Tadićev sastanak sa Srbima: Sumnja u dobre namere

Iako nailaze na veliko podozrenje i osude u susednim državama, predsednik Srbije Boris Tadić ne odustaje od godišnjih sastanaka sa predstavnicima Srba iz tih zemalja. Nakon prošlogodišnjeg susreta, u petak će se ponovo u Beogradu sastati sa predstavnicima Srba iz srpskog entiteta Bosne i Hercegovine koje će predvoditi Milorad Dodik, opozicije iz Crne Gore, iz Hrvatske i sa Kosova.

Predsednik Srbije na ove sastanke ne poziva najviše zvaničnike susednih zemalja, a kad je u pitanju Bosna i Hercegovina, veoma je rečito da pozivnicu nije uputio predstavnicima opozicije iz Republike Srpske niti srpskim pripadnicima iz Federacije BiH.

Dok predstavnici vlasti uveravaju da nema razloga za podozrenje susednih država prema ovakvim susretima, analitičari smatraju da neki podrivački potezi zvaničnog Beograda prema susedima opravdano bacaju senku na ovakve sastanke.

Najavljeno je da će se u petak pre svega govoriti o očuvanju identiteta Srba u regionu, posebno o očuvanju jezika, ali i o razvoju dobrosusedskih odnosa i unapređenju položaja srpskih zajednica.

Vladajuća Demokratska stranka ocenjuje da nema nikakvih razloga da se dovode u pitanje ovakvi sastanci.

Janko Veselinović, član Odbora Skupštine Srbije za odnose sa Srbima izvan Srbije, kaže za Radio Slobodna Evropa da takve susrete organizuje svaka država koja ima značajan broj svojih pripadnika van svojih granica i da je prirodno da ima potrebu da se stara o njihovim pravima:

„Mnogo značajnije i institucionalizovanije oblike saradnje imaju neke države kao što su, recimo, Izrael, Italija, Mađarska. Italija čak ima i osigurana mesta u svom parlamentu za ljude koji žive van njenih granica. Slovenija ima zakon koji je mnogo, hajde da kažemo, povoljniji za pripadnike njihove dijaspore i Slovenaca koji žive, kako oni to kažu, na zajedničkom jezičkom i kulturnom prostoru slovenačkog naroda. Mađarska je to takođe slično definisala, Hrvatska ima posebne propise o tome. Ovo je institucionalizovana forma, dakle, nikakva forma koja je mimo zakonske regulative i sa kojom nisu upoznate sve međunarodne organizacije koje prate ostvarivanje manjinskih prava“, kaže Veselinović.

Dve kategorije Srba

Sve ovo je počelo Zakonom o dijaspori koji je ustanovio dve kategorije Srba: Srbe u dijaspori i Srbe iz regiona, što znači da Srbija još uvek ima nekakve specijalne odnose sa njima i da računa na region u nekom drugom smislu, kaže Nenad Prokić, poslanik i visoki funkcioner Liberalno-demokratske partije, i dodaje:

„To mnogima može da zvuči kao mešanje u poslove strane države. Ima i nekih glasova, čak i u Crnoj Gori, gde je to bilo najoštrije osuđeno, da u principu treba bona fidae prihvatati takve predloge. Nisam, međutim, siguran da će to i moći zbog toga što je srpska, odnosno, Tadićeva, politika krajnje nerazumljiva, a koga zmija ujede i guštera se boji. Ne razumem zašto se to radi, osim da to, u neku ruku, bude nastavak neke propale takozvane velikosrpske politike u kojoj mi izigravamo nekakav Pijemont, a u stvari smo to prestali da budemo pre mnogo desetina godina“.

Upitan šta Tadić ovim sastancima sa Srbima iz regionalnih država želi, Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za ekonomske studije, bez dvoumljenja odgovara:

„Glasove. Ima i značajan broj ljudi, značajan u izbornom smislu, koji drži do toga šta se događa u Republici Srpskoj, šta se događa u Crnoj Gori, na Kosovu i tako redom. Dakle, to su ljudi koji smatraju da Srbija treba da štiti i njihove interese u zemljama izvan Srbije i to se, onda, nazove nacionalnim interesima. To su oni koji glasaju pre svega na osnovu toga ko im deluje kao neko ko će se o tim interesima starati. Usled toga Tadić gaji to veliko prijateljstvo sa Dodikom, ali isto tako i sa crnogorskom opozicijom, dakle, Srbima iz Crne Gore, kojih ima u velikom broju, upravo u Beogradu“, kaže Gligorov.

U Sarajevu ali i u dobrom delu kritičke srpske političke javnosti, prisutna je percepcija da se zvanični Beograd nikad nije javno distancirao od mnogih Dodikovih poteza i izjava koje dovode u pitanje Bosnu i Hercegovinu, kao i da su Tadić i Jeremić rado viđeni gosti u Banjaluci, kao što je i Dodik u Beogradu.

Takva podozrenja osnažuje i činjenica da Tadić na sastanak nije pozvao predstavnike opozicije iz Republike Srpske i predstavnike Srba iz Federacije Bosne i Hercegovine.

Uz opasku da se susreti ovakve vrste događaju i u drugim državama, poput, recimo, Mađarske, Aleksandar Popov, čelnik novosadskog Centra za regionalizam, podsetiće na neke primere sumnjivih namera Beograda prema susedima:

„Imamo slučaj sa Crnom Gorom gde se u više navrata sticao utisak da Srbija preko ljudi koji se tamo izjašnjavaju kao Srbi pokušava da se meša u unutrašnje stvari Crne Gore. Imali smo čak i zvanični dokument – državnu strategiju o dijaspori – koji je tražio da Srbi u Crnoj Gori budu konstitutivni narod. Tek nakon velikih protesta u Podgorici taj stav je iz tog dokumenta izbrisan. Isto tako imamo i slučaj da Srbija ne samo što ima preterano srdačne odnose sa Republikom Srpskom nego se ne ograđuje od izjava njenog šefa, predsednika Dodika, koji dovodi u pitanje opstanak Bosne i Hercegovine. Pomenuo bih i eklatantni slučaj da je naš ministar spoljnih poslova učestvovao u kampanji Stranke nezavisnih socijaldemokrata u Republici Srpskoj, što je krajnje neprimereno jer mislim da sami građani tog entiteta, bez mešanja sa strane, treba da se opredele za to koja će politička opcija da dođe na vlast u tom delu BIH. Sve ovo predstavlja feler čitave ove priče i zato se i dovodi u sumnju dobra namera ovakvih susreta“, ocenjuje Popov.