Papić: Beli šengen svakako ima simboličku važnost, ali to nije korak ka evropskim integracijama, a činjenica da je ovoliko vremena trebalo da se i vizna liberalizacija dogodi upućuje na to u kojoj meri je Evropska unija nerada da se bavi pitanjem svog proširenja u aktuelnoj klimi ispunjenoj krizom.
Papić: Da, te dve pojave nisu u uzročno-posledičnoj vezi jer je umor od proširenja nastupio i pre nego što je kriza zaista udarila, ali je sada umor od proširenja krizom definitivno intenziviran.
Papić: Da, što je veći uticaj desnih konzervativnih partija u Evropskom parlamentu, to će biti manje podrške za proširenje, ali, s druge strane, to i ne mora biti sasvim tačno. Zato što tokom recesije imate tendenciju levo orijentisanih partija da se okrenu, ako i ne protiv proširenja, ono protiv ugovora o slobodnoj trgovini, zato što domaći radnici postaju prioritet za levicu. U tom smlislu, kad je politika proširenja u pitanju, smatram da bi i Evropski parlament kontrolisan od levih partija bio u istoj meri protiv proširenja kao i ovaj, u kome prevagu ima desnica. Zašto? Zbog aktuelne recesije. Uzmite primer Žozea Manuela Barosa, predsednika Evropske komisije, koji pripada desnoj centrističkoj partiji, ali koji je snažno podržavao politiku proširenja Evropske unije, što govori u prilog tome da sastav Evropskog parlamenta nije odlučujuća činjenica kad je reč o odnosu te institucije prema proširenju.
Papić: Dokle će region stići u narednih 4-5 godina najviše će zavisiti od toga koliko će dugo potrajati recesija u Evropskoj uniji. Na pitanje koliko dugo će trajati zaista nije lako odgovoriti. Naša istraživanja u STRATFOR-u, međutim, sugerišu – a ona se bitno ne razlikuju od nalaza drugih – da će recesija u Evropi, nažalost, trajati veoma dugo. Verujemo da neće biti istinskog oporavka pre kraja 2010. godine. To je veoma loša okolnost, veoma loša vest za region jer znači da će najmoćnije zapadnoevropske zemlje pre svega biti okrenute svojim domaćim problemima i naporima da izađu iz krize, zbog čega će se veoma malo baviti Balkanom. A i kad se budu bavile Balkanom, biće to, metaforički govoreći, verovatno u stilu “gurnimo region pod tepih”. Šta će te zemlje raditi? Sklanjaće region u stranu, ne trošeći na njega previše dragocene energije, što će dovesti do toga da će politička konsolidacija Zapadnog Balkana biti usporena i odložena. To se već sada vidi kroz ne malo primera. Mnogi, recimo, krive Sloveniju zbog blokiranja hrvatske evrointegracije - mediji u Hrvatskoj glavnu oštricu kritike za to upućuju Ljubljani; u Srbiji, pak, glavninu krivice za blokiranu evrointegraciju bacaju na Holandiju. Ovo su zaista dva vrlo zgodna primera koji pokazuju kako se stvaraju prividi. Ispada da su samo dve zemlje – Slovenija i Holandija – blokirale politku čitavog evropskog bloka. To, međutim, nije način na koji Evropska unija deluje. Evropska unija ima mehanizme da utiče na promenu stavova svojih pojedinačnih članica. Dakle, ako postoji politička volja, lako se mogu naći putevi do dogovornih rešenja i prihvatljivih kompromisa. Misliti da Slovenija, pa čak i Holandija, mogu stopirati političku volju i politički pristup čitave Evropske unije u rešavanju određenog pitanja, znači, zapravo, ne poznavati procese i načine delovanja Unije. Ono što je zaista na delu nije slovenačka, odnosno, holandska blokada; na delu je činjenica da ceo blok, čitava Evropska unija, koristi poziciju Slovenije prema Hrvatskoj, odnosno, Grčke prema Makedoniji ili Holandije prema Srbiji, kao izgovor da se ne fokusira ozbiljno na političke probleme na Balkanu jer nema političku volju da to čini.
RSE: Ciljate na umor Evropske unije od proširenja, kombinovan sa aktuelnom ekonomskom krizom?
Papić: Da, te dve pojave nisu u uzročno-posledičnoj vezi jer je umor od proširenja nastupio i pre nego što je kriza zaista udarila, ali je sada umor od proširenja krizom definitivno intenziviran.
RSE: Kako će se novi sastav Evropskog parlamenta, u kome, čini se, dominiraju desne konzervativne partije, odraziti na politiku proširenja Evropske unije u dolazećim godinama?
Papić: Da, što je veći uticaj desnih konzervativnih partija u Evropskom parlamentu, to će biti manje podrške za proširenje, ali, s druge strane, to i ne mora biti sasvim tačno. Zato što tokom recesije imate tendenciju levo orijentisanih partija da se okrenu, ako i ne protiv proširenja, ono protiv ugovora o slobodnoj trgovini, zato što domaći radnici postaju prioritet za levicu. U tom smlislu, kad je politika proširenja u pitanju, smatram da bi i Evropski parlament kontrolisan od levih partija bio u istoj meri protiv proširenja kao i ovaj, u kome prevagu ima desnica. Zašto? Zbog aktuelne recesije. Uzmite primer Žozea Manuela Barosa, predsednika Evropske komisije, koji pripada desnoj centrističkoj partiji, ali koji je snažno podržavao politiku proširenja Evropske unije, što govori u prilog tome da sastav Evropskog parlamenta nije odlučujuća činjenica kad je reč o odnosu te institucije prema proširenju.
RSE: Šta će se u ovako nepovoljnim okolnostima recesije u Evropskoj uniji događati sa regionom Zapadnog Balkana?
Papić: Dokle će region stići u narednih 4-5 godina najviše će zavisiti od toga koliko će dugo potrajati recesija u Evropskoj uniji. Na pitanje koliko dugo će trajati zaista nije lako odgovoriti. Naša istraživanja u STRATFOR-u, međutim, sugerišu – a ona se bitno ne razlikuju od nalaza drugih – da će recesija u Evropi, nažalost, trajati veoma dugo. Verujemo da neće biti istinskog oporavka pre kraja 2010. godine. To je veoma loša okolnost, veoma loša vest za region jer znači da će najmoćnije zapadnoevropske zemlje pre svega biti okrenute svojim domaćim problemima i naporima da izađu iz krize, zbog čega će se veoma malo baviti Balkanom. A i kad se budu bavile Balkanom, biće to, metaforički govoreći, verovatno u stilu “gurnimo region pod tepih”. Šta će te zemlje raditi? Sklanjaće region u stranu, ne trošeći na njega previše dragocene energije, što će dovesti do toga da će politička konsolidacija Zapadnog Balkana biti usporena i odložena. To se već sada vidi kroz ne malo primera. Mnogi, recimo, krive Sloveniju zbog blokiranja hrvatske evrointegracije - mediji u Hrvatskoj glavnu oštricu kritike za to upućuju Ljubljani; u Srbiji, pak, glavninu krivice za blokiranu evrointegraciju bacaju na Holandiju. Ovo su zaista dva vrlo zgodna primera koji pokazuju kako se stvaraju prividi. Ispada da su samo dve zemlje – Slovenija i Holandija – blokirale politku čitavog evropskog bloka. To, međutim, nije način na koji Evropska unija deluje. Evropska unija ima mehanizme da utiče na promenu stavova svojih pojedinačnih članica. Dakle, ako postoji politička volja, lako se mogu naći putevi do dogovornih rešenja i prihvatljivih kompromisa. Misliti da Slovenija, pa čak i Holandija, mogu stopirati političku volju i politički pristup čitave Evropske unije u rešavanju određenog pitanja, znači, zapravo, ne poznavati procese i načine delovanja Unije. Ono što je zaista na delu nije slovenačka, odnosno, holandska blokada; na delu je činjenica da ceo blok, čitava Evropska unija, koristi poziciju Slovenije prema Hrvatskoj, odnosno, Grčke prema Makedoniji ili Holandije prema Srbiji, kao izgovor da se ne fokusira ozbiljno na političke probleme na Balkanu jer nema političku volju da to čini.
