Dostupni linkovi

Teofil Pančić: Nova Vlada, ili Vučićev šah sa samim sobom


"U današnjoj Srbiji, međutim, to samo znači da je Aleksandar Vučić do poslednjeg časa kalkulisao i kombinovao, a da su svi ostali prilično nemoćno čekali njegovu odluku.", piše Pančić
"U današnjoj Srbiji, međutim, to samo znači da je Aleksandar Vučić do poslednjeg časa kalkulisao i kombinovao, a da su svi ostali prilično nemoćno čekali njegovu odluku.", piše Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Skoro sedam meseci od dana održavanja izbora, najzad je poznat personalni, ali i stranački sastav nove Vlade Srbije.

U nekoj drugoj i drugačijoj zemlji, ovoliko dugo odugovlačenje značilo bi da su vođeni veoma napeti i neizvesni pregovori između stranaka koje bi mogle činiti novu većinu, i da je tek u foto-finišu komplikovanom međusobnom trgovinom odlučeno ko će biti na vlasti, a ko u opoziciji.

U današnjoj Srbiji, međutim, to samo znači da je Aleksandar Vučić do poslednjeg časa kalkulisao i kombinovao, a da su svi ostali prilično nemoćno čekali njegovu odluku. To izgleda otprilike kao prizor čoveka koji igra partiju šaha sa samim sobom, povlači i bele i crne figure, a kibiceri stoje sa strane i nadaju se najboljem...

Solo igraču se, pri tome, nikuda ne žuri, ustaje i napušta partiju, ponekad ga nema danima i nedeljama, ali se niko drugi ne usuđuje da pomeri bilo koju figuru, ili makar da obriše prašinu sa table.

Poneko nadobudan se javi da se pohvali kako pouzdano zna šta će biti igračev sledeći potez, pa čak i kako će se partija završiti (dobro, to je lako, pogađate: Vučić će pobediti, samo se ne zna hoće li to biti beli Vučić ili crni Vučić) ali se naposletku ne dogodi ništa.

Neobično je, ali u kontekstu današnje Srbije i sasvim logično, da su naposletku mnogo više pažnje javnosti privukli oni i one koji više neće biti u Vladi nego oni koji su u nju ušli ili u njoj ostali.

Niko ozbiljan verovatno nije očekivao da postizborno rešeto na ministarskom mestu preživi Nebojša Stefanović, partijski otpadnik koji se – eto još jedne dražesne osobenosti Vučićeve Srbije – od partijskih lojalista razlikuje smo po tome što ume još jače i zanesenije da hvali i uzdiže neprikosnovenog velepredsednika svega u Srbiji.

Ali je "ispadanje" Zorane Mihajlović, koja je bila ministarka tačno onoliko godina i onoliko dana koliko Srpska napredna stranka "drži" vlast, svakako "događaj dana" u vezi sa formiranjem vlade.

Mada to još ne znači nužno da je taj događaj objektivno važan: pitanje je može li išta što je "kadrovske" naravi imati stvarnu političku težinu u zemlji u kojoj o svemu važnom i o mnogo čemu nevažnom odlučuje jedan čovek.

A ako je ipak po nečemu važno, onda to može biti samo ako se čita kao poruka, i to dvostruka: za unutrašnju upotrebu, da se nikakvo soliranje u važnim pitanjima neće tolerisati ("ima o tome ko da misli", a svi znamo i ko), a za spoljnu, da je dosledno zagovaranje "Srbije na Zapadu" bez stalnog balansiranja i ugađanja ionako prenaduvanom proruskom sentimentu, nešto što nipošto nije dobrodošlo. Tako da za odlazeću ministarku, koliko se zna i može videti, nije predviđeno nikakvo drugo mesto na kojem bi bila uticajna i vidljiva, a samim tim bogme i čujna.

Pa dobro, ako je tako prošla Zorana Mihajlović, kako je prošao njen takoreći ideološko-geopolitički antipod, Aleksandar Vulin? Ni njega neće biti u vladi, ali pre nego što nazdravite treba da znate da on navodno prelazi na mesto direktora BIA (onoga što se nekada zvalo UDBA, pa SDB...), a to je jedno od, blago rečeno, prilično osetljivih i prilično važnih mesta u strukturi vlasti, koje oprezni i iskusni Vučić nikada ne bi prepustio nekome u koga nema gotovo stoodstotno poverenje.

Vulin je, dakle, možda sklonjen od kamera i mikrofona, ali ne i sa "dvora". A to nam opet nešto govori o tome kakav je i kakav će i ubuduće biti nivo političke higijene na tom dvoru.

Nije simbolički nevažna ni vest da sa mesta ministra spoljnih poslova na mnogo neupadljivije ministarsko mesto prelazi prilično notorni Nikola Selaković – čovek kojem se nikada ni po čemu nije "poznalo" da je u nekom trenutku napustio radikale – ali bi ta činjenica zračila mnogo svetlije da ga nije nasledio raspevani povratnik Ivica Dačić, neuništivi šef socijalista, ali i jedan od simbola "ruskog faktora" u srpskoj politici.


Moglo bi se još mnogo toga "izgatati" iz brojnih ministarskih transfera, rokada, odlazaka i ostanaka, a suma tih nalaza naposletku bi bila prilično kontradiktorna. Svako bi tu mogao naći argumente za onaj zaključak koji mu se sviđa, ali bi isto tako mogao i lako da bude demantovan.

Zato će biti da je najbliže istini da se "kompozitor" Vučić komponujući sastav Vlade jako potrudio oko dveju stvari: jedno je da je očisti od poslednjih mogućih trablmejkera, pa ma koliko benigno i za njega bezopasno bilo njihovo inokosno oglašavanje o bilo čemu, a drugo je da je učinio sve da oteža svako jednostrano tumačenje vlade kao "prozapadne" ili "proruske". Naročito "prozapadne"...

Ako je tako učinio, a jeste, biće da je procenio da za to još ima dovoljno manevarskog prostora, bez obzira na to što kontinuirano zaoštravanje situacije u Ukrajini i oko nje (Kosovo i ostale domaće/regionalne probleme da i ne spominjemo) objektivno zatvara te mogućnosti, koje je srpski pantokrator ionako iscrpeo preko svake mere dobrog ukusa, a verovatno i političkog razuma.

Šta su po vama prioriteti nove Vlade Srbije?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:32 0:00


Naravno, vlada od ovako fleksibilnih ličnosti uvek će Vučiću izaći u susret, u to nema sumnje. Da parafraziramo Gruča Marksa, Vučić bi, ako stvarno bude pritisnut, uvek mogao da kaže: "Ovo je moja vlada, a ako vam se ne dopada, imam ja i drugu". I to verovatno čak i sa istim ministrima.

Teofil Pančić

Komentator Radija Slobodna Evropa (RSE) od 1999. Kolumnista i kritičar beogradskog nedeljnika Vreme od sredine devedesetih. U "Vremenu" uređuje kulturnu rubriku.

Objavljivao je u mnogim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i šire, među kojima su Feral tribune, Globus, Jutarnji list, BH Dani, Peščanik, Pobjeda, Dnevnik (Ljubljana), Danas, Autonomija i drugi.

Predsednik je NIN-ovog žirija za roman godine, najznačajniju književnu nagradu Srbije.

Objavio je 21 knjigu izabranih kolumni, eseja, književnih, pozorišnih i filmskih kritika.

Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, za 1999. godinu, za domete u istraživačkom novinarstvu, u službi razvijanja prijateljstva među ljudima.

Rođen 1965. u Skoplju, živi u Novom Sadu.

XS
SM
MD
LG