Pišu: Alena Šalajeva i Tony Wesolowsky
Bilo je to četvrtog dan Gordon Benet kupa 1995. godine, jedne od najprestižnijih, ali i najtežih međunarodnih trka balona.
Alan Frenkel (Fraenckel 55) i Džon Stjuart-Džervis (John Stuart-Jervis 68) bili su na nebu iznad Poljske pred zoru 12. septembra 1995. godine, krećući se prema Belorusiji s realnim šansama za pobedu, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Dva Amerikanaca, stanovnika Američkih Devičanskih ostrva, bila su uzbuđena zbog mogućnosti da lete nad bivšom sovjetskom republikom, što uglavnom nije bilo moguće dok nije stekla nezavisnosti posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine.
Organizatori trke naveli su da su beloruske vlasti obaveštene o planovima Amerikanaca i da su dale odobrenje, kao i za još četiri američka takmičara koja su takođe planirala da lete nad Belorusijom u dva druga balona.
Međutim, dok su Frenkel, po profesiji pilot aviona, i njegov kopilot Stjuart-Žervis ulazili u Belorusiju, više od dva sata ih je pratio beloruski sistem protivvazdušne odbrane pre nego što je vojni helikopter mitraljeskom vatrom zasuo balon ispunjen s oko 900 kubnih metara veoma zapaljivog vodonika, oborivši ga u šumu na zapadu Belorusije i ubivši oba čoveka.
Beloruske vlasti saopštile su da je balon – registrovan u Nemačkoj kao "D-Karibi" (D-Caribbean) – prišao isuviše blizu vojne vazduhoplovne baze i lansera raketa, kao i da nije odgovorio na radio pozive ili pucnje upozorenja.
Međunarodna aeronautička federacija kasnije će navesti da su beloruske vlasti od marta znale za trku i odobrile balon Stjuarta-Džervisa i Frenkela, kao i balone Džej Majkla Volasa (J. Michael Wallace), Kevina Brilmana (Brielmann), Dejvida Levina (David) i Marka Salivena (Sullivan). Štaviše, zvaničnici takmičenja rekli su da su piloti obezbedili konkretne planove leta tokom trke.
Belorusija je izrazila žaljenje zbog tragedije, mada se nije formalno izvinila. Vašington je oštro kritikovao Minsk zbog odugovlačenju u obaveštavanju o incidentu i dodatno se naljutio kada su beloruske vlasti ostalim balonistima, koji su bili prisiljeni da slete, izdale novčane kazne od 30 dolara jer nisu imali vize.
"Ovo je farsa", rekao je tadašnji portparol Stejt departmenta Nikolas Berns (Nicholas Burns). "Očekivali smo izvinjenje beloruske vlade a umesto toga dobili račun".
Incident se dogodio godinu dana pošto je Aleksandar Lukašenko – bivši upravnik poljoprivredne zadruge koji se predstavljao kao borac protiv kriminala i korupcije – izabran za funkciju predsednika Belorusije, na kojoj će ostati decenijama pošto je izgradio autoritarni sistem sličan bivšem sovjetskom, slamajući sve protivnike koji su mu stali na put.
Raspoloženje na visokom nivou
Nekoliko sati pre tragedije, Frenkel i Stjuart-Džervis su bili u radio kontaktu s Volasom i Brilmanom, koji su bili udaljeni samo 20 kilometara posle više od 60 sati leta.
"Ostalo nam je 12 vreća (balasta)", rekao je Frenkel, "i sva naša voda. Idemo i četvrto veče."
"Ako ne možete da pronađete svoju posadu", odgovorio je Volas, Frenkelov blizak prijatelj, "još uvek možete sleteti. Moji momci su tačno ispod vas." Napola u šali, napola u zbilji, Volas je bio svestan da drugi balon ima dobre šanse za pobedu ako ostane u vazduhu.
"Mislim da nećemo", nasmejao se Frenkel.
Trka balona Gordon Benet, nazvana po sportisti milioneru i vlasniku lista Njujork herald (New York Herald), glavni je događaj među balonistima. To je u principu jednostavan događaj – pobednik je balon koji bez sletanja ode najdalje od početne tačke.
Događaj je doslovno ubica s desetinama žrtava tokom godina. U trci 1923. godine koja je održana u Evropi, pet balonista je poginulo od groma, dok je u oluji šest teško povređeno.
U godini beloruske tragedije nemački balonisti Vilhelm Elmenrs (Wilhelm Elmers) i Bernd Landsman (Landsmann) postavili su rekord trke za najduži let, ostavši u vazduhu više od 92 sata pre nego što su 13. septembra sletili u Letoniji.
Te godine trka je počela 9. septembra poletanjem 17 balona s početne tačke u švajcarskom mestu Vil. Do večeri 10. septembra, šest balona je sletelo na različitim mestima u zapadnoj Evropi, završavajući svoj pokušaj da osvoje trofej.
Svedok tragedije
Dok su Amerikanci išli nebom zapadne Belorusije, Vasil Zdanjuk, glavni urednik beloruskog lista Svobodnje novosti i dopisnik moskovskog Vojnog časopisa, u svoj kancelariji u Minsku radio je intervju s komandantom beloruskih vazdušnih snaga Valerijem Kastenkom.
"Posle otprilike 20 minuta intervjua, zvao je dežurni operativac Snaga vazdušne odbrane i rekao: 'Imamo situaciju: neidentifikovani predmet pojavio se nedaleko od naših objekata, nedaleko od aerodroma'. U blizini je vojna vazduhoplovna baza", prepričao je Zdanjuk za Karent tajm, medijski projekat na ruskom jeziku koji RSE vodi u saradnji s Glasom Amerike (VOA).
Zapravo, prema Zdanjuku, Kastenka je u tom trenutku objašnjavao problem koji niskoleteće sonde – uglavnom meteorološki baloni – predstavljaju za belorusku protivvazdušnu odbranu.
"Kastenka je pričao kako je jedan od tih balona preleteo iznad Minska i umalo izazvao paniku, iako nije bilo opasnosti", prisetio se on. "I kaže: 'Vidite koliko ste srećni. Razgovaramo o tome, a u vazduhu je balon."
Kastenka je naredio da vojni helikopter "Mil Mi-24" poleti da bi proverio taj objekat.
Kako se vojni helikopter približavao balonu "D-Karibi", Kastenka je kliknuo na spikerfon, omogućuju Zdanjuku da čuje razgovor s komandantom helikoptera.
"Posle pet minuta, kada je helikopter leteo oko (balona), operativac je pitao: 'Šta da radimo s njim?' 'Šta da radimo? Oborimo ga'", odgovorio je (Kastenka) dodajući nekoliko teških psovki. A ja sedim tamo, radim intervju i sve se to snima", rekao je Zdanjuk.
Zdanjuk je rekao da je mogao da čuje i pucnjavu mitraljeza dok mu se Kastenka, kako je kazao, hvalio: "Vidite, tako mi radimo. Tako mi služimo."
Tela Frenkela i Stujart-Džervisa su kasnije pronađena u šumi blizu grada Bjaroza, nakon pada od oko 2.000 metara.
Zdanjuk je za Karant tajm u intervjuu u decembru 2019. rekao da je uveren da Kastenka nije znao da je u balonu bilo ljudi, spekulišući da situacija ne bi imala tragičan kraj da je Kastenka sačekao nekih 20 minuta dok se nisu pojavila druga dva američka balona.
"Tada bi bio oprezniji: zašto lete jedan za drugim", rekao je Zdanjuk. "I postalo bi jasno da se održavalo svetsko prvenstvo u balonima iz Švajcarske".
Ostali Amerikanci
Od dva preostala američka balona, prvi je sleteo N69RV kojim su upravljali Dejvid Levin i Mark Salivan.
"Prvo smo se držali severnije rute: uputili smo se u mali deo Rusije blizu Letonije i popeli se iznad Baltika. Ali kada je ujutru balon počeo da se podiže usled sunčeve energije, okrenuli smo se ka istoku ka Belorusiji", kasnije je prepričao Salivan.
Dva sata pre prelaska granice, balonisti su pokušali da stupe u kontakt s kontrolom leta u Minsku. Njihov signal je potvrđen, ali im je odgovoreno na ruskom, iako se engleski obično koristi u međunarodnoj vazduhoplovnoj komunikaciji.
Volas i Brilman su sleteli u Belorusiju pošto su im Belorusi tako naredili. Levin i Salivan su ignorisali sličnu naredbu, ali su takođe sleteli u Belorusiji zbog pogoršanja vremena.
Izrugivanje?
Beloruska vlada je izrazila žaljenje zbog incidenta, ali nije ponudila formalno izvinjenje.
"Pozvali smo belorusku vladu da se sabere i osigura da svi entiteti beloruske vlade... počnu da shvataju da je način kako rešavaju ovaj incident i način na koji postupaju s američkim građanima zaista izrugivanje", rekao je 16. septembra 1995. Berns iz Stejt departmenta.
"Bez obzira na okolnosti i da li je balon mogao ili nije mogao da odgovori na radio pozive beloruske vojske, obaranje se apsolutno ne može braniti", rekao je on. "Štaviše, beloruskoj vladi trebalo je čak 24 sata da nas obavesti o incidentu. Mi snažno protestujemo i zahtevamo da beloruska vlada sprovede punu istragu."
Međudržavni vazduhoplovni komitet Zajednice nezavisnih država (ZND) – labave grupe bivših sovjetskih republika – istražio je incident s predstavnicima američkog Nacionalnog odbora za bezbednost saobraćaja (NTSB) i nemačkih vazduhoplovnih vlasti.
U svom konačnom izveštaju, odbor je zaključio da su uzroci obaranja: "Neodobren let u vazdušni prostor (Belorusije) neidentifikovanim balonom bez radio veze (između posade balona i beloruske kontrole letenja)" i "greške (beloruskih) protivvazdušnih odbrambenih elemenata u identifikaciji i klasifikaciji letelice koja je narušila vazdušni prostor (Belorusije)".
Jurij Sivaku, šef beloruskog Saveta za bezbednost u vreme incidenta, branio je postupke Belorusije, rekavši za Karent tajm 2019. da bi svaka zemlja u sličnim okolnostima postupila isto.
"Ako se neidentifikovana letelica pojavi u stranom prostoru – u bilo kojoj zemlji – prvo pregovaraju s njom, zatim podižu odgovarajuće odbrambene vazdušne snage koje ili stupaju u komunikaciju ili je prisiljavaju da sleti", rekao je Sivaku koji je sada na crnoj listi EU zbog njegove navodne uloge u otmicama i ubistvima opozicionih lidera u Belorusiji 90-ih. "Čak i ako ne radi radio komunikacija, postoji čitav niz različitih (postupaka): zamah krilima i tako dalje da bi iznudilo sletanje ili pokazivanje rukom 'Prati me'. U ovom slučaju balon uopšte nije reagovao i to je tada bilo veoma čudno".
Prema Sivakuu, vojska je pretpostavila da "svačega" može biti u balonskoj gondoli. Do tog zaključka je došla jer su u blizini bili vazduhoplovna baza i drugi vojni objekti.
On je kao "spekulacije i glasine" odbacio izveštaje da je posada koja je učestvovala u obaranju nagrađena medaljama.
"Ljudi su umrli – to je tragedija", rekao je. "Ko bi šta nagradio u takvim slučajevima? To nije bio čin agresije. To je bila samo nesreća."
'Oprostite nam'
Iako porodice žrtava nikada nisu dobile zvanično izvinjenje ili kompenzaciju iz Minska, mnogi obični Belorusi izrazili su žaljenje i sramotu zbog ponašanja svoje vlade.
Aleksandar Artjuhovič, koji je tada studirao na američkom univerzitetu, izrazio je nadu da će to obaranje biti poslednja takva tragedija.
"Moja zemlja je sada u haosu", napisao je tada. "Milioni ljudi osećaju se izmanipulisano i frustrirano. Nadam se samo da je (nedavni) incident jedina tragedija. Samo uklanjanje veštačkih prepreka koje je Zapad postavio našoj integraciji u svetsku zajednicu može normalizovati stvari u Belorusiji."
Na prvu godišnjicu tragedije, aktivisti u Belorusiji na mesto pada postavili su jednostavan kamen s krstom, datumom nesreće i porukom na beloruskom: "Oprostite nam".
Facebook Forum