Građani Srbije i dalje najviše cene Tita, pokazalo je istraživanje „Kako građani vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“.
Čak 81 odsto njih tvrdi da je bilo najbolje u vreme socijalizma, šest odsto u Miloševićevo vreme a 10 odsto misli da je danas najbolje.
Nostalgija za Titovim vremenom objašnjava se i time “da nikada nije moralo manje da se radi a da se toliko para ima”.
Film Želimira Žilnika “Tito po drugi put među Srbima” iz 1994. Produkcija Radio B 92
“Kuda ćemo druže Tito”?
“Da čujemo malo šta narod misli”.
Ovo je jedna od replika iz filma Želimira Žilnika “Tito po drugi put među Srbima”.
A „bravar je bio najbolji“, jedan je od odgovora ispitanika koji ilustruje zaključak istraživanja da je Tito i 30 godina od smrti najpopularniji među Srbima. Zašto je to tako pitali smo Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je 1994. godine izašao kao maršal Tito na ulicu u Žilnikovom filmu “Tito po drugi put među Srbima” da čuje šta ljudi misle o njemu.
“To je jedna zanimljiva kombinacija, jedan amalgam, jedno jedinjenje šarma, manipulacije, demagogije, i ipak jednog sasvim drugačijeg vremena, i to globalno drugačijeg”, objašnjava Ljubičić. “Ali ovo unutrašnje osećanje koje mi imamo zašto je tada bilo bolje, ja ću to pojednostaviti do krajnjih granica, nikad nije moralo manje da se radi nego u Titovo vreme a da se toliko para ima. Ne kažem ja da su tada svi bili bogati ali kažem da nikada nije moralo manje da se radi a da vam neko garantuje radno mesto i nekakvu platu. Nije bilo inflacije, nije bilo drastičnih ekonomskih poremećaja. To kombinujem i sa ugledom koji su imali Jugosloveni”, kaže Ljubičić.
Tako su govorili 1994. u vreme ratova, sankcija i nemaštine kada je među njih ušetao Tito, kao filmski lik. Tada su kaže nam Ljubičić ljudi hteli da naprave jednu psihološku distancu od vremena u kojem žive:
“Moje iskustvo je bilo da je Tito najverovatnije bio poslednji zajednički imenitelj za nešto što je asociralo na dobro, na mir, ugled u svetu, slobodne granice, na imaštinu za razliku od nemaštine. Nije uopšte čudno da se ljudi lako i nostalgično vrate u te svetle godine i da ih pamte čak mnogo svetlijim i lepšim nego što su bile”, kaže Ljubičić.
Ali te Titove godine i danas građani pamte kao bolje od svega što im je došlo posle. Životni standard u vreme socijalizma ocenili su četvorkom, a u vreme Miloševića, kao i današnji standard dvojkom, pokazalo je istraživanje različitih tranzicionih perioda, koje su uradili fondacija Fridrih Ebert, Centar za studije socijalne demokratije i CESID.
Nostaligija je postala fenomen globalnih razmera a posebno je izražena u bivšim socijalističkim zemljama, objašnjava nam sociolog Vladimir Vuletic,
pa se tako idealizuje prošlost iako se i tada teško živelo.
“U socijalizmu ono što je bilo važno bila je sigurnost, sigurnost radnog mesta i plate. Tako da je to nešto što je izgubljeno u današnjem vremenu. Jugosalvija tadašnja bila je jedno industrijko prosperitetno poluperiferno društvo u svetskim razmerama. Danas međutim, to je jedna privreda, jedna ekonomija, koja je pre svega oslonjena na izvoz sirovina a to samo po sebi znači da se objektivno živi lošije”.
Nije mali broj onih koji se i danas na Titov rođendan 25. maja okupljaju ispred Kuće cveća u kojoj počiva bivši maršal. Tako je bilo i ove godine:
Uvek srdačno pozdravljan za života, osporavan nakon smrti, danas ponovo popularan:
Ko je zapravo bio Tito. Može li to iko bolje objasniti od Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je bio u njegovoj koži, osim u Žilnikovom filmu i u predstavi Indexovog pozorišta “Ne ostavljajte me samog dok himna svira” iz 1990:
“On je zaista jedna od najupečatljivijih ličnosti 20. veka. Ali ja bih dodao i jedna od najmanipulativnijih, politički možda najspremnijih na sve moguće prepreke koje bi mu se ukazale.”
U neizvesnosti današnjeg vremena građanima Srbije će čekanje na ulazak u EU izgleda obeležiti nostalgija za Titovim vremenom.
Čak 81 odsto njih tvrdi da je bilo najbolje u vreme socijalizma, šest odsto u Miloševićevo vreme a 10 odsto misli da je danas najbolje.
Nostalgija za Titovim vremenom objašnjava se i time “da nikada nije moralo manje da se radi a da se toliko para ima”.
Film Želimira Žilnika “Tito po drugi put među Srbima” iz 1994. Produkcija Radio B 92
“Kuda ćemo druže Tito”?
“Da čujemo malo šta narod misli”.
Ovo je jedna od replika iz filma Želimira Žilnika “Tito po drugi put među Srbima”.
A „bravar je bio najbolji“, jedan je od odgovora ispitanika koji ilustruje zaključak istraživanja da je Tito i 30 godina od smrti najpopularniji među Srbima. Zašto je to tako pitali smo Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je 1994. godine izašao kao maršal Tito na ulicu u Žilnikovom filmu “Tito po drugi put među Srbima” da čuje šta ljudi misle o njemu.
“To je jedna zanimljiva kombinacija, jedan amalgam, jedno jedinjenje šarma, manipulacije, demagogije, i ipak jednog sasvim drugačijeg vremena, i to globalno drugačijeg”, objašnjava Ljubičić. “Ali ovo unutrašnje osećanje koje mi imamo zašto je tada bilo bolje, ja ću to pojednostaviti do krajnjih granica, nikad nije moralo manje da se radi nego u Titovo vreme a da se toliko para ima. Ne kažem ja da su tada svi bili bogati ali kažem da nikada nije moralo manje da se radi a da vam neko garantuje radno mesto i nekakvu platu. Nije bilo inflacije, nije bilo drastičnih ekonomskih poremećaja. To kombinujem i sa ugledom koji su imali Jugosloveni”, kaže Ljubičić.
Tako su govorili 1994. u vreme ratova, sankcija i nemaštine kada je među njih ušetao Tito, kao filmski lik. Tada su kaže nam Ljubičić ljudi hteli da naprave jednu psihološku distancu od vremena u kojem žive:
“Moje iskustvo je bilo da je Tito najverovatnije bio poslednji zajednički imenitelj za nešto što je asociralo na dobro, na mir, ugled u svetu, slobodne granice, na imaštinu za razliku od nemaštine. Nije uopšte čudno da se ljudi lako i nostalgično vrate u te svetle godine i da ih pamte čak mnogo svetlijim i lepšim nego što su bile”, kaže Ljubičić.
Ali te Titove godine i danas građani pamte kao bolje od svega što im je došlo posle. Životni standard u vreme socijalizma ocenili su četvorkom, a u vreme Miloševića, kao i današnji standard dvojkom, pokazalo je istraživanje različitih tranzicionih perioda, koje su uradili fondacija Fridrih Ebert, Centar za studije socijalne demokratije i CESID.
Nostaligija je postala fenomen globalnih razmera a posebno je izražena u bivšim socijalističkim zemljama, objašnjava nam sociolog Vladimir Vuletic,
pa se tako idealizuje prošlost iako se i tada teško živelo.
“U socijalizmu ono što je bilo važno bila je sigurnost, sigurnost radnog mesta i plate. Tako da je to nešto što je izgubljeno u današnjem vremenu. Jugosalvija tadašnja bila je jedno industrijko prosperitetno poluperiferno društvo u svetskim razmerama. Danas međutim, to je jedna privreda, jedna ekonomija, koja je pre svega oslonjena na izvoz sirovina a to samo po sebi znači da se objektivno živi lošije”.
Nije mali broj onih koji se i danas na Titov rođendan 25. maja okupljaju ispred Kuće cveća u kojoj počiva bivši maršal. Tako je bilo i ove godine:
Uvek srdačno pozdravljan za života, osporavan nakon smrti, danas ponovo popularan:
Ko je zapravo bio Tito. Može li to iko bolje objasniti od Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je bio u njegovoj koži, osim u Žilnikovom filmu i u predstavi Indexovog pozorišta “Ne ostavljajte me samog dok himna svira” iz 1990:
“On je zaista jedna od najupečatljivijih ličnosti 20. veka. Ali ja bih dodao i jedna od najmanipulativnijih, politički možda najspremnijih na sve moguće prepreke koje bi mu se ukazale.”
U neizvesnosti današnjeg vremena građanima Srbije će čekanje na ulazak u EU izgleda obeležiti nostalgija za Titovim vremenom.
