Dok mađarski vojnici postavljaju uzorak budućeg zaštitnog zida protiv migranata, čekajući definitvnu odluku o modelu te žičane ograde, sa druge strane granice u pograničnim naseljima oko Subotice sve brojnije grupe migranata pristižu sa juga, ili već hitaju prema granici, i to upravo kod Ašothaloma.
Kako su nam rekli nadležni u pograničnoj policiji na mestu izgradnje žičane ograde, do sada je postavljeno oko stotinu metara eksperimentalne ograde, ali se još ne zna kada će početi postavljanje konačnog zida. Ogradu su inače izradili zatvorenici mađarskog državnog zatvora, a postavlja je mađarska vojska. Na terenu smo zatekli smo više kranova i vojnih kamiona, kao i nekoliko grupa vojnika koji rade na ogradi, dok mesto obezbeđuje vojna policija.
Mađarski građani, s kojima smo usput razgovarali, nisu baš uvereni u finkcionalnost ove ograde. Iren Ergei navodi da je i ovih dana videla kod Morahaloma dosta azijskih izbeglica koji su došli preko srpske granice.
“Mislim da je to nepotrebno, to je besmisleno bacanje novca, jer svakako neće zaustaviti azilante. Oni jednostavno mogu doći do ograde sa srpske strane, sesti pored nje i već su u Mađarskoj, pošto je ograda desetak metara udaljena od državne granične linije. Dakle, to je apsolutno besmisleno”, rekla nam je Ergei.
A Joži iz Morahaloma ističe da se prema ljudima pre svega treba odnositi s poštovanjem: "Mislim da svakog čoveka možemo da shvatimo. U tome se ni Mađarska ne razlikuje od drugih država – prema ljudima se jako loše postupa. Ali, ako nešto možemo da učinimo, onda treba dapomognemo, jer čovek je čovek, bez obzira odakle dolazi.“
Čitava situacija u ovom momentu deluje prilično nadrealno – dok vojnici i policija sa profesionalnom ozbiljnošću rade na odbrani od azilanata, samo par kilometara dalje možete ih sresti kako u velikim grupama, poptuno samouvereno i sa izrazom olakšanja na licu, hodaju ka granici. Kod Hajdukova susreli smo poveću grupu od dvadesetak Avganistanaca, vrlo komunikativnu i nasmejanu, srećnu što su konačno na svome cilju. Kažu da su u grupi zajedno tri porodice, u bliskom srodstvu, sa više dece od po pet-šet godina. Omah pitaju da li je mađarska granica blizu, a odgovor od desetak kilometara primaju sa osmehom. Ali, kako kažu, oni ne žele da ostanu u Mađarskoj, krajnnhi cilj im je Nemačka. Tamo već imaju porodice i prijatelje koji ih čekaju.
Druga grupa mladića, sa rančevima na leđima, zaputila se pravo ka graničnom prelazu Ašothalom. Ukoliko ih uhapsi policija, biće to god, kaže jedan od njih. Samo desetk metara dalje kolona automobila pred rampom – to su oni srećniji, iz „redovnih“ država, sa pasošima u rukama čekaju za odlazak na more ili pak u banju Morahalom.
U subotičkoj ciglani, odakle njeni privremeni stanari prelaze granicu na nekom drugom mestu, migranti pristižu u sve većem broju. Puni su ih autobusi i vozovi iz Beograda, a prema rečima taksista koji ih prevoze do ciglane, pristigne ih po nekoliko stotina dnevno.
Među nedavno pridošlim susreli smo Muzarefa iz Avganistana, IT inžinjera, koji je prešao hiljade kilometara sa troje male dece i suprugom.
“Napustili smo našu zemlju zbog terorista, tamo više nema mesta za nas. Radio sam sa Amerikancima na nekim poslovima, a onda su mi talibani zapretili, zabranili su da dalje radim. Rekli su da će mi oteti dete i ubiti ga. Ja ne želim da moje dete bude u opasnosti. “
Muzaref nam otkriva da ide za Nemačku, a na pitanje da li se plaši da će ga na kraju zaustaviti zid koji se podiže na granici, odgovara:
„Zid? Ne ne znam ništa o tome. Ali sam čuo na televiziji da je taj zid pre nekoliko decenija srušen u Nemačkoj... Mislim da nije dobro podizati zidove između ljudi."
I meštani Bačkih Vinograda, na granici sa Ašothalomom tvrde da zid nema nikakvusvrhu.
“Ljudi su prešli hiljade kilometara, ko zna šta su sve preživeli, i sada će ih uplašiti tamo neki zid? Ma hajte, molim vas, njima je već dosta šetanja”, dok posmatre kolone nesrećnih ljudi koje prolaze, rekao nam je jedan meštanin.
