U Srbiji predstavljena knjiga Beate Niman o ocu nacisti

„Moj dobri otac“ knjiga Nemice Beate Niman o njenom ocu Brunu Zatleru, šefu Gestapoa u Beogradu tokom Drugog svetskog rata koji je odgovoran za smrt hiljada Jevreja, Roma i Srba u koncentracionom logoru Staro Sajmište, predstavljena je u Srbiji. Skoro 15 godina Niman je istraživala Zatlerove zločine koje je pretočila u potresnu književnu ispovest.

Šest decenija vojnički život Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu u Drugom svetskom ratu, bio je tajna za porodicu Niman. Sve dok njegova kćerka Beata, koja je odrastala uz majčine priče o ocu heroju i savesnom berlinskom policajcu, 1997. godine nije odlučila da istraži njegovu prošlost.

Pročešljala je stotine arhiva u Srbiji i Nemačkoj i kada je posle 15 godina sklopila mozaik došla je do spoznaje da je njen otac bio ratni zločinac.

Svoja saznanja i utiske pretočila je u knjigu, a danas kaže da joj je bilo najteže da se suoči sa istinom:

„Još imam problem da prihvatim činjenicu da sam i ja žrtva svog oca. Jer se uvek pitam kako je moguće da neko od normalnog i dobrog gradjanina postane ratni zločinac. Tražila sam i odgovor da li je on ikada dao neko objašnjenje za to. Jedina izjava Bruna Zatlera koju sam pronašla u njegovim dokumentima je da je samo slušao naredjenja sa kojima se ustvari nije slagao. To za mene znači da moj otac nikada do kraja nije priznao svoju krivicu čak ni samom sebi. Teško mi je da živim sa tim.“

Prve surove činjenice o Brunu Zatleru, SS majoru i jednom od najvernijih pratilaca Adolfa Hitlera, otkrila je kada joj je u ruke dospela knjiga Valtera Manošeka "Srbija je oslobođena Jevreja” u kojoj je čitala o svom ocu kao šefu Gestapoa i ubijanju ljudi gasom u kamionima, zloglasnim dušegubkama.

Saznala je i da su su Jevreji, Romi i Srbi u holokaustu na najsurovije načine masovno ubijani u logorima na beogradskom Sajmištu, Topovskim šupama, Jajincima, na Banjici, Crvenom krstu u Nišu, Šapcu i u novosadskoj raciji.

“Nedeljama sam bila bolesna kada sam shvatila da je odgovoran za smrt hiljada ljudi", rekla je Beate koja svog oca nije poznavala jer je od 1952. nakon presude na doživotnu robiju bio u zatvoru u Istočnoj Nemačkoj gde je umro 1972.

Po njenoj knjizi „Moj dobri otac“ snimljen je i dokumentarni film na čijim se projekcijama autorka susrela sa brojnim potomcima žrtava.

Jedan od njih je i pisac Goran Babić koji kaže da je delo Beate Niman važna ostavština za budućnost i čin velike lične hrabrosti.

„U ovoj knjizi u prvom planu je sudbina jednog čoveka koga je vlastiti izbor odveo u zločin. Ovo je surova i strašna priča. Od mnogobrojnih mračnih mesta ove žalosne pripovesti izdvojio bih onih nekoliko redaka u kojima autorka citira svog dobrog oca koji za izdaju optužuje svoju vlastitu petogodišnju kćer“, kaže Babić.

Neodobravanje u Nemačkoj

Tokom petnaestogodišnjeg istraživanja u raznim arhivama, državnim ustanovama i bibliotekama Beata Niman pronašla je i spiskove ubijenih logoraša za čiju smrt je odgovoran Zatler, što se kosilo sa pričama koje je u mladosti slušala o tome da je nevin ležao u zatvoru.

Upozoravajuće je, kako sama kaže, da ni danas njen angažman uglavnom ne nailazi na odobravanje u rodnoj Nemačkoj zbog čega na predavanjima u memorijalnim centrima ili na univerzitetima uvek ima zaštitu policije:

„Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno. Pominju da sada živi treća ili četvrta posleratna generacija i da ne bi trebalo više da se priča o tome. Druge uopšte ne zanima to što radim. Dok treći imaju stav da ja činim nešto u ime svih tako da oni ne moraju da urade ništa. I tako se prosto kriju iza mene.“

Književnik Goran Babić, čiji su preci u strašnim mukama skončali u kamionu dušegubki koji je sa Sajmišta žrtve vozio ka logoru na Banjici, smatra da je suočavanje sa prošlošću od suštinske važnosti i da je stoga knjiga Beate Niman dragocena.

„Sve sam uvereniji da moderna literatura biva neka vrsta parafraze stvarnosti. Da u svom korenu ima stvarni dogadjaj a ne uobrazilju. Kako ništa nije od danas nije to ni ova pojava, ali smo nju najčešće vezivali za rat u kojem bi se dogadjale upravo nezamislive stvari“, navodi Babić.

Hrabrost i upornost Beate Niman dirnula je sve koji su pročitali njenu ispovest ili pogledali film. Ona poručuje da će nastaviti suočavanje sa istinom kako se ratni zločini nikada ne bi ponovili:

„Danas ima sve više knjiga koje su pisali unuci generacije koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu. Ali one se najčešće završavaju porukama da bi oni koji su ratovali trebalo da počivaju u miru. Ja ne mislim tako. Svaka porodica bi trebalo da se upita šta su tada radili njeni preci.“

U holokaustu tokom Drugog svetskog rata više od 80 odsto pripadnika jevrejske zajednice u Srbiji ubijeno je u nacističkim logorima.

Do nemačke okupacije u Beogradu je živelo oko 12.000 Jevreja, a holokaust je preživelo samo njih 1.500 iz mešanih porodica.