Kakav je odnos između politike i istorije u današnjoj Srbiji, da li postoji i na koji način se vrši zloupotreba prošlosti, neke su od tema tribine „Istorija i politike istorije“ koja je u sredu održana u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Nacionalizam i istoriografija su na ovim prostorima još uvek prepliću, pa tumačenje prošlosti proizilazi iz konkretnog političkog projekta, složili su se istoričari Olivera Milosavljević, Srđan Milošević i Milivoj Bešlin koji su bili učesnici debate koju organizuje kulturna grupa Beton.
Prema rečima profesorke Milosavljević, ono što se kod nas vidi kao istorija, nije istorija kojom se bave istoričari.
„Ta interpretacija koja dolazi od ljudi koji nisu profesionalni istoričari, pre svega mislim na ideologe, na političare, književnike, dakle na čitav jedan spektar interpretacije prošlosti koji je učinio da izgleda kao da kod nas postoji niz različitih istorija i pristupa prošlosti“, smatra Olivera Milosavljević.
Na pitanje zašto se na taj način zloupotrebljava prošlost, ona odgovara: „Jednostavno je danas videti i zaključiti da savremena politička i intelektualna elita ima jako malo toga u realnosti da ponudi društvu i onda se uspostavlja taj kvazikontinuitet – pravi se specifičan izbor iz tradicije, odbacuje se sve ono što ne ulazi u tu nacionalističku sliku i time se u stvari nudi zamena za neki normalan život.“
U srbijanskim istoriografskim krugovima ne postoji jasna razlika između kolektivnog pamćenja, izgrađenog na mitovima, i istoriografske svesti utemeljene na racionalnim osnovama, pa se period osmanske vladavine neretko demonizuje i iskrivljuje, smatra Milivoj Bešlin.
„Priča o imperiji zla, o zlom Turčinu i danas stoji u temelju srpske istoriografije do tem mere da u udžbenicima imamo primere da su najfrekventnije reči ’devširma’ ili ’danak u krvi’, pa onda ’zulum’, ’harač’, ’zlodela’, ’jaram’, a da se uopšte ne pominje sistem pravednosti u Osmanskom carstvu, a to je pravo svakog stanovnika Carstva na žalbu carskom divanu“, objašnjava Milivoj Bešlin.
Kosovski mit i stereotip o „zlim Turcima“ vuče korene iz perioda nacionalnog buđenja u Srbiji i zadržao se do dan-danas. Kao jedan od primera Srđan Milošević navodi detalj iz rata u BiH, nakon pada Srebrenice.
„Ja ću vas podsetiti da je i ’95. godine u Srebrenici Ratko Mladić rekao da je Srebrenica poklon srpskom narodu i osveta za 500 godina robovanja pod Turcima.“
S druge strane, Olivera Milosavljević ukazuje na promenu nacionalnih paradigmi u zavisnosti od istorijskog trenutka i akutelne politike.
„Najkarakterističnija sintagma danas je ’Kosovo je srce Srbije’. Mnogi se sećaju da je devedesetih godina parola koja je određivala politiku bila da se Beograd brani u Kninu. Dakle teritorijalno je bio potpuno drugi pravac. A, početkom 20. veka, u vreme Balkanskih ratova, ta rečenica je glasila: ’Drač je srpska luka’.“
Jedna od najizraženijih pojava u savremenoj istoriografiji Srbije je revizija Drugog svetskog rata, s ciljem da se, kako kaže Srđan Milošević, ospori antifašistička borba komunista. Milošević to objašnjava na primeru nedavne rehabilitacije kneza Pavla:
„Knez Pavle je jedan od aktera međuratne istorije protiv kojeg nije doneta presuda da je ratni zločinac, tako da je cela ta rehabilitacija u mnogo čemu zapravo bila farsična i njen cilj je, bez obzira što se pravda nekim pravnim razlozima, zapravo konačno zaokruživanje ideje da je 27. mart bio zapravo greška“, istakao je Milošević.
Osvrnuvši se na reinterpretaciju prošlosti, Olivera Milsavljević pročitala je odlomak iz dodatka o gradonačelnicima Beograda koji je informativna služba Skupštine grada pre nekoliko meseci objavila u svim beogradskim dnevnim listovima. Među kratkim biografijama navodi se i ime Dragomira Jovanovića koji je bio prvi čovek Beograda od 1941-44. godine, te da je njegova tajna policija uhapsila 1.500 komunista i streljala više stotina simpatizera KPJ.
U novinskom tekstu se, međutim, ovaj čovek ocenjuje kao „kontroverzan“, uz napomenu da „postoje indicije da su stvari bile drugačije“.
Odnos prema komunističkoj prošlosti je kod današnjih mladih generacija, ističe profesorka Milosavljević, gotovo izbrisan iz memorije.
„Iako revizija Drugog svetskog rata nije naš specifikum i događa se širom Evrope, mislim da nema istoriografije u kojoj se revizija vrši do te mere kao kod nas“, zaključila je profesorka Milosavljević.
Ovo je druga tribina Betona, koja se održava u sklopu ciklusa „Ka ravijenoj demokratiji“, a naredna debata zakazana je za 29. novembar kada će se govoriti o novoj levici.
Nacionalizam i istoriografija su na ovim prostorima još uvek prepliću, pa tumačenje prošlosti proizilazi iz konkretnog političkog projekta, složili su se istoričari Olivera Milosavljević, Srđan Milošević i Milivoj Bešlin koji su bili učesnici debate koju organizuje kulturna grupa Beton.
Prema rečima profesorke Milosavljević, ono što se kod nas vidi kao istorija, nije istorija kojom se bave istoričari.
„Ta interpretacija koja dolazi od ljudi koji nisu profesionalni istoričari, pre svega mislim na ideologe, na političare, književnike, dakle na čitav jedan spektar interpretacije prošlosti koji je učinio da izgleda kao da kod nas postoji niz različitih istorija i pristupa prošlosti“, smatra Olivera Milosavljević.
Na pitanje zašto se na taj način zloupotrebljava prošlost, ona odgovara: „Jednostavno je danas videti i zaključiti da savremena politička i intelektualna elita ima jako malo toga u realnosti da ponudi društvu i onda se uspostavlja taj kvazikontinuitet – pravi se specifičan izbor iz tradicije, odbacuje se sve ono što ne ulazi u tu nacionalističku sliku i time se u stvari nudi zamena za neki normalan život.“
U srbijanskim istoriografskim krugovima ne postoji jasna razlika između kolektivnog pamćenja, izgrađenog na mitovima, i istoriografske svesti utemeljene na racionalnim osnovama, pa se period osmanske vladavine neretko demonizuje i iskrivljuje, smatra Milivoj Bešlin.
„Priča o imperiji zla, o zlom Turčinu i danas stoji u temelju srpske istoriografije do tem mere da u udžbenicima imamo primere da su najfrekventnije reči ’devširma’ ili ’danak u krvi’, pa onda ’zulum’, ’harač’, ’zlodela’, ’jaram’, a da se uopšte ne pominje sistem pravednosti u Osmanskom carstvu, a to je pravo svakog stanovnika Carstva na žalbu carskom divanu“, objašnjava Milivoj Bešlin.
Kosovski mit i stereotip o „zlim Turcima“ vuče korene iz perioda nacionalnog buđenja u Srbiji i zadržao se do dan-danas. Kao jedan od primera Srđan Milošević navodi detalj iz rata u BiH, nakon pada Srebrenice.
„Ja ću vas podsetiti da je i ’95. godine u Srebrenici Ratko Mladić rekao da je Srebrenica poklon srpskom narodu i osveta za 500 godina robovanja pod Turcima.“
S druge strane, Olivera Milosavljević ukazuje na promenu nacionalnih paradigmi u zavisnosti od istorijskog trenutka i akutelne politike.
„Najkarakterističnija sintagma danas je ’Kosovo je srce Srbije’. Mnogi se sećaju da je devedesetih godina parola koja je određivala politiku bila da se Beograd brani u Kninu. Dakle teritorijalno je bio potpuno drugi pravac. A, početkom 20. veka, u vreme Balkanskih ratova, ta rečenica je glasila: ’Drač je srpska luka’.“
Jedna od najizraženijih pojava u savremenoj istoriografiji Srbije je revizija Drugog svetskog rata, s ciljem da se, kako kaže Srđan Milošević, ospori antifašistička borba komunista. Milošević to objašnjava na primeru nedavne rehabilitacije kneza Pavla:
„Knez Pavle je jedan od aktera međuratne istorije protiv kojeg nije doneta presuda da je ratni zločinac, tako da je cela ta rehabilitacija u mnogo čemu zapravo bila farsična i njen cilj je, bez obzira što se pravda nekim pravnim razlozima, zapravo konačno zaokruživanje ideje da je 27. mart bio zapravo greška“, istakao je Milošević.
Osvrnuvši se na reinterpretaciju prošlosti, Olivera Milsavljević pročitala je odlomak iz dodatka o gradonačelnicima Beograda koji je informativna služba Skupštine grada pre nekoliko meseci objavila u svim beogradskim dnevnim listovima. Među kratkim biografijama navodi se i ime Dragomira Jovanovića koji je bio prvi čovek Beograda od 1941-44. godine, te da je njegova tajna policija uhapsila 1.500 komunista i streljala više stotina simpatizera KPJ.
U novinskom tekstu se, međutim, ovaj čovek ocenjuje kao „kontroverzan“, uz napomenu da „postoje indicije da su stvari bile drugačije“.
Odnos prema komunističkoj prošlosti je kod današnjih mladih generacija, ističe profesorka Milosavljević, gotovo izbrisan iz memorije.
„Iako revizija Drugog svetskog rata nije naš specifikum i događa se širom Evrope, mislim da nema istoriografije u kojoj se revizija vrši do te mere kao kod nas“, zaključila je profesorka Milosavljević.
Ovo je druga tribina Betona, koja se održava u sklopu ciklusa „Ka ravijenoj demokratiji“, a naredna debata zakazana je za 29. novembar kada će se govoriti o novoj levici.
