Dostupni linkovi

Poricanje genocida u Srebrenici može da potraje celi vek


Janja Beč Neumann
Poricanje genocida je strategija države, kao što je genocid zločin države, kaže za Radio Slobodna Evropa sociolog Janja Beč, članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida.

Ona ističe da se Balkan 500 godina nije suočio sa traumom. Po njenom mišljenju, moguće je da sadašnje poricanje među Srbima genocida u Srebrenici potraje i čitav vek, kao u slučaju turskog genocida nad Jermenima.

Janja Beč smatra da se ne može, u ime slobode izražavanja, preći granica kojom se na bilo koji način ruši dignitet žrtve. „Jer, ako vi kažete da se nešto nije desilo, time u stvari ubijate žrtvu drugi put. To je rekao Eli Vizel“.

RSE: Svedoci smo da i danas, 65 godina nakon završetka II svetskog rata, pojedinci osporavaju holokaust. Da se skoro vek nakon strašnog zločina nad Jermenima u Turskoj, koji je u suštini okvalifikovan kao genocid, ali ne i sudskom odlukom, kao u slučaju holokausta, Turska žestoko protivi toj kvalifikaciji. Ne samo turski političari, nego i intelektualci. U čemu je suština tog osporavanja i nakon toliko vremena?

Beč: Mislim da ima jako puno nivoa i zato se plašim jednostavnih odgovora na ovako kompleksna pitanja. Recimo u slučaju genocida nad Jermenima, koji se dešavao u periodu 1915. – 1923. godine, dakle u toku I svetskog rata i raspada Otomanske imperije, mislim da je glavni uzrok zašto se još uvek, skoro 100 godina posle poriče, to što nije bilo suđenja za te zločine. U tadašnjem međunarodnom krivičnom pravu nije ni postojala reč genocid, ali bez suđenja za genocid poricanje ostaje trajno. Doduše, bio je jedan pokušaj u Ankari posle završetka I svetskog rata gde je formiran sud, ali on je veoma kratko radio i bio je ogroman otpor, tako da proces nije nastavljen.
Sa holokaustom je potpuno drugačija situacija. Nirnberški sud je prvi sud - koji je bio vojni, međunarodni, krivični - koji imao tu koncepciju, pristup da se sudi onima koji su bili na visokim pozicijama. On je sudio i pojedincima i organizacijama. Ja mislim da je to suđenje u Nirnbergu, uz sve mane tog suda o kojima može da se raspravlja narednih 200 godina, mnogo pomoglo nemačkom narodu da se distancira i prođe kroz tu patnju počinioca, pomažući mu da se sa tim suoči. U suštini suočila se tek druga generacija za vreme studentskog pokreta ’68, ali je počelo sa Nirnberškim procesom i suđenjima koja su posle 60-tih godina vođena u Nemačkoj.

Video: Mapiranje genocida, juli 2010.

x
Mapiranje genocida
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:01:34 0:00
Zašto poricanje? Znate šta, porodica krije pod tepih ružne stvari, a kamoli zajednica genocid, koji je zaista zločin nad zločinima. Ono ima svoju slojevitu strukturu, ali poricanje nije homogeno. Ono pre svega ima svoja dva glavna učesnika. To su oni koji su počinili zločin. Oni imaju interes da se to prećuti, da se ne sazna, da se nametne kolektivna krivica čitavom narodu. Žrtve ćute, i time na neki način pomažu to poricanje, zato što kada se završi rat, to ekstremno nasilje, ekstremno ubijanje, one ulaze u fazu, ogromna većina, stida zato što su bili u tako ponižavajućim okolnostima i što nisu uspeli da zaštite svoje bližnje, porodicu, decu, roditelje, što su bili toliko dehumanizovani. Takođe, često imaju osećaj krivice što su preživeli, a svi njihovi su stradali, pa zato i sa godinama raste stepen samoubistava među preživelim. Imamo još dve vrste ćutanja, a to je ćutanje onih koji su riskirajući život pomagali i spašavali. To je uvek mali broj, ali ih ima, zato što se vrlo često po završetku ratnih sukoba u tom okruženju ne ceni to da si pomagao nekome, ili to ljudi rade iz skromnosti. I, četvrta grupa, jeste najbrojnija. To su posmatrači koji su ćutali, koji su znali šta se dešava a nisu učinili ništa da to spreče. I u manjoj ili većoj meri oni nisu homogena kategorija. U manjoj ili većoj meri oni su, u suštini, saučesnici.

RSE: To se odnosi na one koji su bili posmatrači, dželati, ili žrtve, dakle neposredni učesnici u raznim ulogama. Međutim, svedoci smo da ima onih koji poriču holokaust, a pri tom su iz zemalja koje su bile na strani antihitlerovske koalicije. Čuven je slučaj britanskog istoričara Ajrvinga, u Francuskoj Rasanijea. Takođe, pojedini krugovi u Rusiji i SAD-u u Rusiji osporavaju genocid. Tu je i iranski predsednik Ahmadinedžad. Kako to tumačiti, da ti naučnici, stručnjaci koji nemaju nikakvu direktnu vezu sa holokaustom, osim što Ahmadinedžad ima politički interes, to poriču?

Beč: Ne možete vi u jednom demokratskom društvu da isključite mogućnost postojanja ekstremne desnice, postojanja fašističkih orijentacija. Imaju pravo da kažu svoje mišljenje i da iznesu dokaze. No, veoma je važno da su takvi ljudi i pristupi u manjini. Da se vratim opet na Otomansku imperiju. Dvadeseti vek, kao vek ekstrema, odnosno ekstremnog ubijanja, počeo je sa genocidom nad Jermenima 1915. godine u Kostantinopolju. Znači počelo je u Otomanskom carstvu, a završava se 1995. godine u bivšem perifernom delu tog carstva, odnosno u Bosni i Hercegovini. Ja sam imala priliku da sretnem ljude koji su naučnici, profesori univerziteta iz sadašnje Turske, koji su me skoro fizički napali kada sam sa samo pola rečenice spomenula u jednom svom izlaganju genocid nad Jermenima. Tamo se to potpuno poriče. U Nemačkoj i Austriji je, pak, poricanje genocida zakonski kažnjivo.

RSE: Pomenuli ste da je to zakonski sankcionisano u Austriji i Nemačkoj, ali generalno kako je sankcionisano poricanje genocida u evropskom zakonodavstvu?

Beč: Pored sudskog gonjenja postoji vrlo jako civilno društvo koje to ne dozvoljava, koje protestuje, koje se aktivira. Nije reč samo o tome da to zakon sankcioniše, nego i društvo preko nedržavnih institucija. Podignu se mediji, podigne se univerzitet, vodi se rasprava o tome. Jednostavno, to je jedna druga politička kultura.

RSE: Gde je ta granica između slobode mišljenja, sa jedne strane, i sa, druge, sankcionisanja poricanja najstrašnijeg zločina što su u slučaju holokausta utvrdile i međunarodne sudske institucije? Dakle, da li sada u ime slobode mišljenja može bilo ko, pa makar bio veliki naučni autoritet, da dovodi u pitanje presudu suda jer se po tom sistemu sve presude sudova mogu dovesti u pitanje, a time bismo izgubili srž vladavine prava, odnosno pravne države?

Beč: Vrlo je teško odrediti tu granicu. Po meni, ne može se preći granica
Ne može se preći granica kojom se na bilo koji način ruši dignitet žrtve. Jer, ako vi kažete da se nešto nije desilo, time u stvari ubijate žrtvu drugi put. To je rekao Eli Vizel.

kojom se na bilo koji način ruši dignitet žrtve. Jer, ako vi kažete da se nešto nije desilo, time u stvari ubijate žrtvu drugi put. To je rekao Eli Vizel. Sledeće pitanje je, da li ti tekstovi, knjige i tako dalje, podstiču na nove takve događaje. Da li amnestiranjem podstiču, a u konvenciji o genocidu izričito je rečeno da je i to podsticanje kažnjivo. Ako to podstiče na nova ubijanja, to je po meni neka granična tačka. E, ne može se ubijati.

Postgenocidni region

RSE: Kada je reč o Balkanu, genocid u Srebrenici je utvrđen presudama Haškog tribunala protiv pojedinih vojnih lidera bosanskih Srba. No, taj stravični zločin se takođe dovodi u pitanje. Svedoci smo tog osporavanja u samoj Republici Srpskoj, u u mnogim intelektualnim i drugim krugovima Srbiji. Kako se to može sankcionisati?

Beč: Mislim da je veoma bitno da se stalno podseća da ovo nije samo postratni region. Ovo je postgenocidni region sa najdubljim stidom ne samo onih koji su to činili, već i traumom zato što je tako nešto bilo moguće. To je ono što je govorio Primo Levi, koji je bio zatočenik u Aušvicu. „Ja nemam stid zbog toga, ja imam stid zbog toga što je nešto takvo uopšte moguće”. Mislim da će to biti trans-generacijski proces, a proces poricanja genocida je strategija države, kao što je genocid zločin države. Jer, nehapšenje optuženih po genocid, po 10, 16 godina u slučaju Mladića, jeste strategija države. Ovo hapšenje ipak omogućava proces razotkrivanja svih tačaka poricanja. On će trajati najmanje 100 godina, ako se bude na njemu radilo, a ako se ne bude radilo, onda će poricanje postati trajno.

RSE: U slučaju Srebrence, kao što smo rekli, postoje presude Međunarodnog suda u Hagu. No, to mnogi dovode u pitanje. Tako je Dobrica Čosić pre neki dan rekao da je u Srebrenici ubijeno nešto više od 400 ljudi, da Srbija nema nikakve veze sa tim, itd. Da li takve izjave treba sankcionisati. Takođe, da li u udžbenicima istorije u Srbiji i Republici Srpskoj, ako već postoji presuda međunarodnog suda, treba da piše da je u Srebrenici počinjen genocid ili da se to relativizuje, odnosno da to nije genocid, nego da je zapravo počinjen genocid nad Srbima, odnosno da oni nisu odgovorni već da su zapravo žrtve.

Beč: Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, je tražio sankcionisanje Dobrice Čosića za takve izjave. Mislim da je to početak stvaranja atmosfere za donošenje jednog takvog zakona, što znači da nije potpuna tišina. Monolitni identitet je ovde razbijen i to je dobro jer otvara put za neka civilizacijska pomeranja.

RSE: Srbija je dužna da sarađuje sa Haškim tribunalom i zbog toga što je članica Ujedinjenih nacija. Istovremeno, na putu ka EU jedan od preduslova je i reforma zakonodavstva, u tom kontekstu i donošenje odgovarajućih zakona koji sankcionišu poricanje genocida.

Beč: Srbija će ići u tom pravcu da bi zaštitila samu sebe iznutra. Imate 12 oblika poricanja.

Fotogalerija: Žene u crnom: "Par cipela - jedan život", u sećanje na Srebrenicu i genocid, Beograd, juli 2010.

x
Prvi oblik koji spade u tu državnu strategiju poricanja genocida jeste pitanje broja žrtava, koji se relativizuje, smanjuje, povećava, kako kome odgovara i treba. To su dugi procesi. U Hamburgu, recimo, gde je, kao u celoj Nemačkoj, gotovo uništena jevrejska zajednica, poslednjih godina ispred kuća u kojima su živeli Jevreji koji su stradali u holokaustu, stoje male mesingane ploče veličine 10x10 cm, na kojima piše ime čoveka koji je tu živeo, kad je rođen, kad je odveden i gde je stradao. Slično je i u Rimu. Postoji mnogo načina da se ćutanje prekine.
Reč je o dva procesa koja moraju da se sinhronizuju. Najpre, „odozgo na dole“, odnosno država svojim aktivnostima treba da omogući razgovor. Jer, da rat još traje mi ne bismo sada ni razgovarali. Drugi proces je „odozdo na gore“. Treba da se setimo mnoštva malih grupa, bez obzira na njihovu brojnost, kao što su „Žene u crnom“, pojedinaca poput Bogdana Bogdanovića, zatim institucija kao što je Radio Slobodna Evropa. Sve je omogućilo da dođe do hapšenja Ratka Mladića. Bez toga, to se verovatno nikada ne bi desilo. E, kada je to sinhronizovano, onda možete da pravite dobre iskorake koji omogućavaju poštovanje života i stvaranje društva u kojem će granica biti da se ne sme ubiti čovek, a ako se to uradi, onda je to kažnjivo.

Negovanje uloge žrtve

RSE: Međutim, postoji jedna opasnost, pomenuo sam maloprije paralelne svetove odnosno različiti školski program u Republici Srpskoj i Federaciji BiH. Problem je što stižu nove generacije koje se i dalje uče na nekim mitovima da su Srbi žrtve, da među njima nema odgovornih. Šta učiniti da, kao u Turskoj, i posle skoro 100 godina, većina ljudi ne smatra: „ne, u Srebrenici nije bio genocid. Bili su neki pojedinačni zločini u mnogo manjem broju nego što se to tvrdi.” Koliko je to moguće promeniti, imajući u vidu i da se posle 16 godina nije mnogo odmaklo, iako se u međuvremenu Mladić našao u Hagu. Napravljeni su neki formalni pomaci, ali, suštinski ,u svesti, čini se da nisu.

Beč: Ne volim što ste u pravu, ali Vi ste u pravu. Jedan od mogućih puteva je taj kojim je išla Turska. Da se to narednih 100 godina negira i relativizira, pa da se kaže: „Pa dobro, bio je rat, a u ratu svi ubijaju”. U Turskoj, prema istraživanjima i prema onome koliko ja mogu da pratim danas, ogromna manjina ljudi kaže da se desio genocid nad Jermenima. Druga grupa, koja je ogromna, kaže: „Da, bio je rat a u ratu stradaju sve strane”. Treća grupa, koja isto prelazi 30 odsto, smatra: „Da, bio je rat, ubijali smo i mi njih, ubijali su i oni nas, ali mi smo veće žrtve”. Pa, o čemu mi sad govorimo? Šta se dešava u Republici Srpskoj? Mi smo žrtve! I, četvrta grupa u Turskoj, koja je manja, ali koja je ekstremna, tvrdi da se to nikada nije desilo i koja to potpuno poriče.
Genocidi su: hrvatski, nemački, italijanski, bugarski i albanski. Apsolutno nema holokausta, samo genocid protiv Srba. Neguje se uloga žrtve. To je 14 generacija od tada. To su deca koja su tada imala 10, a sada imaju 24 godine. To je porazno.
Ja mislim da je takva situacija otprilike sada ista u Srbiji i Republici Srpskoj. Pitanje je da li će se to menjati u pravcu nemačkog modela, da se iz izađe iz tog kruga, da se suoči, da se prođe kroz traume, pošto to jeste traumatično i za počinioce, a ne samo za žrtve. Oni biološki odlaze, ali da li će oni taj svoj model preneti na sledeću generaciju? Na prvi pogled to izgleda obeshrabrujuće. Međutim, niko nije verovao do pre nekoliko godina da će biti moguća Deklaracija o Srebrenici koja je usvojena u Skukpštini Srbije. Pa niko nije verovao da će biti uhapšen Mladić. Te su se stvari ipak desile. To jesu neki pomaci.
A oko istorijskih knjiga? Mi nismo još završili ni sa Drugim svetskim ratom. Od 1997. godine u istorijskom atlasu za učenike od 5. do 8. razreda osnovne škole, koji je izdalo Ministarstvo prosvete Srbije, na strani 100, umesto holokausta imamo lekciju o šest genocida protiv Srba. Genocidi su: hrvatski, nemački, italijanski, bugarski i albanski. Apsolutno nema holokausta, samo genocid protiv Srba. Neguje se uloga žrtve. To je 14 generacija od tada. To su deca koja su tada imala 10, a sada imaju 24 godine. To je porazno.

RSE: I oni su budući predvodnici društva. Bilo da su nastavnici, političari, itd. To je onda začaravni krug.

Beč: Ovaj region nije 500 godina prošao kroz traumu. Pazite, Mladić kaže: „Osvetili smo se Turcima“. On je još u tom vremenu. On je 500 godina nazad. On se još sveti Turcima. To nije slučajno. Region nije prošao kroz traumu i sada svoju agresiju usmerava prema nekome koga više nema. Više nema Turaka, ali kaže da smo ih sada pobedili.

RSE: Kao što se govorilo da su Srbi činili zločin da im se ne bi ponovilo iskustvo sa Jasenovcom i svim onim što im se dešavalo tokom Drugog svetskog rata.

Beč: Upravo o tome govorim. To je ono što obeshrabruje. Da nije imao potencijal 500 godina da se suoči sa traumama, odnosno da prođe kroz tu patnju, nego su te traume potiskivane i uvek su bile odlično tlo za bilo kog velikog ili malog manipulatora kad se steknu okolnosti da se te stare rane otvore.Rat se ne završava sa potpisivanjem mirovnog sporazuma. Rat traje dokle je aktivan, a aktivan je dok proizvodi bol. Zašto se jedna od grupa u Srbiji zove „1389“? Zato što se to još nije završilo. To je tako duboko u kolektivnoj svesti.

Takođe, ovaj region je uvek bio periferija svih velikih carstava; i otomanskog, i austrougarskog, i fašističkog, i komunističkog i sada evropskog, što je stvaralo „backyard psychology”, odnosno psihologiju zadnjeg dvorišta, bez samopoštovanja, što je pogodno tlo za neke nove, možda, ružne stvari. To umanjuje moju nadu da je moguće suočavanje. No, svakako bih volela da izađemo iz te psihologije „zadnjeg dvorišta“ koja je ovde bila dominantna. Pre 19 godina, 1992., rekla sam Latinki Perović; „Pa dobro, naša generacija nije uspela. Ova deca će to učiniti.” A ona mi je tada rekla: „Varate se, oni neće imati od koga da nauče”. Oni su samo vidljivi deo tog opšteg potencijala za nasilje koje ovde postoji. Stvarno ima istorijskog propadanja kod srpskog naroda, što je takođe napisala Latinku Perović te 1992. Da li će se ono zaustaviti? Ja bih volela da se zaustavi.

Sve o Ratku Mladiću


Sve o hapšenju optuženika za genocid i zločine protiv čovječnosti nakon 15 godina bježanja od pravde. Svjedočenja, analize, komentari, multimedija.

Pogledajte komentare (13)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG