Dostupni linkovi

Evropa mora prihvatiti samopouzdanu Tursku


Redžep Tajip Erdogan na jednom od predizbornih skupova, juni 2011
Erdoganova izborna pobeda je pokazala da ne govore istinu oni koji tvrde da demokratija i islam ne mogu da se mešaju, odnosno da nisu kompatibilni, piše u “Tajmsu” (The Times), bivši britanski ministar inostranih poslova Džek Stro (Jack Straw).

Priredio Dragan Štavljanin

“Verujte mi”, kazao je Redžep Tajip Erdogan nakon što je ponovo pobedio na izborima u nedelju, “da su građani Damaska pobedili isto kao i građani Ankare”.
Za hiljade Sirijaca koji beže od brutalnog masakra svoga predsednika Bašara al-Asada, reči turskog premijera su više nego retorika.

Turska je postavila kampove uz granicu sa Sirijom kako bi prihvatila izbeglice koje su prinuđene da napuste svoje domove. Međutim, nema primetnog straha i strepnje od “poplave stranaca” kao što se takvi glasovi čuju u Zapadnoj Evropi.

Erdogan je donedavno bio blizak saveznik Asadovog režima, što je bio deo njegove spoljne politike “bez problema u odnosima sa susedima”. Sada, u očiglednom i plemenitom kontrastu u odnosu na ponašanje ostalih saveznika (kao što su Rusija, Kina, Iran) ove ogoljene brutalne vlade, Erdogan se distancirao od Asada, osuđujući njegove poteze kao varvarske.

Erdoganova partija je pobedila zahvaljujući ekonomskim uspesima. Ona je donela neke teške odluke nakon što je došla na vlast 2002. Bruto društveni
proizvod je skodo dupliran za manje od jedne decenije. Turska privreda je prošla skoro neokrnjeno u globalnoj ekonomskoj krizi koja je počela 2008. godine. Njena stopa rasta je veoma visoka, skoro kao u Kini i Indiji. Doduše, nezaposlenost je relativno visoka, 11,5 odsto, ali je pre 12 meseci bila 14,5 procenata.

Ekonomski bum je produbio trgovinski deficit, koji je neodrživ na duže staze, i nova vlada će morati da se time pozabavi. No, neophodne mere neće ugroziti plan o poboljšanju životnog standarda stanovništva.

Žestoko nadmetanje

Grafikon sa izbornim rezultatima turskih stranaka, juni 2011
Uspeh Erdoganove partije je impresivan. U odnosu na prethodne izbore 2007. godine, osvojio je 4 odsto glasova više, odnosno 49.9. (U Britaniji je nakon Drugog svetskog rata jedna partija osvojila toliko glasova jedino na izborima 1955.).

Takođe, ovu pobedu Erdoganova partija nije ostvarila glasovima mrzovoljne manjine dovučene na birališta. To je bila žestoko, višepartijsko nadmetanje bez neregularnosti, sa izlaznošću od 84.8 odsto, zbog čega bi i Velika Britanija mogla da se postidi. Da li je ikada u poslednjih 50 godina, izlaznost u Britaniji prešla 80 procenata. Da li još neko tvrdi da demokratija i islam ne mogu zajedno?

Uoči izbora se naveliko nagađalo da Partija pravde i razvoja (AKP) može da osvoji ogromnu većinu koja bi joj omogućila važne promene ustava i bez podrške opozicije i referenduma, čime bi Erdogan dobio, kako se tvrdilo, nadmoć u “Putinovom stilu”. To se sada nije moguće, jer nema dovoljnu većinu. To znači da će AKP težiti postizanju šireg konsenzusa za takve promene, kao što je Erdogan najavio u pobedničkom govoru.

Mnogi turski sekularni lideri pre Erdogana nisu mnogo praktikovali konsenzus. Ogromno je nasleđe utemeljivača moderne Turske Kemala Ataturka. On je preobrazio oronulu teokratiju u modernu državu, ali koja je bila agresivna prema religiji iako je 98 odsto stanovnika privrženo islamskoj veri. Data su ogromna ovlašćenja takozvanoj “dubokoj državi”, pre svega vojsci i sudstvu.

Dominantan faktor u regionu

Erdoganu je, nakon što je izabran za gradonačelnika Istanbula 1994, bilo zabranjeno da preuzme funkciju i osuđen je na 4 meseca zatvora zbog čitanja pesme koja je smatrana kao “kršenje kemalizma”.

Ova zabrana je bila na snazi i kada je AKP prvi put pobedila na nacionalnim izborima 2002. tako da je Erdoganov bliski saradnik i potpredsednik stranke Abdualh Gul (sada predsednik države) privremeno preuzeo premijersku funkciju, dok nije ukinuto pomenuto ograničenje.

Nedavno je Ustavni sud Turske odlučio da zadrži zabranu nošenja vela u javnim institucijama (uključujući državne univerzitete) i malo je nedostajalo da zabrani vladajuću partiju.

Proslava pobede Erdoganove partije u Istanbulu, juni 2011
Sadašnji Ustav je usvojen nakon vojnog udara 1980. godine. Postoje ozbiljni razlozi za njegovu reformu kako bi se precizirala uloga vojske, da sudstvo postane odgovornije. Možda će AKP predložiti da predsednik ima ulogu po uzoru na Francusku (U tom slučaju se predviđa da bi Erdogan i Gul zamenili uloge).

Smatram da težeći da sprovede reforme, Erdogan neće oponašati one koji su ga zatvarali. On može da demonstrira samopouzdanje tako što će osigurati da novinari, koji su sada u zatvorima, budu brzo izvedeni pred sud po optužnici u skladu sa krivičnim zakonom bilo koje demokratske zemlje – ili da budu oslobođeni.

U istom delu govora u kome naglašava da su Sirijci “dobili” njegovim ponovnim izborom, Erdoganova poruka se odnosi i na Bosance, Libance i Palestince. Turska je sada dominantni faktor u regionu i sve uticajnija na svetskoj sceni.

Velika Britanija nastupa časno i strateški u podršci Turskoj. Ne kao Francuska, Nemačka i drugi na Kontinentu koji blokiraju pregovore o članstvu Turske u EU.
Erdogan i dalje želi dobre odnose sa Evropom (polovina njene trgovine se odvija sa EU) i teži članstvu u Uniji. No, ako sada ima onih u evropskim vladama koji (pogrešno) strepe od rastućeg samopouzdanja Turske u spoljnoj i ekonomskoj politici – mogu samo sebe da krive za to.

Gubitnik od ovih izbora je EU. U trenutku kada su joj preko potrebni saveznici kako bi osigurala pozitivan ishod “Arapskog proleća”, njeni lideri su kratkovidi jer se, kako se čini, distanciraju od najjače, najbogatije i najdemokratskije države u širem regionu Bliskog istoka.

Pogledajte komentare (1)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG