Predsednik Srbije Boris Tadić doneo je odluku o pomilovanju Žarka Lauševića, kojom se ovaj poznati glumac iz vremena bivše Jugoslavije oslobađa daljeg izdržavanja kazne zatvora zbog ubistva dvojice i ranjavanje jednog mladića u Podgorici 1993. godine. Laušević, koji je državljanin Srbije, u Crnoj Gori je 2001. posle više ukidanih presuda pravosnažno osuđen na 13 godina zatvora.
Odluka o pomilovanju Žarka Lauševića doneta je na predlog Komisije za pomilovanja, a nadležni sud i Ministarstvo pravde dali su pozitivno mišljenje da se molba uvaži, saopštila je press služba predsednika Srbije.
Komisija je u obrazloženju navela da Laušević ranije nije osuđivan, da je od
Boris Tadić
izvršenja krivičnog dela prošlo 18 godina, da je na slobodi duže vreme i da tokom tog perioda nije imao sukob sa zakonom.
Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, rekao je za naš program da odluka predsednika Srbije sa pravnog stanovišta nije sporna jer su presude Lauševiću donete u vreme zajedničke države Srbije i Crne Gore, kada je kaznu služio u požarevačkom zatvoru Zabela.
“Definitivno je da se predsednik prema tom zahtevu odredio kao nosilac vlasti u državi na čijoj teritoriji je najveći deo kazne proveo Žarko Laušević. I da je posle ocene i mišljenja nadležnih stručnjaka procenio da treba doneti odluku o pomilovanju. Uzeta je u obzir i činjenica da je to bio slučaj koji se u vreme presuđenja odigravao delom u Srbiji a delom u Crnoj Gori, i da je onda došlo i do ukidanja prve presude od strane najvišeg suda u tadašnjoj zajedničkoj državi. Kao i da je u to vreme primenjivan zakon Crne Gore, ali i jedan zajednički zakon, to jest jedinstveni zakonik o krivičnom postupku. Pretpostavljam da su to neki razlozi koji su bili osnov da se primeni institut pomilovanja.”
Kao argument za pomilovanje Komisija je iznela mišljenje i da, kako se navodi, krivično delo za koje se tereti Laušević nije izvršio umišljajno već prekoračenjem granice nužne odbrane u stanju emocionalne uzbuđenosti izazvane napadom na njega i njegovog brata Branimira Lauševića, kome je tom prilikom bio ugrožen život.
“Na izdržavanju kazne bio je dobrog vladanja i ponašanja, i prema njemu se svrha kažnjavanja može postići i blažom kaznom”, navodi se u saopštenju.
Neravnopravan pristup
Glumac Branislav Lečić, njegov nekadašnji kolega, veruje da pomilovanje u ovom slučaju sa moralnog aspekta nije sporno.
“On je odslužio svoju kaznu. Ali najveća i najteža stvar koju treba svi da znamo jeste činjenica da je on sada ceo svoj život u jednom zatvoru. I kada se dese takve stvari kao što je ovaj nesrećan slučaj u jednoj, da tako kažem, ludoj noći mislim da je važno da životi svih ne budu i dalje upropašteni. Praštanje je važno. Mislim da je ljudski negde podvući crtu i reći “dobro, bilo je…” Čovek nikada ne može isterati pravdu do kraja.”
Sa druge strane, Goran Miletić, iz organizacije “Zaštitnici ljudskih prava”, kaže da epilog ove priče treba posmatrati sa rezervom jer ona ima dva važna sloja.
“Potpuno je nedopustivo, i za porodice ubijenih mladića i za samog Žarka Lauševića koji je osuđen u ovom slučaju, da sudski postupak i
"Postavlja se pitanje da u ovom slučaju nije bio Žarko Laušević, nego da je bila neka druga osoba koja nije poznata, da li bi predsednik Srbije doneo istu odluku", kaže Goran Miletić.
neizvesnost traju toliko dugo. A sa druge strane, čini mi se da u čitavoj priči možda postoji i jedan neravnopravan pristup. Jer Žarko Laušević je poznata ličnost oko čijeg slučaja je javnost godinama raspravljala pominjući da postoji mogućnost pomilovanja. Postavlja se pitanje da u ovom slučaju nije bio Žarko Laušević, nego da je bila neka druga osoba koja nije poznata, da li bi predsednik Srbije doneo istu odluku. Mislim da je gospodin Laušević imao drugačiji tretman nego što bi možda imao neko drugi”, ocenjuje Miletić.
Dramaturg Borka Pavićević zaključuje da je važno da je, na neki način, na dugogodišnji proces ipak stavljena tačka.
“Hajde da tako kažem, mislim da je to pravedno. Na njegovom slučaju se vidi do koje mere instance u koje je stavljen pojedinac pred zakonom mogu biti komplikovane i složene. Čovek osamnaest godina čeka negde da to bude okončano. Pravdu svi večno tražimo, ali svaka kazna ima i neko izvršenje i svaki rok mora biti okončan. U tom smislu je to završeno.”
Žarko Laušević je 30. jula 93. u podgoričkom kafiću "Epl" posle kraće svađe i tuče pucao iz pištolja i ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19), i ranio Andriju Kažića.
Viši sud u Podgorici u oktobru 1999. osudio ga je na četiri godine zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane. Kako je tada već bio u pritvoru duže od presude, četiri godine i sedam meseci, istog dana pušten je na slobodu. Nakon toga otišao je u Sjedinjene Američke Države gde živi i danas.
