Dostupni linkovi

Teofil Pančić: Fabrikovanje zaborava


Intervencija na grafitima posvećenim Ratku Mladiću u Bačkoj Palanci, 7 jun 2021.

Nakon izricanja pravosnažne presude, to jest kazne doživotnog zatvora za zločin genocida, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, osuđenik Ratko Mladić pustio je suzu, „mušku, najtežu“, kako bi rekao pesnik. Gledano iz njegove perspektive, dakle, stvar s tom presudom prilično je neutešna.

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i čovek vrlo zanimljive političke, pa i ratne istorije, koja se na neobične načine znala preplitati sa istorijom Ratka Mladića, na novonastalu situaciju gleda iz šire perspektive, državnički, i samim tim manje crno: „nije osuđen srpski narod“, kaže Vučić na Instagramu (pomalo, dakle, frivolno: na platformi koju većina drugih ljudi koristi da uslika pogled sa terase na letovanju ili najnovije kuvarsko remek delo u tanjiru), dodajući: „Okrenuti smo budućnosti, a ne prošlosti, uprkos selektivnoj pravdi Haškog tribunala. Imam jednu poruku za sve Srbe: glave gore, ni Srbija ni srpski narod nisu osuđeni, na nama je da radimo još marljivije i da otvaramo fabrike“.

Ako je ovo stvarno utešilo bilo koga od presudom ojađenih, onda se radi o tipičnom efektu lažnog spasa od fantomske pretnje.

„Srpski narod“, naime, nije ni mogao biti osuđen jer nikada nije ni bio na optuženičkoj klupi, baš kao ni bilo koji narod pre njega, pošto „narodi“ nisu pravne kategorije i ne podležu krivičnoj odgovornosti.

Sa državama je stvar nešto kompleksnija, ali ni država Srbija nije bila na klupi zajedno s Mladićem, mada jeste činjenica da se osuđujuća presuda za njega, kao i za Karadžića, neminovno tiče i Srbije, iz bezbrojnih razloga koji su savršeno jasni svakome ko je proživeo i nekako preživeo devedesete.

Otuda i ovolika isfabrikovana moralna panika u „pravovernom“ delu ovdašnje javnosti: nije njima potreban Haški tribunal da ih podseća da su s Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem bili na istoj strani istorije, i to ne samo načelno i teoretski, nego i sasvim konkretno. Uostalom, nije li čak i mnogo godina posle rata ovaj isti utešitelj i otvarač fabrika insistirao da se centralni novobeogradski bulevar ne nazove po Zoranu Đinđiću nego po Ratku Mladiću?

Dominantni i zvanični politički, pravni, pa sada već i istoriografski narativ u Srbiji o postjugoslovenskim ratovima, o ideji i praksi stvaranja „države svih Srba na njihovim vekovnim teritorijama“, o etničkom čišćenju i zločinima bez kojih takav projekat nije mogao biti ni započet, a kamoli zaokružen (pošto, barem u Bosni i Hercegovini, nikakvih „srpskih“, ali ni „muslimanskih“ ili „hrvatskih“, teritorija nije ni bilo, nego ih se tek imalo stvoriti ognjem i mačem, bez milosti prema nedužnima i nemoćnima) potuljen je i dvosmislen u pokušaju parazitiranja na „korisnim nejasnoćama“.

Evo kako te „nejasnoće“ izgledaju, kroz pojmovno-etički galimatijas beogradskih političkih, akademskih i medijskih elita. Mladić i Karadžić, dakle, „nisu zločinci“, a ako su, u vihoru rata, i učinili nešto loše, „mi“ (Srbija? „srpski narod“?) nemamo ništa s tim, mada istovremeno i imamo jer je sve to deo naše zajedničke borbe, koju pri tome nismo ni vodili (zvuči sumanuto, ali nije li to, recimo, sukus tobože briljantne Miloševićeve odbrane pred tim istim Tribunalom?).

A ako je ta borba donela neke plodove (npr. Republiku Srpsku) onda ih mi s radošću prigrljujemo, dočim ako je imala i neke „neprijatne nuspojave“ poput ratnih zločina ili genocida, onda mi to: 1. negiramo, gde i dok se može; 2. ograđujemo sebe (Srbiju? „srpski narod“?) od njih gde se mora i kad već ne ide drugačije. I naravno, „okrećemo se budućnosti“ i „otvaramo fabrike“. Što nas neće sprečiti da potomstvo učimo tome kako je s tom prošlošću kojoj smo tobože okrenuli leđa zapravo sve u najboljem redu, i kako su svi ti naši karadžići i mladići naši vitezovi i heroji, samo što to ubuduće nećemo baš naglas izgovarati pred strancima, jer bi to valjda usporilo „otvaranje fabrika“.

Rezultat ovih potuljenih strategija je da se ni četvrt veka od kraja rata u BiH nije bitnije promenila slika „Ratka Mladića“ (ime stavljam pod navodnike jer se radi o jednoj mitologizovanoj predstavi koja sa stvarnom ličnošću skromnog formata i njenim nepočinstvima ne baš skromnih dimenzija nema mnogo veze) u značajnom delu srpske javnosti, onom koji je i devedesetih i nakon njih bio prijemčiv za „zvaničnu verziju“.

Štaviše, ako se i promenila, promenila se u pravcu idealizacije, jer je neposredno sećanje na rat i zločine izbledelo, a odrasle su generacije koje to vreme ne pamte, ali zato pamte čemu su ih učili na kućnim, uličnim i medijskim „univerzitetima“, a možda i na onim pravim.

Kada se podvuče crta, nije nezanimljivo ni kako je pravosnažna presuda Mladiću, sve sa svakovrsnim reakcijama na nju, brzo nestala iz prvih minuta televizijskih vesti, sa vrhova portala, sa naslovnica novina: odnos sećanja i zaborava u Vučićevoj Srbiji tako je projektovan da se samo dve međusobno suprotstavljene manjine imaju gložiti „za“ ili „protiv“ osuđenika s kojim tiha i pokorna većina, eto, više nema ništa, jer je prezauzeta prisustvovanjem „otvaranju fabrika“.

A Mladića će smestiti u neku svoju verziju istorije, dokle ne dopire ruka ozloglašenog Tribunala, i tamo će on nesmetano biti sve ono što javno više ne može biti. U toj istoriji koja se šaptom širi, čak se i onaj bulevar uveliko kiti imenom Ratka Mladića, bez obzira šta piše na tabli.

O tome kuda nas sve to vodi, o tome nećemo misliti ni sutra, pošto nećemo stići od „otvaranja fabrika“ i drugih manifestacija precizno koreografisanog zaborava.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG