Vojna idustrija Srbije vraća se na svetsku scenu na velika vrata, a glavno odredište, kao i u godinama pre raspada Jugoslavije, su zemlje Severne Afrike.
Come back je takav da je čak i strana štampa pisala da su srpske puške i municija sa trona najuspešnjeg izvoznog proizvoda male balkanske države skinuli maline.
Vojna industrija u Srbiji radi punom parom, fabrike municije i oružja proizvode u tri smene, a među najzaposlenijima su oružari u Kragujevcu.
"Imamo ugovorene isporuke za Indoneziju i Jordan, tako da nam je već sada prodata kompletna planirana ovogodišnja proizvodnja puške ‘crna strela’", kaže za RSE direktor “Zastava oružja” Rade Gromović.
On navodi i podatak da će ponos kragujevačke fabrike snajper “crna strela”, automatske puške i pištolji ići u zemlje širom sveta, pored dosadašnjih odredišta Iraka i Avganistana.
Ova fabrika prošle godine izvezla je oružja za 17 miliona dolara, dok će 2011. na tome zaraditi čak 22 miliona.
Kakav je bum za ovdašnje okvire napravila srpska vojna industrija najbolje govori izjava ministra odbrane Dragana Šutanovca.
"Prošle godina sam dao obećanje da ćemo napraviti ugovore u vrednosti od milijardu dolara. Sa poslednjim potpisanim ugovorom tu cifru smo prebacili za dvesta miliona. I ovom prilikom moram da pomenem sve one koji su se u prethodnom periodu žalili kako nemaju posao, a danas se žale kako su im dobre plate ali imaju puno posla", rekao je on.,
Država oživela privredu
Do oživljavanja vojne industrije došlo je odlukom države, ali se procvat dogodio najviše zahvaljujući pozitivnim okolnostima koje su ovdašnji proizvođači spremno iskoristili.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže za RSE da je prednost Srbije to što su druge istočnoevropske zemlje još posle političkih promena devedesetih godina praktično ugasile vojnu industriju i to što su se u vreme protivterorističkog rata otvorili veliki poslovi na tradicionalnom tržištu.
"Amerikanci su se interesovali da li na Balkanu postoje rezerve naoružanja koje bi mogle da se upotrebe za opremanje regularnih oružanih snaga država koje su se našle pod pritiskom islamističkih pobuna. I tako je Srbija 2003. postepeno i stidljivo krenula u nove poslove. Jer se podudarilo da su države koje su sada u špicu američkog bezbednosnog inetresa upravo države sa kojima je Srbija tradicionalno u vreme nesvrstanosti imala dobre kontakte", ističe Radić.
Kako Srbija sada ima odrešene ruke da traži tržište za sebe, poslednjih godina srpski zvaničnici obnavljaju stare kontakte sa zemljama Afrike čije vojske je pre više od dvadeset godina opremala bivša Jugoslavija, obučavala im kadrove i gradila infrastukturu.
Srpska namenska industrija danas najviše sarađuje sa Irakom, Alžirom, Libijom, Egiptom, Kuvajtom, ali izvozi i u zemlje od Perua do Tajlanda.
Kalašnjikov u Avganistanu, Kabulu, ilustrativna fotofrafija
Bojan Dimitrijević, bivši pomoćnik ministra odbrane i stručnjak za vojna pitanja, kaže da je, iako zvuči nelogično, jedan od razloga uspeha i to što je većina srpskih vojnih proizvoda, iako kvalitetna, prilično zastarela.
"Reč je o tehnici koja nije sofisticirana niti je na visokom standardu, koja zato ne zahteva preoružanje ljudstva u tim zemljama. Posto, ta tehnika se lako osvaja i koristi. Drugo, zainteresovani u mnogim državama koje su sada kupci naše vojne tehnologije i naoružanja prepoznaju jednu lakoću u komunikaciji, mogućnost dogovora, kao i mogućnost da se tehnika iz Srbije dobije odmah", kaže Dimitrijević.
Ugovor koji je pre tri godine oživeo srpsku vojnu industriju, čije su fabrike mahom bombardovane i uništene 1999. godine, je izvoz naoružanja i opreme, municije, minobacača, pancira, pištolja, u Irak vredan 250 miliona dolara.
Vojsci te zemlje pančevačka Utva već je isporučila devet od ugovorenih dvadeset školskih aviona 'Lasta' za osnovnu obuku pilota.
Srbija je blizu potpisivanja i ugovora vrednog 500 miliona dolara za izgradnju vojne bolnice u Libiji, kao i ugovora od 400 miliona dolara o modernizaciji 150 tenkova M-84 u Kuvajtu kupljenih od nekadašnje SFRJ.
Regionalna saradnja
Ugovor o izgradnji tri fabrike oružja u Alžiru od 400 miliona dolara već je potpisan. Za slabašnu srpsku privredu, ekonomista i konsultant za investicije Mahmud Bušatlija, kaže da su to su dobre vesti.
"To je vrlo značajno jer se radi o čistom izvozu, uglavnom od domaćih sirovina i to što imamo kod kuće to i prodajemo. Veoma je važno da se Srbija afirmiše kao izvoznik, bilo čega. I tu nije u pitanju samo tržište, nego i percepcija važnijih država u svetu. I to znači da je naš “come back” u suštini podržan od strane velikih sila", kaže Bušatlija.
Veliki problemi vojne industrije koje će ipak u budućnosti Srbija morati da reši su bezbednost u proizvodnim pogonima i višak radne snage.
Aleksandar Radić smatra da je za opstanak na tržištu ključna modernizacija.
"Ako Srbija želi da se održi na vojnom tržištu onda je potrebno da se konačno usvoje nove tehnologije. Da ti proizvodi ne budu više referenca stara 25 ili 30 godina, nego nešto potpuno novo", kaže on.
Ključ za sve probleme, kako veruje Mahmud Bušatlija, mogao bi da bude regionalna saradnja vojnih industrija.
"Ozbiljan proboj bi bio kada bi dogovor o zajedničkoj proizvodnji mogli da postignemo recimo sa Hrvatskom i BiH. Tada bi mogli da se vratimo u one okvire izvoza koje smo kao SFRJ imali pre 1990. godine", kaže Bušatlija.
Vojna industrija je grana koja se u Srbiji najbrže razvija posle poljoprivrede.
Do 2007. najveći deo izvoza činila je municija, dok su u proteklom periodu to i modernizovane verzije mobilnih haubica, sistemi za kontrolu vatre i protivtenkovski raketni sistemi.
Come back je takav da je čak i strana štampa pisala da su srpske puške i municija sa trona najuspešnjeg izvoznog proizvoda male balkanske države skinuli maline.
Vojna industrija u Srbiji radi punom parom, fabrike municije i oružja proizvode u tri smene, a među najzaposlenijima su oružari u Kragujevcu.
"Imamo ugovorene isporuke za Indoneziju i Jordan, tako da nam je već sada prodata kompletna planirana ovogodišnja proizvodnja puške ‘crna strela’", kaže za RSE direktor “Zastava oružja” Rade Gromović.
On navodi i podatak da će ponos kragujevačke fabrike snajper “crna strela”, automatske puške i pištolji ići u zemlje širom sveta, pored dosadašnjih odredišta Iraka i Avganistana.
Come back je takav da je čak i strana štampa pisala da su srpske puške i municija sa trona najuspešnjeg izvoznog proizvoda male balkanske države skinuli maline.
Ova fabrika prošle godine izvezla je oružja za 17 miliona dolara, dok će 2011. na tome zaraditi čak 22 miliona.
Kakav je bum za ovdašnje okvire napravila srpska vojna industrija najbolje govori izjava ministra odbrane Dragana Šutanovca.
"Prošle godina sam dao obećanje da ćemo napraviti ugovore u vrednosti od milijardu dolara. Sa poslednjim potpisanim ugovorom tu cifru smo prebacili za dvesta miliona. I ovom prilikom moram da pomenem sve one koji su se u prethodnom periodu žalili kako nemaju posao, a danas se žale kako su im dobre plate ali imaju puno posla", rekao je on.,
Država oživela privredu
Do oživljavanja vojne industrije došlo je odlukom države, ali se procvat dogodio najviše zahvaljujući pozitivnim okolnostima koje su ovdašnji proizvođači spremno iskoristili.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže za RSE da je prednost Srbije to što su druge istočnoevropske zemlje još posle političkih promena devedesetih godina praktično ugasile vojnu industriju i to što su se u vreme protivterorističkog rata otvorili veliki poslovi na tradicionalnom tržištu.
"Amerikanci su se interesovali da li na Balkanu postoje rezerve naoružanja koje bi mogle da se upotrebe za opremanje regularnih oružanih snaga država koje su se našle pod pritiskom islamističkih pobuna. I tako je Srbija 2003. postepeno i stidljivo krenula u nove poslove. Jer se podudarilo da su države koje su sada u špicu američkog bezbednosnog inetresa upravo države sa kojima je Srbija tradicionalno u vreme nesvrstanosti imala dobre kontakte", ističe Radić.
Kako Srbija sada ima odrešene ruke da traži tržište za sebe, poslednjih godina srpski zvaničnici obnavljaju stare kontakte sa zemljama Afrike čije vojske je pre više od dvadeset godina opremala bivša Jugoslavija, obučavala im kadrove i gradila infrastukturu.
Srpska namenska industrija danas najviše sarađuje sa Irakom, Alžirom, Libijom, Egiptom, Kuvajtom, ali izvozi i u zemlje od Perua do Tajlanda.
Bojan Dimitrijević, bivši pomoćnik ministra odbrane i stručnjak za vojna pitanja, kaže da je, iako zvuči nelogično, jedan od razloga uspeha i to što je većina srpskih vojnih proizvoda, iako kvalitetna, prilično zastarela.
"Reč je o tehnici koja nije sofisticirana niti je na visokom standardu, koja zato ne zahteva preoružanje ljudstva u tim zemljama. Posto, ta tehnika se lako osvaja i koristi. Drugo, zainteresovani u mnogim državama koje su sada kupci naše vojne tehnologije i naoružanja prepoznaju jednu lakoću u komunikaciji, mogućnost dogovora, kao i mogućnost da se tehnika iz Srbije dobije odmah", kaže Dimitrijević.
Ugovor koji je pre tri godine oživeo srpsku vojnu industriju, čije su fabrike mahom bombardovane i uništene 1999. godine, je izvoz naoružanja i opreme, municije, minobacača, pancira, pištolja, u Irak vredan 250 miliona dolara.
Vojsci te zemlje pančevačka Utva već je isporučila devet od ugovorenih dvadeset školskih aviona 'Lasta' za osnovnu obuku pilota.
Srbija je blizu potpisivanja i ugovora vrednog 500 miliona dolara za izgradnju vojne bolnice u Libiji, kao i ugovora od 400 miliona dolara o modernizaciji 150 tenkova M-84 u Kuvajtu kupljenih od nekadašnje SFRJ.
Regionalna saradnja
Ugovor o izgradnji tri fabrike oružja u Alžiru od 400 miliona dolara već je potpisan. Za slabašnu srpsku privredu, ekonomista i konsultant za investicije Mahmud Bušatlija, kaže da su to su dobre vesti.
"To je vrlo značajno jer se radi o čistom izvozu, uglavnom od domaćih sirovina i to što imamo kod kuće to i prodajemo. Veoma je važno da se Srbija afirmiše kao izvoznik, bilo čega. I tu nije u pitanju samo tržište, nego i percepcija važnijih država u svetu. I to znači da je naš “come back” u suštini podržan od strane velikih sila", kaže Bušatlija.
Veliki problemi vojne industrije koje će ipak u budućnosti Srbija morati da reši su bezbednost u proizvodnim pogonima i višak radne snage.
Aleksandar Radić smatra da je za opstanak na tržištu ključna modernizacija.
Radić: Ako Srbija želi da se održi na vojnom tržištu onda je potrebno da se konačno usvoje nove tehnologije.
"Ako Srbija želi da se održi na vojnom tržištu onda je potrebno da se konačno usvoje nove tehnologije. Da ti proizvodi ne budu više referenca stara 25 ili 30 godina, nego nešto potpuno novo", kaže on.
Ključ za sve probleme, kako veruje Mahmud Bušatlija, mogao bi da bude regionalna saradnja vojnih industrija.
"Ozbiljan proboj bi bio kada bi dogovor o zajedničkoj proizvodnji mogli da postignemo recimo sa Hrvatskom i BiH. Tada bi mogli da se vratimo u one okvire izvoza koje smo kao SFRJ imali pre 1990. godine", kaže Bušatlija.
Vojna industrija je grana koja se u Srbiji najbrže razvija posle poljoprivrede.
Do 2007. najveći deo izvoza činila je municija, dok su u proteklom periodu to i modernizovane verzije mobilnih haubica, sistemi za kontrolu vatre i protivtenkovski raketni sistemi.
