Dostupni linkovi

Država i Crkva, nimalo slučajno partnerstvo


Aleksandar Vučić prima orden Svetog Save Prvog Reda od parijarha SPC Irineja, na svečanosti upriličenoj prilikom obeležavanja 800 godina samostalnosti SPC, 18. oktobra 2020.
Aleksandar Vučić prima orden Svetog Save Prvog Reda od parijarha SPC Irineja, na svečanosti upriličenoj prilikom obeležavanja 800 godina samostalnosti SPC, 18. oktobra 2020.

Smrti istaknutih ljudi u svakom društvu, odnos vlasti, elita i medija prema tim odlascima, ponašanje „običnih ljudi“ – sve to govori mnogo o naravi političkog poretka, ali i o stanju duhova u društvu.

Da li nam je, ovako gledano, smrt i sahrana patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja (Miroslava Gavrilovića), preminulog od posledica korona virusa – kojim se, sasvim moguće, zarazio na sahrani mitropolita Amfilohija (Rista Radovića) u Podgorici – otkrila o srpskoj državi i društvu nešto što do sada nismo znali?

Najpre, bizarno je bilo i samo obznanjenje smrti poglavara SPC: ispalo je da ni medicinske ustanove ni sama Crkva nisu nadležne za tako nešto, nego da je to predsednik Srbije Aleksandar Vučić, za koga smo i do sada znali da je svenadležan, ali ipak nismo znali da je već došao dotle da lično obznanjuje odlazak građana sa ovog sveta, pa makar taj građanin u ovom slučaju bio i patrijarh. I to je još obznanio preko svog naloga na društvenim mrežama, što još više ističe neku čudnu i pomalo morbidnu formu Vučićevog „vlasništva“ nad ovom vrstom informacija, za koje ni po čemu što postoji u Ustavu i zakonima nije nadležan.

Da li je to novost? I da i ne. „Svenadležnost“ je svakako stara vest, novost je još jedna forma njenog ispoljavanja.

Potom je tu i način na koji je g. Gavrilović ispraćen, a sve u vreme vrhunca epidemiološke krize: u prepunoj crkvi, bez bilo kakve pomisli na tzv. socijalnu distancu, uz celivanje kovčega i štošta još što je „anatema“ sa epidemiološkog stanovišta, i pretežno bez nošenja hirurških maski.

I sve to bez ijedne reči prekora od političara, ali i od inače vrlo govorljivih stručnjaka iz pravno manjkavo formiranog „Kriznog štaba“, a upravo u danima u kojima se građanima dodatno ograničavaju mnoge osnovne slobode, u kojima se kulturne manifestacije (epidemiološki mnogo manje rizične) jedna po jedna otkazuju ili se restriktivnim merama obesmišljavaju do karikaturalnosti, u kojima se građanima preti vrlo oštrim sankcijama čak i zbog privatnih okupljanja, ili zbog nenošenja maski u javnom prevozu i tome sličnog.

Da i ne govorimo o tome da se na građane stalno „viče“ zbog najbanalnijih „prekršaja“, recimo zbog „sebične“ navike da popiju piće u svom omiljenom lokalu u gluvo doba noći, dakle oko 19 sati, dok ništa od tih ograničenja ne važi za javne skupove u organizaciji države, ili crkve, ili obeju, kao u ovom tužnom slučaju.

Sahranjen patrijarh SPC Irinej
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:20 0:00

Tako se stvara, zapravo samo pojačava, utisak permanentnih dvostrukih aršina – a ako su permanentni, to znači da su sistemski – po kojima jedno važi za potrebe „običnog sveta“, a drugo za vladajuće elite, uključujući i crkvenu elitu, koja će biti izuzeta od svih „neprijatnih“ obaveza sve dok ne ujeda ruku koja je hrani. Dakle, dok deluje u „simfoniji“ s državom, to jest s njenom aktuelnom vlašću.

Preminuli patrijarh u tom je smislu bio vrlo zahvalan saveznik, jer je o predsedniku Srbije u mnogo navrata i različitim, najčešće „kosovskim“ povodima, blagoglagoljao u superlativima kakvi su retko kad rezervisani za smrtnika.

Šta se na toj relaciji može očekivati u bližoj budućnosti? Crkva će dobiti novog patrijarha, ali ko god to da bude, teško da će bitnije promeniti dosadašnji kurs, koji podrazumeva upadljivu bliskost s vlašću, ali i neku vrstu uslovljavanja tog obostrano prijatnog odnosa u najmanju ruku zadržavanjem statusa quo oko „kosovskog pitanja“.

Dakle, baš onog bez čijeg rešavanja Srbija ne može ni korak dalje u svom ozbiljnijem pozicioniranju unutar evropskih integracija kojima navodno i nominalno i vlast Srpske napredne stranke teži.

A i toj vlasti, čini se, sasvim zgodno dođe ovako zamašan „uteg“, kao opravdanje za nečinjenje, koje ionako izgleda kao jedina njena strategija. Neko manje obazriv to bi nazvao i strategijom zamajavanja (naročito prema tzv. međunarodnoj zajednici), u čijoj se senci na domaćem frontu obavljaju pravi poslovi: učvršćuje se monopol na vlast, uništavaju se ili preoblikuju do neprepoznatljivosti preostale institucije, volšebno se isušuju i preusmeravaju javni materijalni resursi...

Što se Crkve tiče, njeno je da ne smeta i ne zanoveta. Zauzvrat će dobiti „poštedu“ od mnogo čega što mori obične smrtnike, sve do epidemioloških restrikcija.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG