Onda je, međutim, nekako iznenada i bez najave, u drugi po veličini grad u Bosni i Hercegovini doputovao predsednik Srbije Boris Tadić, ne bi li o ovoj vanrednoj situaciji na relaciji Banja Luka – »Bon« (via Beč) prodivanio sa Miloradom Dodikom. Tom prilikom – svi kažu, a niko ne demantuje – Dodik i Tadić postigli su »visok stepen saglasnosti« o tome da je austrijski Visoki predstavnik učinio jedno nevaljalo delo koje »ne doprinosi i ne učvršćuje...« etc, itd, znate već taj diplomatski, ili pre diplomatizujući žargon. Je li i to bilo očekivano? Nažalost, da. Ali – šta će Tadić uopšte u Banja Luci, u jednoj ovakvoj, u osnovi unutarbosanskoj prigodi? E pa, moglo bi se reći da Tadić tako konzumira svoja »dejtonsko-beogradska ovlašćenja«, bar onakva kakvim se u Srbiji ona obično tumače (»Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma«)... A tumače se tako da ispada da je Srbija neka vrsta supervizora (manje uglađeno, to bi se reklo: tutora) Bosne i Hercegovine, ili bar Srba u njoj. A znate kako vam je to s tutorima: oni bi da se pitaju za sve.
Da li je moguće da predsednik Srbije, zemlje temeljito devastirane i žestoko teturajuće na svom »evropskom putu«, nema prečih briga nego da bude rame za plakanje Miloradu Dodiku, možda najžešćem destabilizatoru »zapadnog Balkana« poslednjih godina? Kakvo to dobro može doneti, bilo Srbiji bilo Bosni i Hercegovini?
Uzrok nevolje upravo je u onome na šta se i Dodik i Tadić tako velevažno pozivaju: u »Dejtonu«. Tačnije, u pokušaju da se nešto što je ipak samo jedan prelazni aranžman ograničenog veka trajanja, koji je bio vrlo koristan kao sredstvo za prekidanje ubijanja, ali koji nikako nije recept za izgradnju normalne i održive države (jer da jeste, tako nešto postojalo bi još negde!) petrifikuje do večnosti, da se od njega napravi Sveto Pismo od kojeg se ne sme odstupiti, pa makar i da kuća gori.
Ovde treba biti sasvim jasan, bez uvijanja: Republika Srpska nije stvorena – ognjem i mačem - sa nekakvim »regionalističkim«, nego sa separatističkim namerama. Taj maksimalistički plan morao je ( i kroz »Dejton«) biti privremeno zamrznut, ali nikada nije sasvim odbačen. Naprotiv, sam Dodik ga malo-malo pa podgreva, ili preti njime. Dejtonski sporazum je naprosto zamrznuo stanje na terenu 1996, no u međuvremenu je prošlo trinaest godina, i krajnje je vreme da BiH profunkcioniše na način na koji to rade sve države na svetu. Dodik bi vam, doduše, prezrivo rekao da BiH »nije nikakva država«, ali to je tako dobrim delom upravo zahvaljujući njemu, tako da mu izgovor postaje besmislen: to je kao da nekome odsečete nogu, a onda mu se smejete što ne može da igra fudbal.
No, nas ovde zanima pre svega uloga Tadića i Republike Srbije u svemu tome. Ta uloga, vidi se to i po ovome, sasvim je nedostojna, i to je najblaže što se o tome može reći. Uporna supervizija nad najvećim BH »trablmejkerima« i uporno insistiranje na »Dejtonu« shvaćenom kao batina za permanentno držanje Bosne i Hercegovine u mrcvarećem stanju u kojem ne može ni da živi ni da umre, cinično je poigravanje sudbinom jedne nesrećne zemlje, i njenih ljudi svih nacionalnosti. A Tadić i zvanična Srbija rade baš to: ne daju Bosni ni da živi (jer ne žele?) ni da umre (jer ne mogu?), nego je održavaju »na aparatima«, u besvesnom i nemoćnom stanju. Pri tome su dnevnu brigu o njenom zdravlju poverili primarijusu dr Dodiku, što nije daleko od one dražesne situacije kad kozi date da čuva kupus.
Čemu nas, dakle, uči ovaj tragično suvišni Tadićev izlet u drugi po veličini grad Bosne i Hercegovine? Ni jednoj beogradskoj vlasti – ko god da je vodi – ne treba ozbiljno verovati u njenu »proevropsku usmerenost«, ako nije u stanju da to dokaže kroz svoj odnos prema Bosni i Hercegovini. Razlog je jednostavan: onaj ko ne može da se saživi sa idejom i praksom ujedinjene (ne »unitarne«, što je babaroga-pojam za podsticanje iracionalnih strahova) Bosne i Hercegovine, taj ne može da se saživi ni sa idejom i praksom ujedinjene Evrope. Može se to reći i ovako: ako je Dodik igrač po vašoj meri u Bosni, da li to znači da je, recimo, Žan-Mari le Pen igrač po vašoj meri u Evropi? Naime, u čemu je uopšte razlika između njih?
Da li je moguće da predsednik Srbije, zemlje temeljito devastirane i žestoko teturajuće na svom »evropskom putu«, nema prečih briga nego da bude rame za plakanje Miloradu Dodiku, možda najžešćem destabilizatoru »zapadnog Balkana« poslednjih godina? Kakvo to dobro može doneti, bilo Srbiji bilo Bosni i Hercegovini?
Uzrok nevolje upravo je u onome na šta se i Dodik i Tadić tako velevažno pozivaju: u »Dejtonu«. Tačnije, u pokušaju da se nešto što je ipak samo jedan prelazni aranžman ograničenog veka trajanja, koji je bio vrlo koristan kao sredstvo za prekidanje ubijanja, ali koji nikako nije recept za izgradnju normalne i održive države (jer da jeste, tako nešto postojalo bi još negde!) petrifikuje do večnosti, da se od njega napravi Sveto Pismo od kojeg se ne sme odstupiti, pa makar i da kuća gori.
Ovde treba biti sasvim jasan, bez uvijanja: Republika Srpska nije stvorena – ognjem i mačem - sa nekakvim »regionalističkim«, nego sa separatističkim namerama. Taj maksimalistički plan morao je ( i kroz »Dejton«) biti privremeno zamrznut, ali nikada nije sasvim odbačen. Naprotiv, sam Dodik ga malo-malo pa podgreva, ili preti njime. Dejtonski sporazum je naprosto zamrznuo stanje na terenu 1996, no u međuvremenu je prošlo trinaest godina, i krajnje je vreme da BiH profunkcioniše na način na koji to rade sve države na svetu. Dodik bi vam, doduše, prezrivo rekao da BiH »nije nikakva država«, ali to je tako dobrim delom upravo zahvaljujući njemu, tako da mu izgovor postaje besmislen: to je kao da nekome odsečete nogu, a onda mu se smejete što ne može da igra fudbal.
No, nas ovde zanima pre svega uloga Tadića i Republike Srbije u svemu tome. Ta uloga, vidi se to i po ovome, sasvim je nedostojna, i to je najblaže što se o tome može reći. Uporna supervizija nad najvećim BH »trablmejkerima« i uporno insistiranje na »Dejtonu« shvaćenom kao batina za permanentno držanje Bosne i Hercegovine u mrcvarećem stanju u kojem ne može ni da živi ni da umre, cinično je poigravanje sudbinom jedne nesrećne zemlje, i njenih ljudi svih nacionalnosti. A Tadić i zvanična Srbija rade baš to: ne daju Bosni ni da živi (jer ne žele?) ni da umre (jer ne mogu?), nego je održavaju »na aparatima«, u besvesnom i nemoćnom stanju. Pri tome su dnevnu brigu o njenom zdravlju poverili primarijusu dr Dodiku, što nije daleko od one dražesne situacije kad kozi date da čuva kupus.
Čemu nas, dakle, uči ovaj tragično suvišni Tadićev izlet u drugi po veličini grad Bosne i Hercegovine? Ni jednoj beogradskoj vlasti – ko god da je vodi – ne treba ozbiljno verovati u njenu »proevropsku usmerenost«, ako nije u stanju da to dokaže kroz svoj odnos prema Bosni i Hercegovini. Razlog je jednostavan: onaj ko ne može da se saživi sa idejom i praksom ujedinjene (ne »unitarne«, što je babaroga-pojam za podsticanje iracionalnih strahova) Bosne i Hercegovine, taj ne može da se saživi ni sa idejom i praksom ujedinjene Evrope. Može se to reći i ovako: ako je Dodik igrač po vašoj meri u Bosni, da li to znači da je, recimo, Žan-Mari le Pen igrač po vašoj meri u Evropi? Naime, u čemu je uopšte razlika između njih?