Rimovani izveštaj sa neprestane pres-konferencije na kojoj premijer Aleksandar Vučić nesebično govori o svemu i svačemu sem o sebi
Četri i pet poslepodne,
Pre micanja časovnika,
Dojave ne baš ugodne
Od terenskih saradnika…
Kako to da mi prenese,
Misli se ministar MUP-a,
Znoji se, drhti i trese,
Parcijalno, pa sve skupa…
Vidim ja, jadi ga stisli,
Pitam ga: „Brak? Deca? Škola?“
Guče ko golub pokisli:
„Oružja… krcata… kola…
Našli… sad… tamo… uz cestu…“ –
Jezikom nabada, ćopa…
„Je li na tom i tom mestu?“ –
Ispalim kao iz topa.
On glavom vrti, pa klima,
Shvata, al' ne baš najbolje…
„Je l' tamo u Jajincima?“ –
Ispalim kao iz zolje.
„Baš… tamo… odakle… znate…“ –
Ministar gleda me belo.
„Nisam ja jajara, brate,
Pa da ne pogodim selo!“
Iskustvo iz mene priča,
Znam ja taj rukopis zoljski,
Al' puštam Stefanovića,
Poso da odradi svojski.
„Oružja… našli… poreklo…
Hrvatska… Bosna… ratišta…“
E sad ja, što bi se reklo,
Treba da ne shvatim ništa.
„Ratovi? Prvo što čujem!
Gde tamo baš da se dese?
Oružje? Ne, ne verujem
Da se iz rata donese…“
Šta može još da se kaže
Za slučaj skroz abnormalan?
Stručnjaci neka potraže
DNK, al' parcijalan!
Čujem da pita se neko –
Otkud mi termini stručni,
Što nisam narodski reko:
„Traži se otisak ručni!“?
Ne znam ni sam šta govorim,
I što ne umem da stanem,
Od sebe da se odmorim
Pre nego jezik uganem…
Reč po reč, pa rečenica,
Ja pa ja, ja pa Jajinci…
Čujem – u Noći veštica
Ismevali me marinci…
Šta treba još da izjavim?
Šta novo o meni ima?
Ne, neću narod da gnjavim
Tim o sebi glupostima.
Ne, nije meni do mene,
Ja pa ja – Bog da mi prosti –
Na usta samo mi krene
Zbog narodne bezbednosti!
Ne bih da ispadne hteo
Na sebe da mislim stalno…
Ja mislim na narod ceo,
Al' govorim parcijalno.
Facebook Forum