Dokumentarni filmovi iz serijala “20 godina poslije”, koji u saradnji realizuju Institut za ratno i mirnodopsko izveštavanje i RSE, a koji govore o ljudima koji su tokom i nakon rata u BiH uspeli da prevaziđu sve vrste podela, prikazani su u pojedinim srednjim školama u Srbiji. Učenici u Pančevu pokazali su veliko interesovanje za teme o kojima u medijima i okruženju nemaju prilike da slušaju, te pokrenuli dugu diskusiju o tome – imaju li oni danas razloga za podele i mržnju prema dugima.
Učenici prvog razreda srednje poljoprivrednje škole “Josif Pančić” u Pančevu ispratili su, u za njihov uzrast neuobičajenoj tišini, priču Zorke Kaišarević iz Doboja koja je, nakon što su njena deca otišla na studiranje, usvojila Elvedinu i Adija Mehića:
U diskusiju o tome zbog čega život i problemi sa kojima se suočava ova porodica zaslužuju da bude zabeleženi, uključili su se gotovo svi petnaestogodišnjaci.
Ono oko čega sporenja nije bilo jeste da je reč o humanom činu, no pitanje zašto se odluka Zorke Kaišarević može smatrati i hrabrom, pokrenulo je temu posledica rata i podela koje danas postoje. Jesu li protekli ratovi razlog da se mladi, koji tada nisu ni bili rođeni, dele, je li to prepreka za današnja druženja i razlog za neprijateljstvo?
Rasprava, koja se produžila i nakon što je zvonilo za kraj časa, teško je zaustavljena. Pošto su zatražili da pogledaju još neki od filmova iz našeg serijala, ispratili su potresnu priču direktora škole u ratnoj Bijeljini Lazara Manojlovića, koji su se borio za opstanak svih svojih đaka, i sećanja njegove nekadašnje učenice na strahote kroz koje je prošla.
Za razliku od prethodne burne diskusije, po završetku ove priče nastao muk. Gotovo niko od učenika nije znao da je 1992. u Bijeljini SDS sastavio spisak ne-Srba, da su u tom gradu leševi danima ležali po ulicama, da su Arkanovi Tigrovi, Beli Orlovi i druge srpske paravojne formacije pljačkale, silovali i ubijale, a da je iz grada proterano oko 10.000 Bošnjaka.
Sa primerima borbe i požrtvovanosti, kakve su videli u filmu, u medijima u Srbiji nemaju prilike da se susreću.
Nesporno je da naše mlade sagovornike zanima šta se to dešavalo u prošlosti, a čije posledice i danas osećaju u svom okruženju, o tome žele da slušaju i saznaju više. I to saznanje može menjati njihov odnos prema sadašnjosti.
“Oni su željni znanja i novih informacija o ovome što ih sada okružuje. Cele nedelje ću imati raspravu sa njima o svemu što su videli, i zaista ste ovim filmovi pomogli da oni danas izađu i malo zbunjeni, i zamišljeni. Moramo da im objasnimo da moraju zajednički da žive i da stvaraju, da se međusobno poštuju jer samo tako mogu dalje“, kaže profesor istorije Miodrag Radojković.
Filmovi su ovoj školi učenicima prikazani zahvaljujući pomoći nevladine organizacije “Građanska akcija Pančevo”, i njene izvršne direktorke Ljiljane Spasić, te direktoru škole Goranu Bimbašiću koji nas je, nakon što je pogledao serijal, pozvao da dođemo.
„Mi toj deci moramo nekako da skrenemo pažnju na ono što se na ovim prostorima dešavalo u poslednjim decenijama. Treba ih naučiti da preko nekih stvari u životu ne smeju da pređu jer je kod nas taj kult zaborava postao endemska pojava. Ovi filmovi su zaista takvi da mogu da pokrenu mlade na razmišljanje i da ih okrenu ka nekoj dobroti, da ih nauče da moramo svi da živimo zajedno i da budemo složni“, rekao je Bimbašić.
Naš predlog da serijal “20 godina poslije” vidi što veći broj učenika u Srbiji, upućen Ministarstvu prosvete, ostao je bez odgovora. Tako mogućnost da se mladima približe zbivanja i život u njihovom neposrednom okruženju ostaje stvar volje i entuzijazma pojedinaca.
Učenici prvog razreda srednje poljoprivrednje škole “Josif Pančić” u Pančevu ispratili su, u za njihov uzrast neuobičajenoj tišini, priču Zorke Kaišarević iz Doboja koja je, nakon što su njena deca otišla na studiranje, usvojila Elvedinu i Adija Mehića:
U diskusiju o tome zbog čega život i problemi sa kojima se suočava ova porodica zaslužuju da bude zabeleženi, uključili su se gotovo svi petnaestogodišnjaci.
Ono oko čega sporenja nije bilo jeste da je reč o humanom činu, no pitanje zašto se odluka Zorke Kaišarević može smatrati i hrabrom, pokrenulo je temu posledica rata i podela koje danas postoje. Jesu li protekli ratovi razlog da se mladi, koji tada nisu ni bili rođeni, dele, je li to prepreka za današnja druženja i razlog za neprijateljstvo?
Rasprava, koja se produžila i nakon što je zvonilo za kraj časa, teško je zaustavljena. Pošto su zatražili da pogledaju još neki od filmova iz našeg serijala, ispratili su potresnu priču direktora škole u ratnoj Bijeljini Lazara Manojlovića, koji su se borio za opstanak svih svojih đaka, i sećanja njegove nekadašnje učenice na strahote kroz koje je prošla.
Za razliku od prethodne burne diskusije, po završetku ove priče nastao muk. Gotovo niko od učenika nije znao da je 1992. u Bijeljini SDS sastavio spisak ne-Srba, da su u tom gradu leševi danima ležali po ulicama, da su Arkanovi Tigrovi, Beli Orlovi i druge srpske paravojne formacije pljačkale, silovali i ubijale, a da je iz grada proterano oko 10.000 Bošnjaka.
Sa primerima borbe i požrtvovanosti, kakve su videli u filmu, u medijima u Srbiji nemaju prilike da se susreću.
Nesporno je da naše mlade sagovornike zanima šta se to dešavalo u prošlosti, a čije posledice i danas osećaju u svom okruženju, o tome žele da slušaju i saznaju više. I to saznanje može menjati njihov odnos prema sadašnjosti.
“Oni su željni znanja i novih informacija o ovome što ih sada okružuje. Cele nedelje ću imati raspravu sa njima o svemu što su videli, i zaista ste ovim filmovi pomogli da oni danas izađu i malo zbunjeni, i zamišljeni. Moramo da im objasnimo da moraju zajednički da žive i da stvaraju, da se međusobno poštuju jer samo tako mogu dalje“, kaže profesor istorije Miodrag Radojković.
Filmovi su ovoj školi učenicima prikazani zahvaljujući pomoći nevladine organizacije “Građanska akcija Pančevo”, i njene izvršne direktorke Ljiljane Spasić, te direktoru škole Goranu Bimbašiću koji nas je, nakon što je pogledao serijal, pozvao da dođemo.
„Mi toj deci moramo nekako da skrenemo pažnju na ono što se na ovim prostorima dešavalo u poslednjim decenijama. Treba ih naučiti da preko nekih stvari u životu ne smeju da pređu jer je kod nas taj kult zaborava postao endemska pojava. Ovi filmovi su zaista takvi da mogu da pokrenu mlade na razmišljanje i da ih okrenu ka nekoj dobroti, da ih nauče da moramo svi da živimo zajedno i da budemo složni“, rekao je Bimbašić.
Naš predlog da serijal “20 godina poslije” vidi što veći broj učenika u Srbiji, upućen Ministarstvu prosvete, ostao je bez odgovora. Tako mogućnost da se mladima približe zbivanja i život u njihovom neposrednom okruženju ostaje stvar volje i entuzijazma pojedinaca.
