenju iako je ranije sudila samo u parnicama. I njen rad kao sudije parničara, prema medijskim otkrićima, ocenjen je kao loš zbog velikog broja ukinutih presuda, zbog čega nije bila reizabrana krajem 2009, a Visoki savet sudstva je krajem oktobra 2011. odbio njenu žalbu iz istog razloga.
Zanimljiva je i nešto dalja prošlost sudije Ilić. Kako se navodi, ona je u vreme Slobodana Miloševića bila pomoćnica ministra pravde Dragoljuba Jankovića zadužena za prekršaje, u vreme kada su po zakonu o prekršajima osuđivani nezavisni mediji i kada su hapšeni pripadnici „Otpora“.
Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbija kaže za Radio Slobodna Evropa da slučaj postupanja sudije Ilić u predmetu Uroš Mišić ne može da komentariše, ali da su porazni rezultati prošlogodišnjeg istraživanja odgovornosti sudova i tužilaštava, koje je sprovela njegova organizacija. Najprimetnije je to da zakonski mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti sudija uopšte nisu funkcionisali, da se kasnilo sa imenovanjem disciplinskog tužioca unutar Visokog saveta sudstva i da je bilo jako malo razmatranih slučajeva, pogotovo onih kojima je predlagano razrešenje zbog nestručnog i nesavesnog rada:
“Upravo to bi trebalo da bude prioritet reforme pravosuđa - da se uspostavi sistem u kojem će stvari funkcionisati po redovnom toku; dakle, kad god se pojavi sumnja da nešto nije urađeno po zakonu, da se sve to što efikasnije ispita već u okviru samog pravosuđa i da se iz njega otklone oni koji ili ne znaju ili ne žele da kvalitetno rade svoj posao”, kaže Nenadić.
Takođe ne komentarišući predmet Mišić i postupanje konkretnog sudije, Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbie, kaže za Radio Slobodna Evropa da po međunarodnim standardima sudija ne može da odgovara ako je u pravnom smislu doneo pogrešnu odluku jer za to postoji pravni put – naime, pravni lek koji će tu pogrešnu odluku otkloniti. Ona, međutim, naglašava da se kroz sistem vrednovanja rada sudija i njihove disciplinske odgovornosti može sankcionisati nestručno i nesavesno ponašanje i rad sudija. Problem je, pak, u tome, kaže naša sagovornica, što Srbija nema sistem vrednovanja sudija:
“To je trebalo da donese Visoki savet sudstva, ali on to nije uradio. Krajnji rok po Zakonu o sudijama za donošenje tog pravilnika bio je kraj maja 2009. godine, a evo nas sada u 2013. To je jedan od razloga zbog kojih mi smatramo da Visoki savet sudstva ne samo što nema legitimitet nego nema ni kapacitet da obavlja svoje funkcije. Zato smo mi u strukovnim udruženjima i zaprepašćeni zašto ova vlast insistira da radi sa tim istim Visokim savetom sudstva i sa tim istim Državnim većem tužilaca, koji su, u stvari, krivi ne samo za reviziju reizbora sudija koji nije valjala nego koji do sada nisu ispunili svoje najvažnije zakonske obaveze – naime, obaveze vrednovanja rada sudija, a Državno veće tužilaca disciplinske odgovornosti tužilaca”, otkriva Boljevićeva, a na pitanje zašto onda odgovorno ministarstvo radi sa te dve institucije nepromenjenog sastava ovako odgovara:
“Zato što Ministarstvo zna da su aktuelni članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca iz redova sudija i tužilaca zaplašeni, da oni znaju kakav odijum javnosti postoji prema njima, i to opravdano – ne samo domaće nego i međunarodne stručne javnosti – i da oni sada rade sve što godi Ministarstvu da bi sačuvali svoja mesta. To je ono na šta mi već mesecima upozoravamo Ministarstvo - na to, naime, da njihovo insistiranje da rade sa ovim Visokim savetom sudstva i Državnim većem tužilaca zaista nameće zaključak da oni hoće, u stvari, da ih drže samo kao paravan, a da sprovode svoje odluke”, ocenjuje Dragana Boljević.
Na Uroša Mišića i njegove kriminalne priče suvišno je podsećati. To je onaj čuveni „junak“ masovnih grafita „Pravda za Uroša“ koji je 2007. godine upaljenom bakljom napao policajca i za to najpre dobio deset, da bi mu Apelacioni sud smanjio zatvorsku kaznu na pet i po godina, ocenivši da nema dokaza o pokušaju ubistva nego je u pitanju bio tek napad na službeno lice.
Kako Mišić iza resetaka ništa nije naučio, čim se ponovo dokopao slobode ponovo je postao nasilan. Zbog nedavne tuče sa američkim marincima, inače službenicima američke ambasade u Srbiji u jednom beogradskom klubu opet je optužen.
Tu, međutim prestaje priča o Mišiću, a počinje ona o sudiji Snežani Ilić, koja ga je pustila iz pritvora da se brani sa slobode. Nedugo potom Mišiću je ponovo određen pritvor, ali se i otvorilo pitanje postupanja sudije Ilić.
Ona je, otkrivaju mediji, vraćena na posao odlukom Ustavnog suda Srbije da poništi reizbor sudija. Navodi se da je tražila da bude istražni sudija u krivičnom odeljenju iako je ranije sudila samo u parnicama. I njen rad kao sudije parničara, prema medijskim otkrićima, ocenjen je kao loš zbog velikog broja ukinutih presuda, zbog čega nije bila reizabrana krajem 2009, a Visoki savet sudstva je krajem oktobra 2011. odbio njenu žalbu iz istog razloga.
Zanimljiva je i nešto dalja prošlost sudije Ilić. Kako se navodi, ona je u vreme Slobodana Miloševića bila pomoćnica ministra pravde Dragoljuba Jankovića zadužena za prekršaje, u vreme kada su po zakonu o prekršajima osuđivani nezavisni mediji i kada su hapšeni pripadnici „Otpora“.
Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbija kaže za Radio Slobodna Evropa da slučaj postupanja sudije Ilić u predmetu Uroš Mišić ne može da komentariše, ali da su porazni rezultati prošlogodišnjeg istraživanja odgovornosti sudova i tužilaštava, koje je sprovela njegova organizacija. Najprimetnije je to da zakonski mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti sudija uopšte nisu funkcionisali, da se kasnilo sa imenovanjem disciplinskog tužioca unutar Visokog saveta sudstva i da je bilo jako malo razmatranih slučajeva, pogotovo onih kojima je predlagano razrešenje zbog nestručnog i nesavesnog rada:
“Upravo to bi trebalo da bude prioritet reforme pravosuđa - da se uspostavi sistem u kojem će stvari funkcionisati po redovnom toku; dakle, kad god se pojavi sumnja da nešto nije urađeno po zakonu, da se sve to što efikasnije ispita već u okviru samog pravosuđa i da se iz njega otklone oni koji ili ne znaju ili ne žele da kvalitetno rade svoj posao”, kaže Nenadić.
Takođe ne komentarišući predmet Mišić i postupanje konkretnog sudije, Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbie, kaže za Radio Slobodna Evropa da po međunarodnim standardima sudija ne može da odgovara ako je u pravnom smislu doneo pogrešnu odluku jer za to postoji pravni put – naime, pravni lek koji će tu pogrešnu odluku otkloniti. Ona, međutim, naglašava da se kroz sistem vrednovanja rada sudija i njihove disciplinske odgovornosti može sankcionisati nestručno i nesavesno ponašanje i rad sudija. Problem je, pak, u tome, kaže naša sagovornica, što Srbija nema sistem vrednovanja sudija:
“To je trebalo da donese Visoki savet sudstva, ali on to nije uradio. Krajnji rok po Zakonu o sudijama za donošenje tog pravilnika bio je kraj maja 2009. godine, a evo nas sada u 2013. To je jedan od razloga zbog kojih mi smatramo da Visoki savet sudstva ne samo što nema legitimitet nego nema ni kapacitet da obavlja svoje funkcije. Zato smo mi u strukovnim udruženjima i zaprepašćeni zašto ova vlast insistira da radi sa tim istim Visokim savetom sudstva i sa tim istim Državnim većem tužilaca, koji su, u stvari, krivi ne samo za reviziju reizbora sudija koji nije valjala nego koji do sada nisu ispunili svoje najvažnije zakonske obaveze – naime, obaveze vrednovanja rada sudija, a Državno veće tužilaca disciplinske odgovornosti tužilaca”, otkriva Boljevićeva, a na pitanje zašto onda odgovorno ministarstvo radi sa te dve institucije nepromenjenog sastava ovako odgovara:
“Zato što Ministarstvo zna da su aktuelni članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca iz redova sudija i tužilaca zaplašeni, da oni znaju kakav odijum javnosti postoji prema njima, i to opravdano – ne samo domaće nego i međunarodne stručne javnosti – i da oni sada rade sve što godi Ministarstvu da bi sačuvali svoja mesta. To je ono na šta mi već mesecima upozoravamo Ministarstvo - na to, naime, da njihovo insistiranje da rade sa ovim Visokim savetom sudstva i Državnim većem tužilaca zaista nameće zaključak da oni hoće, u stvari, da ih drže samo kao paravan, a da sprovode svoje odluke”, ocenjuje Dragana Boljević.
