Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Sanjarenje o Vašingtonu je greška


Toni Džad
Budućnost Evropske unije, ruskih odnosa sa Evropom, pravac američke inostrane politike. Sve ove teme su goruće ove sedmice i sve su pitanja koja je ugledni istoričar Toni Džad (Tony Judt) analizirao i o njima pisao čitav svoj život u svojim brojnim radovima, uključujući, „Posleratni period: Istorija Evrope posle 1945.“, „Ponovno ocenjivanje: Razmišljanja o zaboravljenom dvadesetom veku“ , i „Velika iluzija? Esej o Evropi.“ Džad, direktor Instituta Erik Marija Remark na Njujorškom Univerzitetu, nedavno je razgovarao sa Heather Maher, dopisnicom RSE i u svom intervjuu dao joj odgovore na pitanja o snazi Evropske unije, ruskim ambicijama, i odgovor šta Srednja i Istočna Evropa treba da očekuju od Vašingtona.

RSE: Profesore Džad, pre nešto više od decenije, pisali ste o Evropskoj zajednici i zapitali se da li je ta ideja „velika iluzija“. Od tada, takođe ste napomenuli da se Evropska unija suočava sa turobnom budućnošću zato što je ponikla zahvaljujući sveoobuhvatnim nacionalnim interesima, a ne iz zajedničke želje za ujedinjenjem. Da li je Evropa i dalje više fokusirana na ono što je deli, nego na ono što je ujedinjuje? Da li je „Evropski projekat“ mit?

Džad: Najlakše je početi tako što ćemo se prisetiti velikog paradoksa – da je Evropska unija, najuspešnije svetsko transnacionalno institucionalno uređenje – poteklo iz okolnosti koje su posledica najgoreg evropskog rata ikada, Drugog svetskog rata. To nije paradoks kada se setite da su članice od kojih je kasnije nastala EU, ranije Evropska zajednica, pre toga Evropska ekonomska zajednica, bile baš one evropske države koje su dosta propatile, a ostale slobodne. Očigledno, one koje su najviše propatile u Drugom svetskom ratu u Evropi su one države koje su na kraju završile pod Sovjetskim Savezom; Istočna Srednja Evropa imala je mnogo gori rat nego Zapadna Evropa. Više ljudi je poginulo, bilo je više štete, razaranja itd.

Ali zemlje koje su se pridružile Evropskoj zajednici uglja i čelika 1951. godine, koje su 1957-58. postale Ekonomska zajednica, su takođe bile zemlje koje su ili bile poražene: Nemačka i Italija; ili okupirane: Francuska, Luksemburg, Belgija i Holandija. U Zajednici nisu bile zemlje koje nisu bile okupirane, kao Britanija, ili koje su ostale nezavisne ili neutralne: Španija, Portugalija, Švajcarska, Skandinavija ili Švedska, ni u kakvoj meri. Mislim da je to bitno znati. To su bile zemlje koje su se, na različite načine, jedino mogle oporaviti uz pomoć međusobne saradnje. One više nisu bile ni politički snažne (Zapadna Nemačka), ni dovoljno ekonomski sposobne (kao Italija i Holandija), da bi se same oporavile. Ili su, kao Francuska, pretrpele ponižavajuće poraze, okupaciju, i bile na početku gubitka države. Nasilnog gubitka države.

Ono što se desilo, veoma sporo, u slučaju Francuske bilo je potrebno 6 godina – od kraja Drugog svetskog rata do početka pedesetih godina – bilo je lagano shvatanje da je jedini put izbavljenja iz poraza, bede, međuratnih okolnosti depresije i političkog ekstremizma, u bilo kojoj formi bio internacionalna saradnja. Dakle, ništa nije pokrenuto evropskim idealom „nikada više rat“, ili francusko-nemačkim pomirenjem itd. , iako je naravno, bilo ljudi koji su pričali o tome. Sve je bilo pokrenuto logikom sopstvenog interesa.

RSE: Kada je Češka Republika presedavala Evropskom unijom ranije ove godine, poprilično se podsmehivala ideji ujedinjene Evrope, i nije sama u svom preziru.

Suočavamo se sa paradoksom


Džad: Tako je, svakako: Česi i Poljaci danas, i jedan i drugi predsednik, čekaju i nadaju se da Irci poraze Lisabonski ugovor, jer bi oni tada imali izgovor da kažu: „Mi nećemo ratifikovati, nećemo ga ni razmatrati u našim parlamentima – poražen je, mrtav je, gotov.“

Pozadina ovoga, što je važno, je da su svi veliki uspesi Evropske unije, i njenih prethodnika, bili institucionalni, ne politički. Evropa je ustanovljena institucionalno, nije bilo glasanja, nije bilo izražavanja javnog mišljenja, referenduma. Prvi evropski parlamentarni izbori bili su 1979., 20 godina posle dolaska Evropske ekonomske zajednice. Ovo je bilo neizbežno, i verovatno je bilo dobra stvar.

Da ste pitali Evropljane ranih pedesetih godina, ili najkasnije šezdesetih – a ja to mogu potvrditi iz prve ruke, iz ličnog sećanja – da ste pitali Francuze, Nemce ili Britance, ili Italijane, da ne pominjem, na primer Dance ili Austrijance: „Da li biste želeli da imate Evropsku uniju u kojoj će biti smanjene vaše lokalne snage, sva moć će biti data Briselu, da bi se dobila centralizovana administrativna i institucionalna struktura?“. Dobili biste odjekujući negativan glas. U skoro svakoj zemlji. Možda bi Luksemburg rekao da. Moralo je biti napravljeno institucionalno. I bilo je napravljeno veoma uspešno. Pravne, trgovinske, finansijske strukture, tarife itd. Niste mogli staviti ovakve stvari na glasanje u zemljama koje su tek završile sa dva okrutna rata, dva destruktivna rata, u jednoj generaciji. Bilo bi politički nemoguće – ekstremna levica i ekstremna desnica bi se usprotivile, a sam centar nikad ne bi bio u mogućnosti da to sam podrži.

Ali zbog toga, mi se danas suočavamo sa paradoksom: da ova veličanstvena struktura transnacionalnih pravnih institucija, transnacionalnih ekonomskih institucija, zakona, propisa, koji najmanje povezuju evropsku elitu, ako ne i Evropljane – što je uzred budi rečeno, predmet zavisti regionalnih organizacija i kandidata, znam jer sam putovao tamo, u Latinsku Ameriku, Bliski Istok, Jugoistočnu Aziju – ovaj evropski uspeh zato što je isključivo institucionalan, oskudeva u političkom legitimitetu, oskudeva u dubokim korenima u skoro svakoj od zemalja članica. Jednom kada prođete kroz ovakvo putovanje inteligencije u srednjovekovnom stilu, ljudi kao mi koji sebe smatraju Evropljanima, pričaju uobičajeni evropski jezik, engleski, i osećaju se kao kod kuće podjednako i u Briselu, Pragu, Parizu ili Londonu, kao što bi se mogli osećati i u Berlinu ili Beču ili bilo gde drugde – postavlja se pitanje sada, a i u poslednjih 20 godina: „Kako ovo preobratiti u političku uniju sa kojom se ljudi mogu poistovetiti?“.
Lokalni političari, koji se u suštini bore oko lokalnih pitanja, koriste, da tako kažem, „evropskog žrtvenog jarca“ , kao metu svojih napada, da bi osvojili lokalnu popularnost, i to na pitanjima koja imaju lokalni odjek: prava imigranata, prisustvo stranaca, zakoni o oporezivanju, Brisel nas tera da radimo ovo, Brisel nas tera da radimo ono...

Uzgred budi rečeno, problem nisu ljudi već političari. Oni su problem jer je za bilo kog političara u Evropi – bilo da je to (Vaclav) Klaus u Pragu, (Nikola) Sarkozi u Parizu, (Gordon) Braun u Engleskoj, bilo ko bilo gde – najlakši način da se odgovori na ekonomski problem ili međunarodnu poteškoću kada je vaša zemlja u neskladu sa drugim zemljama kada je u pitanju politika, je da se optuži Brisel jer je to način koji će doneti najmanje štete. To je razlog zašto su ugovori odbijeni, ili blizu odbijanja u zemljama kao što je Francuska, Irska, Holandija, ili nekim drugim evropskim zemlljama. Zato što lokalni političari, koji se u suštini bore oko lokalnih pitanja, koriste, da tako kažem, „evropskog žrtvenog jarca“ , kao metu svojih napada, da bi osvojili lokalnu popularnost, i to na pitanjima koja imaju lokalni odjek: prava imigranata, prisustvo stranaca, zakoni o oporezivanju, Brisel nas tera da radimo ovo, Brisel nas tera da radimo ono, i nijedan političar srednje struje – osim onih iz sedamdesetih i osamdesetih: francuski Valeri Žiskar d’Estanj, nemački Helmut Šmit, francuski Fransoa Miteran, nemački Helmut Kol donekle – nije posvetio većinu svoje politike branjenju Evrope od nacionalnih kritika. Bez toga, nema šanse.

RSE: Poslednjih nekoliko zima u Evropi se gleda isti film: Rusija drži jednu ili više zemalja kao taoce na osnovu gasa i/ili naftnih zaliha. Te zemlje ne mogu da deluju iz snažne pozicije, a kamoli unije, i tako su osetljive na ruske pritiske. Kada govorimo o pitanjima kritičnim kao što je energetska sigurnost, da li se Evropa može ujediniti i konsolidovati svoju političku moć?

Džad: Ovde postoje tri pitanja koja su uključena. Prvo je staro pitanje Istok – Zapad. Senka prvih pedeset godina posle Drugog svetskog rata i dalje visi nad poslednjih 20 godina. Odnosno, emocije istočnoevropskih država – Poljske, Češke, Mađarske, Rumunije, itd., a da ne govorim o još istočnijim susedima, kao što su Ukrajina ili Belorusija, Gruzija – su veoma različite od onih koje imaju zemlje Zapadne Evrope.

Zapadni Evropljani, bez obzira na hladni rat – donekle zbog njega – su mnogo manje zabrinuti za Rusiju, o njoj misle manje kao o pretnji, vide je kao manji problem, nego ruske bivše kolonije ili susedi, i to je presudno. Jako je teško vašim slušaocima iz Poljske ili Ukrajine da razumeju jer njima deluje bizarno i apsurdno. Ali to je istina.

A pre svega to možemo reći za Nemačku. Mnogi Nemci, pogotovo zapadni, posmatraju Rusiju kao prirodnog kolegu, kolegu koji se podrazumeva, u bilo kojoj saradnji za evropsku stabilnost. Ovo je stara priča, još iz 1880-ih i 1890-ih. Imate dve velike, dobro utemeljene istorijske sile – ekonomske, starteške sile, Srednju Evropu koja govori nemački i Rusiju, na istočnim evropskim granicama, a između imate puno teritorija, zemlje i ljudi, jezika i religija, kao i etničkih grupa, koje su i Rusija i Nemačka tokom istorije smatrale svojim kolonijalnim teritorijama. I o toj kolonijalnoj teritoriji se više ne misli na takav način.Ali neki od stavova, istorijskih stavova, ostaju. Tako je prva stvar koje se setite kada Englezi ili Nemci, a to mogu da budu i Španci, i svakako Francuzi, razmišljaju o Rusiji, je da oni o njoj razmišljaju kao o zemlji sa kojom treba da se „obračunaju“ na manje – više istom nivou. Ali ne kao sa pretnjom.

Drugo opažanje – ovde postoji paradoks – je da će se situacija pogoršati, a ne postati bolja. Odbijanje Evropske unije da radi sa Turskom na ozbiljnoj strategiji i rasporedu prijema (u Evropsku uniju) je katastrofalno za evropski stav prema Rusiji, jer sve veće otuđenje od Turske ide u prilog ruskim interesima.

Očigledno, morate samo pogledati mapu, a da ne pominjem mapu naftnih resursa. Odbijanjem Turske kao strateškog partnera, Francuzi i Nemci, pogotovo, guraju Tursku ka Rusiji. Sećam se kako sam bio zatečen time na sastanku u Istanbulu na koji sam išao pre nekoliko godina, instinktivni odgovor Turaka odbijenih od strane Evrope bio je: „U redu. Naša strateška alternativa je, takoreći, savez moći Srednje Azije sa Rusijom, jer kome bismo se drugo obratili? Mi Turci smo jezički, istorijski, etnički i ekonomski potencijalna sila Srednje Azije . Ako nismo poželjni u Evropi, moraćemo da se okrenemo Srednjoj Aziji. A tu je naš strateški partner Rusija.“

Dakle, šta smo uradili mi, Zapadni Evropljani, istovremeno smo rekli: „Mi želimo da nas Turska snabdeva cevovodima i naftnim zalihama sa Krima ili nekog drugog prostora, ali istovremeno ne želimo Turke u Evropi jer oni nisu pravi Evropljani, ima ih previše, isuviše su siromašni, previše su Muslimani itd.“. Ovo ima jako loš odjek u Turskoj. I to Rusi vrlo dobro znaju. Tako su Rusi u mogućnosti da praktikuju nešto što bismo mogli nazvati „gasnom ucenom“ – i u manjem opsegu „naftnom ucenom“ – zato što oni znaju da je na duge staze bolje imati Turke na svojoj strani nego na suprotnoj. Kada bi oni znali da je Turska apsolutno čvrsto integrisana u Evropu, kao strateški partner, onda bi oni morali biti mnogo više otvoreni ka evropskim pregovorima, zato što je Rusiji Turska neophodna kao pravac za gasovod. Ali, ako je Turska nesigurna teritorija, Rusija ima više karata u rukama.


Nesposobnost EU da stvori spoljnu politiku

Džad: Druga stvar koja mora da se rodi u mislima – to je moje treće opažanje – je da ta potpuna nesposobnost EU da stvori svoju sopstvenu spoljnu politiku – što prema Bliskom Istoku ili njenom stavu prema Avganistanu, pre nego što je Obama izabran prema politici Džordža Buša, njen stav prema Africi, prema imigraciji, sve ove stvari znače – ukoliko bih ja vodio spoljnu politiku Rusije, kada bih pogledao u Evropu, video bih zemlje koje čekaju da budu odvojene, jedna po jedna.


Ne postoji evropska spoljna politika i zato nema ni jedinstvenog evropskog stava.
Ne postoji evropska spoljna politika i zato nema ni jedinstvenog evropskog stava. Zbog toga češki predsednik Vaclav Klaus nije samo izuzetno apsurdan u mnogim od svojih stavova, ali je i potpuno samo-poražavajuć, jer bi njegova želja – zajedno sa željom poljskog predsednika Leha Kačinjskog – da uništi Lisabonski sporazum, da uništi mogućnost neke vrste ujedinjene evropske političke strukture koja bi spoljnoj politici mogla da pruži izvršnu volju, na kraju doprinela samo Rusiji. U nekoj meri lokalno, to doprinosi zemljama kao što je Izrael, jer tamo postoje podeljeni stavovi prema Bliskom Istoku, ali pravi dobitnik je Rusija.

RSE: Kao istoričar proučavate prošlost i vidite greške koje smo osuđeni da ponavljamo, ukoliko ne naučimo određene lekcije. Iz te perspektive i nakon grešaka koje ste rekli da Evropa sada pravi, kakve bi osvajačke ambicije Rusije mogle biti – teritorijalne, ekonomske ili političke?

Džad: Razmišljam u dalekoj perspektivi koja je uvek najlakša da se razmatra, ali najmanje interesantna na duge staze, naravno svi mi bismo mogli da kažemo da će se ovo ili ono desiti, ali u veoma dalekoj perspektivi, ja bih rekao da je očigledno da će Rusija težiti nekoj vrsti ubrzanog napretka kako bi prevazišla poniženje svog skorašnjeg nazadovanja.

Ne zaboravite da ukoliko posmatramo iz perspektive istoričara, istoričara savremene Evrope, Staljin je na mnogo načina bio prirodni naslednik Katarine Velike i careva 19. veka, širenjem na ruski bliski zapad, a posebno na jugoistok od Rusije – teritorije na koje je ekspanziju započela Katarina, koje su oduvek smatrane za ključne teritorije od strane ruskih stratega, kako zbog pristupa resursima, pristup lukama toplih voda, tako i zbog toga što uključuju Rusiju istovremeno i u Evropu i u Aziju. Rusiji je lako da bude faktor u Aziji. Očigledno je da će Rusija ostati dominantna lokalna velika sila u celom regionu, koja se proteže od jugozapada Kine sve do turske granice.

Ali da bi Rusija imala važnu ulogu u Evropi, koja je njenim vladarima bila istorijski bitnija, mora imati neki uticaj duž svojih zapadnih granica, u regionu koji mi je jednom ruski istoričar objasnio na sledeći način: „Eta naše – ovaj prostor je naš.“ Pri čemu je mislio na granično područje: Baltik, Krim, istočna Ukrajina, Belorusija i ona područja za koja mi smatramo da su srž Evrope, a koje su kulturno, religiozno ili istorijski pod ruskim uticajem, prostori na dalekom istoku Poljske, Slovačke i severne Rumunije i tako dalje. Dakle, pitanje nije „Da li će Rusija težiti da ima uticaj na ove regione?“, već „Na koji način će to raditi?“

Istorijski to je bilo postizano ili apsorbovanjem zemalja u njeno carstvo – a ovo je bilo sve do, pretpostavljam da mogu da kažem, do 1945. – ili putem širenja političkog uticaja izvan svojih granica na načine kojima niko drugi nije mogao ni želeo da se protivi. To je stvarno ono što je radila poslednjih šest godina nakon Drugog svetskog rata, proizvođenjem sovjetskog modela vlasti, nije obavezno dominirala vojno ili ekonomski, već širenjem sovjetskog modela vlasti preko cele sovjetske zone Evrope. Sada je to sada izgubljeno i mi na Zapadu, ja mislim, smo veoma loši u shvatanju razmera tog gubitka.

Mislim da počinjemo da vidimo, sa naporima Putina i Medvedeva da ponovo napišu istoriju, šta znači obnavljanje sovjetske i ruske vojne akcije, političke akcije, u XX veku, koje ne odbacuje Staljina već ga integriše u veću rusku priču.

Moja mlada koleginica u Engleskoj, Katarin Meridejl, napisala je knjigu o stavovima ruskih vojnika o Velikom patriotskom ratu. Bila je zapanjena koliko starija generacija Rusa, posebno starijih od 55 godina, bez obzira na Staljinove zločine, a do određene mere i zbog njih, smatra period vladavine Staljina, naročito rat, kao najveći period ponosa, uspeha, slave, samopouzdanja u svom životu. Šta je sve izgubljeno tada - teritorija, status, istorija sa kojom su mogli da žive - sve se raspšilo pred njihovim očijma.

Da se ovo dogodilo Amerikancima ili Britancima, bilo bi kulturalno pogubno – da se izgubi teritorija koja je ekvivalentna sa, recimo, Teksasom ili Kalifornijom, da im se kaže da su osnivači FDR bili samo gomila kriminalaca, da se otkije da si smatran kao jednak sa Hitlerom, u smislu prihvaćenih opisa zla 20. veka koja još nismo nadjačali. To je moralo da isprovocira nazadovanje. I naš neuspeh u razumevanju nazadovanja Rusije smatran je sa njene strane kao dalji dokaz da nema razloga, da nema mogućnosti da se očekuje bilo kakvo saosećanje na Zapadu.

Suočavaćemo se tako sa dugim periodima nazadovanja i imerijalnih povrataka u različitim oblicima od strane Rusije i ne treba da budemo iznenađeni povodom toga. Ne treba da budemo iznenađeni da sve što Vladimir Putin ili Dmitrij Medvedev urade, a što je za nas neprihvatljivo – bilo da se radi o cenzuri, ograničenjima štampe, menjanju istorije, rehabilitovanju Staljina, opisivanju sovjetske vladavine na pozitivan način, odbijanja zapadne ili poljske kritike Molotov-Ribentropovog pakta i tako dalje – sve ove stvari koje Zapad smatra očitim, Rusima izgledaju jednostavno kao podsetnik na načine na koje ih niko ne razume.

Istočna Evropa nije od velikog interesa za SAD

RSE: Grupa vodećih mislilaca i bivših lidera Istočne i Centralne Evrope poslala je predsedniku Obami otvoreno pismo pre nekoliko meseci zahtevajući od njega da obnovi veze SAD sa regionom. Oni su govorili o „nervozi u glavnim gradovima svojih zemalja“ i rekli da „ruski medved reži i gladno gleda na nas“. Bela kuća nije zvanično odgovorila, ali je objavila „resetovanje odnosa sa Rusijom“ i videli smo da su stvari između Moskve i Vašingtona sada na izglađenijem putu u odnosu na pre. Ako posmatramo unapred, kako vidite da će Obama uskladiti želju Centralne i Istočne Evrope da se oseća sigurnom po pitanju Rusije i važnu za SAD sa potrebom da zadrže Rusiju kao partnera po pitanjima kao što su Iran i rat u Avganistanu?

Džad: Prva stvar koju treba da imamo na umu – a ovo neće biti najbolje prihvaćeno u regionu gde se sluša RSE, ali je veoma važno da se shvati – to je da u Vašingtonu postoje veoma dobro informisani i inteligentni ljudi koji će u vezi sa glasovima upozorenja iz Istočne Evrope – kao što su bili, od Poljske do Gruzije – da, kažem blago, biti sebični i koji će ih posmarati kao ljude koji su ponekad preozbiljno shvaćeni za vreme Buševe administracije i svakako u prošlosti u prethodnim administracijama sve unazad do Regana. Oni osećaju da bez obzira koliko brineš o slobodi, demokratiji itd., moraš da znaš da je ovo svet realnih političkih izbora i da ne možeš da vodiš svoju spoljnu politiku prema Rusiji na osnovu poljskih stavova ili gruzijskih stavova, posebno kada poljska vlada – ne sadašnja već prethodna – i sadašnja gruzijska, nisu možda najfunkcionalnije, najčistije vlade po mnogim pitanjima. Tako da to nije jednostavan slučaj.

Istočna Evropa nije područje od velikog interesa za SAD, dok je Rusija velika sila koja Americi može da bude korisna ili velika neprilika za SAD.
Mislim, da je druga stvar koju treba da imamo na umu ta da mnogo ljudi smatra da je Buševa administracija napravila velike greške i dok mi svi verujemo u ljudska prava itd., Rusija je velika sila u oblastima koje su nam bitne. Rusija se graniči sa Iranom, Rusija se graniči sa Turskom – mislim, ne bukvalno, ali preko mora – Rusija se graniči što je još važnije sa bivšim sovjetskim državama koje se nalaze oko Avganistana, pa sve do kineske granice, koje su najnestalnije, što je najviše bitno za SAD po pitanju terorizma, Talibana, Al-kaide itd., tako da ne možemo da vodimo spoljnu politiku prema Moskvi na osnovu sećanja Varšave na imperiju. Tako da mislim da ne treba da očekujemo veliki, osećajan odgovor intelektualcima i političkim stručnjacima iz Centralne i Istočne Evrope po ovom pitanju. Mi na neki način, pravimo pozajmice za očigledne promene. Ako se vratimo u 1950-te – koliko god da je SAD fina prema istočnim Evropljanima i malim zemljama istočno od Krima na Kavkazu – koliko god da smo bili fini prema njima, nemamo nameru da šaljemo vojsku da ih spašavamo. Videli ste to u Gurziji, setite se Mađarske 1956, Čehoslovačke 1968. Predstave da je Amerika primarno zainteresovana za zaštitu Moldavije su jednostavno iluzije.
RSE: Šta bi ljudi u Istočnoj Evropi trebalo da znaju o stavu SAD prema njima i njihovom regionu?

Džad: To nije područje od velikog interesa za SAD, dok je Rusija velika sila koja Americi može da bude korisna ili velika neprilika za SAD. Bilo kako bilo, mi ćemo se baviti Moskvom. A Varšave ćemo saslušati samo iz ljubaznosti. Smatram da je važno da kažem da ono što je meni očigledno kada odem u Vašington i razlog zašto će za istočne Evropljane biti mnogo bolje ukoliko ulažu u jaču EU, jer samo jaka EU – zbog toga što se graniči sa Rusijom – će biti primorana da razmišlja šta to znači baviti se Rusijom, teritorijalno.

Setite se, da kada Amerikanci razmišljaju o Rusiji – onda kada Amerikanci misle o Bliskom Istoku – oni misle o „onom tamo“. Kada Evropljani misle o Rusiji je daleko odavde, to nije problem spoljne politike, to je domaći problem. Islam, imigranti, gas, sećanja na imperiju, sve je to u susedstvu. Ovo se tiče Evrope na potpuno drugačiji način. Snovi o Vašingtonu su jedna od velikih grešaka Istočne Evrope. I oni će biti posavetovani da ih ne podstiču. Vašington neće da im potrči u pomoć u izbavljenju od Rusije.
XS
SM
MD
LG