Zbog porasta nasilja u srpskom društvu, u kom su u poslednje vreme akteri često i maloletnici, građani se osećaju sve nesigurnije dok država još nema adekvatan odgovor. Primer Novog Sada, gde se u brojnim obračunima osim vatrenog oružja koriste čak i mačete, poslednje je upozorenje vlasti da nešto preduzme.
Tuča tinejdžera u Novom Sadu, u kojoj je mačetom nalik kosi teško povređen šesnaestogodišnjak, bio je znak za uzbunu posle kog je jedan broj Novosađana izašao u centar grada i izveo performans nazvan „Drop dead“ u očajničkom pokušaju da upozori na sve opasniji život.
Novosađani za RSE kažu da su uplašeni za svoju bezbednost i sigurnost najbližih, i da su im odavno jasni uzroci za ovakvo stanje:
Par dana nakon što je „slučaj mačeta“ zapanjio javnost i ispunio novinske stupce uhapšen je počinilac, sedamnaestogodišnji mladić iz Sremske Kamenice, a po svemu sudeći radilo se o obračunu navijača fudbalskih klubova. Pucnjave, ubistva, brutalne pljačke, surove tuče huligana u kojima se potežu noževi i pištolji, postale su tužna svakodnevica Novog Sada, grada koji je decenijama važio za najmirniji i najbezbedniji u zemlji.
Neverovatna je činjenica da Novi Sad, drugi grad po veličini u državi, do sada pune četiri godine nije imao načelnika policije zbog političkih razmirica i kadrovskih kombinatorika.
Novinar Dinko Gruhonjić kaže za RSE da su građani odavno tražili da se u Novom Sadu zaposli još najmanje 300 policajaca.
„Ali to bi sve bilo jednokratno gašenje požara, čak i da policija odjednom postane kao iz bajke. To neće biti dovoljno ukoliko nastavimo da ignorišemo uzroke nasilja. A oni su u potpunoj propasti devedesetih godina, kada je sve ovo generisano. Dakle ovo su pitanja i za porodicu, školu, politiku, za društvo u ceini. Mada je najbitnija politička volja da sebi priznamo da smo u ogromnom problemu. Jer ako nastavimo da žmurimo sledeća stvar je da ćemo imati sve više mrtvih mladih na ulicama.“
Nakon poslednjih događaja na novosadskim ulicama rukovodstvo MUP-a konačno je prelomilo i imenovalo novog načelnika policije Novog Sada.
Ali, nije samo Novi Sad mesto na čijim ulicama se valja nasilje već je, manje ili više, ono svuda u Srbiji mnogo prisutnije nego ranijih godina.
Dragan Popadić, socijalni psiholog, kaže da su uzroci porasta nasilja to što ga sve više ima u javnom životu, u medijima i politici, kao i da mu posebno doprinosi nezadovoljstvo građana svakodnevicom.
„Ljudi su vrlo frustrirani, besni, ljuti na državu, komšije, na svet oko sebe.
I gde se tako teško živi pojedinci češće imaju impuls da na probleme odgovaraju nasiljem. Tolerisanje nasilja u društvu, koje sve vidi u svim segmentima, sigurno utiče na one koji su u iskušenju da budu nasilni. Nasilje ovde u velikoj meri prolazi nekažnjeno. I onda ako je to nešto što će se tolerisati ili što se doživljava kao dozvoljeno, eto onda prave plime nasilja u društvu.“
Lista nasilničkog užasa svakog dana sve je duža i strašnija, pa tako „crne hronike“ štampe beleže i da su sedmogodišnjeg dečaka, učenika prvog razreda osnovne škole, u Aranđelovcu pretukla dvojica učenika petog razreda i teško ga povredila. Zvanična statistika pokazuje da je u prošloj godini u Srbiji bilo 118 ubistava, a samo u poslednjih nekoliko dana u Zaječaru se dogodilo brutalno nasilje u kom je sredovečni muškarac zavesom zavezao bivšu suprugu i silovao je dok je u Leskovcu pljačkaš hladnokrvno pucao u glavu radniku menjačnice.
Dinko Gruhonjić smatra da prioritet društva mora da bude ponovna izgradnja sistema vrednosti koji je brutalno porušen devedesetih.
“To je od dece koja su tada odrastala stvorilo čitavu armiju nasilnika, osoba koje smatraju da je bolje pljačkati, biti fudbalski huligan, nego se obrazovati ili učiti bilo šta u životu.”
Dragan Popadić zaključuje da je, i za ovaj problem, prevencija deo rešenja.
“Osnovni vid sprečavanja talasa nasilja je uverenje nasilnika da će biti sigurno kažnjeni i da će biti strogo kažnjeni. Bez toga neke prave prevencije nasilja neće biti. Ali to ni u jednom društvu nije dovoljno već je neophodno stvarati klimu tolerancije i solidarnosti.”
Tuča tinejdžera u Novom Sadu, u kojoj je mačetom nalik kosi teško povređen šesnaestogodišnjak, bio je znak za uzbunu posle kog je jedan broj Novosađana izašao u centar grada i izveo performans nazvan „Drop dead“ u očajničkom pokušaju da upozori na sve opasniji život.
Novosađani za RSE kažu da su uplašeni za svoju bezbednost i sigurnost najbližih, i da su im odavno jasni uzroci za ovakvo stanje:
Par dana nakon što je „slučaj mačeta“ zapanjio javnost i ispunio novinske stupce uhapšen je počinilac, sedamnaestogodišnji mladić iz Sremske Kamenice, a po svemu sudeći radilo se o obračunu navijača fudbalskih klubova. Pucnjave, ubistva, brutalne pljačke, surove tuče huligana u kojima se potežu noževi i pištolji, postale su tužna svakodnevica Novog Sada, grada koji je decenijama važio za najmirniji i najbezbedniji u zemlji.
Neverovatna je činjenica da Novi Sad, drugi grad po veličini u državi, do sada pune četiri godine nije imao načelnika policije zbog političkih razmirica i kadrovskih kombinatorika.
Novinar Dinko Gruhonjić kaže za RSE da su građani odavno tražili da se u Novom Sadu zaposli još najmanje 300 policajaca.
„Ali to bi sve bilo jednokratno gašenje požara, čak i da policija odjednom postane kao iz bajke. To neće biti dovoljno ukoliko nastavimo da ignorišemo uzroke nasilja. A oni su u potpunoj propasti devedesetih godina, kada je sve ovo generisano. Dakle ovo su pitanja i za porodicu, školu, politiku, za društvo u ceini. Mada je najbitnija politička volja da sebi priznamo da smo u ogromnom problemu. Jer ako nastavimo da žmurimo sledeća stvar je da ćemo imati sve više mrtvih mladih na ulicama.“
Nakon poslednjih događaja na novosadskim ulicama rukovodstvo MUP-a konačno je prelomilo i imenovalo novog načelnika policije Novog Sada.
Ali, nije samo Novi Sad mesto na čijim ulicama se valja nasilje već je, manje ili više, ono svuda u Srbiji mnogo prisutnije nego ranijih godina.
Dragan Popadić, socijalni psiholog, kaže da su uzroci porasta nasilja to što ga sve više ima u javnom životu, u medijima i politici, kao i da mu posebno doprinosi nezadovoljstvo građana svakodnevicom.
„Ljudi su vrlo frustrirani, besni, ljuti na državu, komšije, na svet oko sebe.
I gde se tako teško živi pojedinci češće imaju impuls da na probleme odgovaraju nasiljem. Tolerisanje nasilja u društvu, koje sve vidi u svim segmentima, sigurno utiče na one koji su u iskušenju da budu nasilni. Nasilje ovde u velikoj meri prolazi nekažnjeno. I onda ako je to nešto što će se tolerisati ili što se doživljava kao dozvoljeno, eto onda prave plime nasilja u društvu.“
Lista nasilničkog užasa svakog dana sve je duža i strašnija, pa tako „crne hronike“ štampe beleže i da su sedmogodišnjeg dečaka, učenika prvog razreda osnovne škole, u Aranđelovcu pretukla dvojica učenika petog razreda i teško ga povredila. Zvanična statistika pokazuje da je u prošloj godini u Srbiji bilo 118 ubistava, a samo u poslednjih nekoliko dana u Zaječaru se dogodilo brutalno nasilje u kom je sredovečni muškarac zavesom zavezao bivšu suprugu i silovao je dok je u Leskovcu pljačkaš hladnokrvno pucao u glavu radniku menjačnice.
Dinko Gruhonjić smatra da prioritet društva mora da bude ponovna izgradnja sistema vrednosti koji je brutalno porušen devedesetih.
“To je od dece koja su tada odrastala stvorilo čitavu armiju nasilnika, osoba koje smatraju da je bolje pljačkati, biti fudbalski huligan, nego se obrazovati ili učiti bilo šta u životu.”
Dragan Popadić zaključuje da je, i za ovaj problem, prevencija deo rešenja.
“Osnovni vid sprečavanja talasa nasilja je uverenje nasilnika da će biti sigurno kažnjeni i da će biti strogo kažnjeni. Bez toga neke prave prevencije nasilja neće biti. Ali to ni u jednom društvu nije dovoljno već je neophodno stvarati klimu tolerancije i solidarnosti.”
