Dostupni linkovi

Krah multikulturalizma u Nemačkoj


Azilant u Istočnoj Nemačkoj, 27. april 2007.
Izjava nemačke kancelarke Angele Merkel da je multikulturalizam u njenoj zemlji doživeo poptuni krah izazvala je lavinu reakcija. Tako Džordž Fridman (George Friedman), osnivač američke agencije za strateška analize “Stratfor”, piše da je time okončana ćutnja o pitanju koje su Nemci izbegavali od završetka Drugog svetskog rata – svom nacionalnom identitetu. Postavlja se pitanje da li se Nemci vraćaju istoriji i traganju za novim savezništvima izvan EU i NATO-a, pre svega sa Rusijom.
Nemački ministar inostranih poslova Gvido Vestervele (FDP), nemačka kancelarka Angela Merkel (levo) i vođa CSU Horst Seehofer (drgi s desna) razgovara sa CDU-Kristijan Vulf kandidata ( drgi s leva), u Rajhstag, Berlin, 30. jun 2010.

Fridman ističe da multikulturalizam nije bio za Evropljane liberalni i humani respekt prema drugim kulturama, kao što se prikazivao.

“Ponuda multikulturalizma je bila velika nagodba koja je značila osiguravanje lojalnosti migranata u zamenu za očuvanje njihove kulture. Zato je multikulturalizam rezultirao stalnim otuđenjem imigranata. Imigranti su se više identifikovali sa zemljom iz koje su dolazili nego sa Nemačkom. Turska je bila dom. Nemačka je bila pogodnost. Stoga su bili lojalni pre svega svom domu (Turskoj) a ne Nemačkoj”
, kaže Fridman.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je izjavila prošlog vikenda na sastanku omladine njene Unije hrišćanskih demokrata (CDU), da je potpuno propao pokušaj da se u Nemačkoj izgradi multikulturno društvo. Herst Zihofer, lider sestrinske partije CDU-a, bavarske stranke CSU, izjavio je na istom skupu da se “obe stranke zalažu za prevagu nemačke kulture i protive se multikulturalnosti”.

Merkelova je takođe istakla da poplava imigranata “usporava nemačku ekonomiju”, mada je ovoj zemlji potrebno još visokospecijalizovanih stručnjaka, za razliku od radnika koji nastoje da izvuku ekonomske koristi boraveći u Nemačkoj.

Ta izjava je bila iznenađujuća po svojoj neposrednosti i direktnosti, kao i spremnosti zvaničnika da govore o dominantnoj nemačkoj kulturi – konceptu koji je iz očiglednih razloga bio osetljiv za Nemce nakon Drugog svetskog rata i stoga su se uzdržavali da ga podrže. Zbog toga bi ove izjave nemačkih zvaničnika trebalo uzeti u obzir sa najvećom mogućom ozbiljnošću i razmotriti njihove društve i geopolitičke posledice.

Trebalo bi ga, takođe, razmotriti u širem kontekstu odnosa Evrope prema imigraciji.

Poreklo nemačkog imigracionog pitanja

Nemačka se nakon Drugog svetskog rata suočila sa velikim manjkom radnika iz dva razloga: Broj radnika je smanjen zbog pogubnih posledica rata, kao i ekonomskog buma tokom 1950-ih. U početku, Nemačka je mogla da kompenzira nedostatak radne snage prihvatanjem Nemaca koji su bežali iz Centralne Evrope i komunističke Istočne Nemačke.

Međutim, ove imigracije mogle su samo da ublaže gubitak stanovništva tokom Drugog svetskog rata (oko 10 miliona). Nemačkoj je trebala dodatna radna snaga za potrebe njene rastuće izvozno orijentisane ekonomije, a pre svega nekvalifikovani radnici za proizvodnju, građevinu i ostale industrijske grane.

Da bi rešila pitanje stalne nestašice radne snage, Nemačka je skopila seriju uspešnih sporazuma za njen angažman. Najpre je postigla dogovor sa Italijom (1955. godine). Nakon što je “presušio” dotok radne snage iz Italije zbog oživljavanja njene ekonomije, Nemačka je potražila nove radnike iz Španije (1960.), Grčke (1960.), Turske (1961.) i Jugoslavije (1968.).

Usledio je masovni dolazak “gastarbajtera” (nemačka reč za gostujuće radnike). Nemačka nije gledala na njih kao na snagu koja će promeniti njeno društvo. Nemci su ih doživljavali kao privremenu radnu snagu, ne kao imigrante. Kao što samo ime govori, radnici su bili gosti koji bi trebalo da se vrate u svoje zemlje kada više ne budu potrebni. To su učinili mnogi Španci, Italijani i Portugalci.

Nemci jednostavno nisu očekivali da će to biti dugoročno pitanje. Nisu razmatrali kako da asimiluju ove migrante. O toj temi skoro da nije bilo reči u političkim debatama. U međuvremenu, prisustvo stranih radnika omogućilo je milionima Nemaca da tokom 1960-ih uznapreduju od nekvalifikovane u visoko kvalifikovanu radnu snagu (takozvane bele košulje).

Usporavanje ekonomije 1966. i recesija nakon naftnog šoka 1973. u velikoj meri su izmenili okolnosti na tržištu rada u Nemačkoj. Njoj više nije bio potreban snažan priliv nekvalifikovanih radnika jer se suočila sa rastućom nezaposlenošću među migrantima koji su već bili u zemlji. U 1973-oj je usledio “Anwerbestopp”, nemački termin za zaustavljanje angažovanje stranih radnika.

No, problem time nije bio rešen. Naime, u Nemačkoj je već postojao veliki broj gostujućih radnika koji su želeli da dovedu i članove svoje porodice. Tokom 1970-ih mnogi migratni su se opredelili za “objedinjavanje porodica”, a kada je nemačka vlada pokušala da spreči korišćenje pravnih praznina – počeli su da traže azil. S obzirom da su se Italijani, Španci i Portugalci u velikom broju vraćali u svoje zemlje jer su doživljavale ekonomski bum – Turci su postali najveća etnička grupacija migranata u Nemačkoj, naročito kada su pohrlili azilanti.
Nemačka kancelarka Angela Merkel govori u poslovnom forumu, Astana, 18. jul 2010.

Nemačka je imala veoma otvoren zakon o azilantima, pre svega imajući u vidu osećanja krivice zbog Holokausta. Turci su tu pravnu prazninu masovno iskorišćavali dolazeći u Nemačku nakon vojnog udara u svojoj zemlji 1980. godine.

U meri u kojoj su se migrant transformisali od privremene potrebe u multigeneracijsku zajednicu, Nemci su morali da se suoče sa ovim pitanjem. U osnovi, Nemci nisu želeli da migranti postanu deo Nemačke. Međutim, vlasti su htele da osiguraju da migratni budu lojalni Nemačkoj ako već ostaju da u njoj žive.

Teret asimilacije migranata u širu zajednicu je povećan zbog nezadovoljstva muslimana širom Evrope tokom 1980-ih. Nemci su se napokon složili u drugoj polovini 1980-ih da je rešenje – multikulturalizam. Reč je o liberalnom i humanom konceptu koji je nudio migrantima veliku nagodbu: Zadržite vašu kulturu ali obavežite se na lojalnost nemačkoj državi.

Prema ovom konceptu, od turskih imigranata se nije očekivalo da budu asimilovani u nemačku kulturu. Umesto toga, oni bi zadržali svoju kulturu - uključujući jezik i veru – koja bi koegzistirala sa nemačkom kulturom. To je značilo prisustvo velikog broja stranaca koji ne govore nemački jezik i po definiciji ne dele nemačke i evropske vrednosti.

Mada je respektovala različitosti, politika se svodila na kupovinu lojalnosti imigranata. Ako se dublje sagleda ovakav pristup – Nemci nisu želeli i nisu znali kako da asimiluju kulturno, jezički, verski i etički različite narode. Multikulturalizam nije toliko predstavljao poštovanje različitosti koliko je to bio način da se izbegne pitanje šta znači biti Nemac i koji put stranci treba da slede da bi postal Nemci.

Dva viđenja nacije

Ovo pitanje seže do evropskog viđenja nacije, koje je suštinski drugačije od američkog. U većem delu svoje istorije, SAD su sebe doživljavale kao naciju imigranata, ali sa jezgrom kulture koju su imigranti morali da prihvate kroz poznati multikulturalni proces. Svako je mogao da postane Amerikanac, ako je prihvatao jezik i dominantu kulturu nacije. To je ostavljalo prostor za posebnosti, ali neke vrednosti su morale da se dele. Građanstvo i državljanstvo su bili zakonski pojmovi. To je zahtevalo proces, odanost i zajedničke vrednosti. Državljanstvo se moglo steći, ali je imalo cenu.
Multikulturalizam nije bio za Evropljane liberalni i humani respekt prema drugim kulturama, kao što se prikazivao. To je bio način da se suoči sa stvarnošću da je mnogo migranta bilo pozvano da rade na starom kontinentu

Da bi ste bili Francuz, Poljak ili Grk, to je značilo ne samo da govorite njihove jezike ili prihvatate njihove vrednosti – već da su to bili i vaši roditelji, kao što su to bili i njihovi roditelji. To je podrazumevalo zajedničku istoriju stradanja i trijumfa. Neki nisu mogli to da steknu (da postanu Francuzi, Poljaci i Grci).

Multikulturalizam nije bio za Evropljane liberalni i humani respekt prema drugim kulturama, kao što se prikazivao. To je bio način da se suoči sa stvarnošću da je mnogo migranta bilo pozvano da rade na starom kontinentu. Ponuda multikulturalizma je bila velika nagodba koja je značila osiguravanje lojalnosti migranata u zamenu za očuvanje njihove kulture. Na taj način se čuvala evropska kultura od stranih uticaja tako što su imigranti odvajani (od većinske nacije). Nemci su želeli radnike (strane) i istovremeno da očuvaju svoj identitet. To nije funkcionisalo.

Multikulturalizam je rezultirao stalnim otuđenjem imigranata. S ozbirom da im je rečeno da čuvaju svoj identitet, nisu imali zajednički interes za sudbinu Nemačke.

Imigranti su se više identifikovali sa zemljom iz koje su dolazili nego sa Nemačkom. Turska je bila dom. Nemačka je bila pogodnost. Stoga su bili lojalni pre svega svom domu (Turskoj) a ne Nemačkoj. Pojednostavljena je ideja da je privrženost kulturi zemlje u kojoj su imigranti rođeni kompatibilna sa političkom lojalnošću državi u kojoj žive. To ne funkcioniše na takav način.

Kao rezultat, Nemačka nema samo masu stranaca u svojoj sredini. Imajuću u vidu odnose između islamskog sveta i Zapada, bar neki muslimanski imigranti su bili uključeni u potencijalni terorizam.

Multikulturalizam unosi duboki razdor, naročito u zemljama koje definišu naciju u evropskim terminima, kroz nacionalnu pripadnost. Posebno je interesantno da je nemačka kancelarka izabrala da bude najagresivniji evropski lider koji će govoriti protiv multikulturalizma. Očigledni su njeni politički i društveni razlozi. Međutim, mora da se zapamti da je to Nemačka, koja se prethodno suočila sa problemom nemačke nacije preko Holokausta.

Svih 65 godina nakon Drugog svetskog rata, Nemci su bili izuzetno obazrivi u izbegavanju debate o ovom pitanju. Nemački lideri nisu želeli da govore o pitanjima kao što je privrženost dominantnoj nemačkoj kulturi. Stoga treba da gledamo na krah multikulturalizma u Nemačkoj u drugom mislu – imajući u vidu šta se dešava u njoj samoj.

Jednostavno rečeno, Nemačka se vraća istoriji. Ona je utrošila 65 godina u očajničkim nastojanjima da izbegne suočavanje sa pitanjem nacionalnog identiteta, pravima manjina i ostvarivanjem nemačkih interesa. Nemci su se ugradili u multinacionalne grupacije kao što su EU i NATO kako bi izbegli debatu o jednostavnom ali temeljnom pitanju: nacionalizmu.

Imajući u vidu šta su uradili kada je poslednji put to pitanje bilo u fokusu, trebalo bi im čestitati zbog pristojne ćutnje. Međutim, ta ćutnja je sada okončana.

Oživljavanje nemačke nacionalne svesti

Dve stvari su podstakle oživljavanje nemačke nacionalne svesti. Prva je, naravno, neposredno pitanje – velika i “nesvarljiva” masa turskih i ostalih muslimanskih radnika. Drugo je stanje u multinacionalnim organizacijama kojima je Nemačka privržena.
Izjava Angele Merkel je stoga od izuzetne važnosti na dva nivoa. Prvo, ona je rekla naglas ono što mnogi lideri već znaju, a to je da multikulturalizam može postati nacionalna katastrofa. Drugo, izrekavši to, ona je pokrenula ostale procese koje bi mogli imati duboki uticaj ne samo na Nemačku i Evropu, već i globalnu ravnotežu snaga

NATO – vojni savez koji se sastoji uglavnom od zemlja čije armije nisu vredne pomena – na izdisaju je. Nakon grčke i srodnih ekonomskih kriza, uverenje o ujedinjenoj Evrope je u velikoj meri dovedeno u pitanje. Nemačka sada nastoji da oblikuje institucije EU tako da ne bude primorana da postane krajnji finansijski garant 27-orke. To je primorava da razmišlja o svojoj poziciji izvan odnosa sa Evropom.

Nemačkoj nije moguće da preispita svoju poziciju o multikulturalizmu bez istovremenog potvrđivanja i provere načela nemačke nacije. Kada postoji princip nacije, postoji i ideja o nacionalnom interesu. Kada postoji nacionalni interes, Nemačka egzistira u kontekstu Evropske Unije samo kao, što bi Gete to označio, “izborna sklonost”.

To što je bila neminovnost usred Hladnog rata, sada postaje jedna od opcija. Ako Evropa postane jedna od opcija Nemačkoj, onda ne samo da Nemačka ponovo ulazi u istoriju, već imajući u vidu da je ona vodeća evropska sila, istorija Evrope počinje iznova.

To ne znači da Nemačka mora slediti posebnu spoljnu politiku s obzirom na njen novi zvanični stav o multikulturalizmu. Ona može izabrati mnoge puteve. No, atak na multikulturalizam istovremeno znači afirmaciju nemačkog nacionalnog identiteta. Ne možete imati prvi bez drugog. A kad se to jedanput dogodi, mnoge stvari postaju moguće.

Uzmimo u obzir da je Merkel jasno predočila da je Nemačkoj potrebno 400 hiljada stručnjaka. Uzmimo u obzir da su Nemačkoj preko potrebni radnici raznih zanimanja koji nisu muslimani i žive ovoj zemlji, imajući pre svega u vidu njene demografske probleme. Ako Nemačka ne može da uveze radnike iz socijalnih razloga, može da izveze fabrike, dispečerske centre, medicinske analize i podršku informacionim tehnologijama.

Ne tako daleko na istoku je Rusija, koja se takođe suočava sa demografskom krizom, ali ipak ima rezerve radne snage zbog oslanjanja isključivo na eksploataciju prirodnih resursa za potrebe svoje privrede. Nemačka već zavisi od ruske energije. Ako bude zavisila od ruskih radnika, a zauzvrat Rusija od nemačkih ulaganja, onda bi karta Europe mogla još jednom da bude prekrojena, a evropska istorija započne iznova još bržim tempom.

Izjava Angele Merkel je stoga od izuzetne važnosti na dva nivoa. Prvo, ona je rekla naglas ono što mnogi lideri već znaju, a to je da multikulturalizam može postati nacionalna katastrofa. Drugo, izrekavši to, ona je pokrenula ostale procese koje bi mogli imati duboki uticaj ne samo na Nemačku i Evropu, već i globalnu ravnotežu snaga.

Nije jasno u ovom trenutku šta time namerava. To može da ojača popularnost njene vladajuće koalicije, koja je u velikom padu. Ali, proces koji je počeo nije lako ni obuzdati niti valjano njime upravljati. Cela Evropa, zaista, veći deo sveta, suočava se borbom među kulturama unutar svojih granica. No, Nemci su različiti, istorijski i geografski. Kada počnu da o tome razmišljaju – rastu ulozi.

Pogledajte komentare (4)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG