Došao je i prošao možda prvi u seriji »dana D« za status Kosova: ne tako davno, deseti decembar je figurirao kao dan u kojem će kosovska skupština proglasiti nezavisnost, očekujući da je brzo priznaju najrelevantniji međunarodni faktori. To se nije dogodilo, i to nije iznenađenje, jer je jasno da je ovaj dan samo formalni kraj jedne faze u krajnje osetljivom procesu. Dakle, čini se da će taj »dan D« još neko neodređeno dugo vreme biti klizna kategorija, to jest da će se pomerati u skladu s političkim potrebama i taktičkim obzirima. No, ni to ne može trajati baš dugo, tako da ćemo na kraju nekako ponovo biti na početku, suočeni s onim istim problemom s kojim se sve vreme patimo: kako da Kosovo dobije ono jedino što želi, a da Srbija ne izgubi ono jedino što joj je preostalo kao barem privid nekog »predratnog« teritorijalnog integriteta. S mojom pameću, odgovor je: nikako. No, hvala Bogu, vidim da ne nedostaje genija koji i dalje drže da su pronašli čarobnu formulu, i sada još samo preostaje da se ona primeni.
Evropska unija danas je tragala za jedinstvenom politikom oko statusa Kosova, i neke nezvanične vesti govore da je blizu konsenzusa, to jest da se još samo Kipar toj politici odlučno odupire. Srpski zvaničnici nemaju tih problema: kada slušate ministre i ostale zvaničnike vladajuće koalicije – ali i dobrog dela parlamentarne opozicije – samo ćete po nijansama u tonu, i to ako ste izuzetni politički sluhista, prepoznati ko kojoj stranci pripada. Ako bi čovek verovao (polu)oficijelnim medijima, zaključio bi da takav konsenzus vlada i izvan salona i kuloara u kojima se domunđava politička elita, dakle među onima koji će, šta god da bude, najdirektnije snositi posledice. Ako uistinu postoji ovakav konsenzus krajnje sumnjive suvislosti i kakvoće, onda nam se možda sprema neka vrsta groteskne reprize onih slavnih »mitingaških godina« s kraja osamdesetih. Grozomorne posledice tadašnjeg »rodoljubnog konsenzusa« još iskijavamo. Mada, opet, nije se teško složiti ni sa predsednikovim savetnikom Nebojšom Krstićem, koji baš danas lepo piše da možda prisustvujemo istorijskom novitetu: da je »običan narod« racionalniji i trezveniji od političke, pa i intelektualne elite. Nije da se »narod« toliko promudrio koliko je posustao, fali mu kondicije, ne može više da prati b(l)esomučni ritam kojim nimalo beznačajan deo naše (para)elite proizvodi i stavlja u promet opojne i opasne somnabulije – doduše, ponajmanje opasne za nju samu, a najviše baš za one koji bi u te svrhe trebali da podmetnu leđa, a možda i da okrvave gaće.
Naša se demokratska politička elita našla u gadnom procepu, iz kojeg niti može da trijumfalno iskorači, niti da se iz njega časno izvuče, pa se zato batrga slobodnim stilom, što baš i nije prizor lep za gledanje. Prostije rečeno, svi neumorno variraju mantre o tome kako Srbija »ne da Kosovo ni po koju cenu«, ali ne da, bogme, ni svoju blisku »evropsku budućnost«. A ako neko priupita nije li možda moguće da to tako bude nemoguće, biće ekspresno proglašen nepoćudnim elementom koji kvari idilu Konsenzusa, pa mu je u tom smislu ipak pametnije da ćuti. Ako stvari krenu po zlu, uvek može da kaže: pa, nisam li vas lepo rečitim ćutanjem upozoravao kuda srljate...
Kako god bilo, grudva koja se danas oficijelno zakotrljala niz ledinu samo će rasti, i niko ne zna koliko će narasti do podnožja, jer niko ne zna baš tačno ni gde je to podnožje, tj. kada će taj proces biti okončan. Pri ovakvom deljenju karata, izgleda kao da Srbija sebi, preko svojih »ovlašćenih predstavnika«, zadala »nemoguću misiju«: ne samo da je ta lavina ne odnese s puta, nego da zapravo tu lavinu prvo zaustavi, a onda je stane kotrljati uzbrdo, i to tako da grudva sa usponom postaje sve manja, sve dok se ne istopi u šećernoj vodici »suštinske autonomije«. Utopija se ovde, dakle, zove istopija.
A što se naše vladajuće političke klase tiče, uprkos svoj njenoj unisonoj retorici ima važnih indicija da će se, sa intenziviranjem kosovskih nevolja, pojačavati i verovatnoća da će jedan deo vladajuće koalicije insistirati na vrlo brzim predsedničkim izborima, dok će ih drugi deo potkopavati, pozivajući se na famoznu klauzulu međusobnog »džentlmenskog ugovora« (cinik bi rekao: kakvi džentlmeni, takav i ugovor) o »ugrožavanju teritorijalnog integriteta zemlje«, kao povodu za odlaganje izbora. Nema veze, ni Tomislavu Nikoliću se nigde ne žuri: njemu bi baš odgovaralo da Tadić oposli »prljavi posao« za njega, pa da ga onda, onako štrokavog, Nikolić suvereno nasledi, beo, čist i pravedan među narodima.
U međuvremenu, u Srbiji ima ljudi koji su uspeli da se sete da je 10. decembar, to jest tobožnji »dan D«, u ostatku sveta Međunarodni dan ljudskih prava. Nekoliko nevladinih organizacija i udruženja, predvođeno u tim stvarima najiskusnijim Ženama u crnom, organizovalo je tim povodom u najstrožem centru Beograda mali javni skup. Za to vreme, neki drugi ljudi, nazovimo ih »mladići u crnom« (i ne samo mladići nego i Mladići, pošto im je baš taj građanin svojevrsni životni uzor), dobacivali su im, vređali ih i pretili, i bilo ih je više nego ikad. Eto, i to je Srbija desetog decembra. Zato treba na vreme voleti ovaj dan, jer se može dogoditi da jedanaesti bude gori, mada ipak sjajan u poređenju s dvanaestim, koji deluje romantično gledan uiz perspektive trinaestog... i tako ko zna dokle, jer »to kad u'vati ne pušta«, što kaže jedan estradni dramski zabavljač. A kako i da pusti, kad se otvorena rana stalno dosoljava?