Dok u subotu cela Evropa bude obeležavala Dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Srbiji nema najava da će se na bilo koji način obeležiti godišnjica ubijanja oko 8000 ljudi od strane vojske pod komandom Ratka Mladića.Ipak, mnogo je znakova koji govore da u prvi plan izbijaju dileme proizašle iz potrebe za preispitivanjem sopstvene odgovornosti, uprkos tome što je inicijativa iz januara ove godine da Skupština Srbije donese odluku o Danu sećanja propala. Međutim, oni koji su od početka tražili priznavanje krivice za događaje u Srebrenici, dakle predstavnici NGO sektora, tvrde da jedno hapšenje koje se dogodilo u subotu pokazuje da se u Srbiji stvari ipak ne menjaju.
Na putu iz Švedske za Potočare, gde je nameravao da prisustvuje ukopu brata i oca ubijenih u leto ’95. godine, uhapšen je Midhat Salihović. Sedam dana pre komemoracije priveden je pod sumnjom da je počinio zločine nad sreberničkim Srbima. Protestnim saopštenjem oglasile su se nevladine organizacije “Žene u crnom”, Komitet pravnika za ljudska prava i kancelarija Helsinškog odbora u Beogradu. Staša Zajević iz “Žena u crnom” podvlači da se ne protive hapšenju odgovornih za bilo koji zločin, ali navodi da u slučaju Salihovića najviše čudi trenutak u kom je priveden:
"Ono što je zabrinjavajuće i zbog čega smo reagovali jeste tajming u kome se to dešava.”
Da li je Salihoviću mesto na slobodi odlučiće Sud. Njegovom ocu i bratu koji su identifikovani u četrnaestoj godini nakon što su ubijeni, ta mogućnost nije bile ostavljena:
“Napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.”
Ove reči Ratka Mladića ostaće upamćene kao početak tragedije jednog naroda i velike sramote drugog. U Srbiji danas ipak nije puno onih koji tu sramotu priznaju. Jedan od izuzetaka je sociolog Božidar Jakšić:
“Ja se kao državljanin Srbije stidim onoga na koji način se u Srbiji tretira zločin u Srebrenici.”
Tek u politici retki su oni koji ne kalkulišu sa srebreničkim pitanjem. To je pre svega Liga socijaldemokrata Vojvodine čiji će predstavnici i ove godine će prisustovati komemoraciji u Potočarima. Poslanica te stranke u Skupštini Aleksandra Jerkov je uverena da od srebreničke tragedije moraju da se ograde srpske institucije:
“Mi kao društvo ne možemo krenuti napred bez toga. Niti političari imaju pravo da očekuju od građana da se suoče sa prošlošću ukoliko takav primer ne daju institucije.”
Uoči 14. godišnjice jasno je da u zvaničnim krugovima nije ni razmatrano na koji način bi se mogla odati počast stradalima. Iz vladajuće Demokratske stranke Nada Kolundžija upozorava:
“Bila bi to loša slika ukoliko bi takva inicijativa polarizovala javnost i ako bi pokazivala da u Srbiji ne postoji opšta saglasnost oko toga da sve žrtve ne zaslužuju da im se oda pošta.”
Insistiranje na tome da se srebrenički masakr ne razlikuje od drugih zločina jeste krug u kom se vrte rasprave u Srbiji. Na takvom stavu insitira i potpredsednik naprednjaka Aleksandar Vučić:
“Srbija treba da osudi sve zločine koji su se dogodili na prostoru bivše Jugoslavije. To znači i progon krajiških Srba i zločine nad muslimanima u Srebrnici….”
Uz to, redovno, rasprava o Srebranici prebacuju se na teren političke koristi od srpskog priznavanja odgovnosti. Poslednji takav pokušaj učinio je opozicioni poslanik Vladan Batić koji je predložio Skupštini da donese rezoluciju kojom bi se odgovornost skinula sa pleća holandskih trupa koje su ’95. godine bile raspoređene u srebreničkoj enklavi. Batić računa da bi se tako srušio otpor Holandije primeni Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji, koja ga uslovljava hapšenjem Ratka Mladića. Batićeva ideja, nije dočekala opšte prihvatanje, ali nije ni odbačena na način kako ju je ocenio Božidar Jakšić:
“To su prozirne igre koje ni ne zaslužuju komentar.”
Za razliku od poznatog sociologa akteri političke scene su se zamislili. Nada Kolundžija:
“Po mom dubokom uverenju to svakako nije način.”
Aleksandra Jerkov:
“To nije ideja koju treba odbaciti olako.”
Aleksandar Vučić:
“Trebalo bi prvo razgovarati sa Holanđanima pa videti o čemu je reč.”
Ipak, pogrešno bi bilo reći da Srbija pitanje Srebrenice koristi isključivo u svrhu političke koristi. Na to podseća i Božidar Jakšić:
“Smatram da je bilo zaista u redu da predsednik Republike ode u Srebrenicu. I on je u Srebrenicu i otišao. To je ono što za mene kao građanina ove zemlje predstavlja neko ohrabrenje.”
Memorijalni centar u PotočarimaBilo je to na desetu godišnjicu genocida kada je Boris Tadić prisustvovao komemoraciji u Potočarima. Podsećamo na njegove reči:
“Neko je učinio zločin u ime nacije kojoj ja pripadam, u ime srpske nacije i takvu činjenicu opaža čitav svet.”
Četiri godine kasnije Tadiću se upućuju kritike zasnovane na uverenju da odlazak u Potočare nije dovoljan. Iz “Žena u crnom” Staša Zajević:
“Mi izgražavamo ogromnu zabrinutost zbog ponašanja Republike Srbije na čelu sa Borisom Tadićem. On se oglušava o zahteve stotina nevladinih organizacija koje traže da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici.”
Dok je Tadić na udaru i ovakvih ocena, skoro da se ne primećuju promene koje se događaju u krugovima onih koji su smatrani ideolozima politike zločina. Primer za to je nekada jedan od najbližih Šešeljevih saradnika Aleksandar Vučić. Isti onaj koji je oktobra 2007. u Skupštini Srbije mahao plakatom sa likom Ratka Mladića:
“Samo da vam pokažem ovaj plakat i da vam kažem da je kod nas dobrodošao general Ratko Mladić…”
Upitan da li bi danas, sedam meseci nakon što je okrenuo Šešelju leđa, i kao jedan od lidera naprednjaka ponovio isti gest koji je tada učinio u znak solidarnosti sa braniocima Mladićevog lika i dela, Vučić kaže:
“Danas je naša partija blizu vlasti i odgovornost za svaku izgovorenu reč i ponašanje mora da bude neuporedivo veće. "
RSE: “To znači da ne biste?”
“Odgovorio sam.”
Srebrenica ostaje tema koja budi strasti u Srbiji, ali dovodi i do promena mišljenja što možda govori da se samo činjenice ne mogu osporiti.
Na putu iz Švedske za Potočare, gde je nameravao da prisustvuje ukopu brata i oca ubijenih u leto ’95. godine, uhapšen je Midhat Salihović. Sedam dana pre komemoracije priveden je pod sumnjom da je počinio zločine nad sreberničkim Srbima. Protestnim saopštenjem oglasile su se nevladine organizacije “Žene u crnom”, Komitet pravnika za ljudska prava i kancelarija Helsinškog odbora u Beogradu. Staša Zajević iz “Žena u crnom” podvlači da se ne protive hapšenju odgovornih za bilo koji zločin, ali navodi da u slučaju Salihovića najviše čudi trenutak u kom je priveden:
Da li je Salihoviću mesto na slobodi odlučiće Sud. Njegovom ocu i bratu koji su identifikovani u četrnaestoj godini nakon što su ubijeni, ta mogućnost nije bile ostavljena:
“Napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.”
Ove reči Ratka Mladića ostaće upamćene kao početak tragedije jednog naroda i velike sramote drugog. U Srbiji danas ipak nije puno onih koji tu sramotu priznaju. Jedan od izuzetaka je sociolog Božidar Jakšić:
“Ja se kao državljanin Srbije stidim onoga na koji način se u Srbiji tretira zločin u Srebrenici.”
Tek u politici retki su oni koji ne kalkulišu sa srebreničkim pitanjem. To je pre svega Liga socijaldemokrata Vojvodine čiji će predstavnici i ove godine će prisustovati komemoraciji u Potočarima. Poslanica te stranke u Skupštini Aleksandra Jerkov je uverena da od srebreničke tragedije moraju da se ograde srpske institucije:
Uoči 14. godišnjice jasno je da u zvaničnim krugovima nije ni razmatrano na koji način bi se mogla odati počast stradalima. Iz vladajuće Demokratske stranke Nada Kolundžija upozorava:
“Bila bi to loša slika ukoliko bi takva inicijativa polarizovala javnost i ako bi pokazivala da u Srbiji ne postoji opšta saglasnost oko toga da sve žrtve ne zaslužuju da im se oda pošta.”
Insistiranje na tome da se srebrenički masakr ne razlikuje od drugih zločina jeste krug u kom se vrte rasprave u Srbiji. Na takvom stavu insitira i potpredsednik naprednjaka Aleksandar Vučić:
“Srbija treba da osudi sve zločine koji su se dogodili na prostoru bivše Jugoslavije. To znači i progon krajiških Srba i zločine nad muslimanima u Srebrnici….”
Uz to, redovno, rasprava o Srebranici prebacuju se na teren političke koristi od srpskog priznavanja odgovnosti. Poslednji takav pokušaj učinio je opozicioni poslanik Vladan Batić koji je predložio Skupštini da donese rezoluciju kojom bi se odgovornost skinula sa pleća holandskih trupa koje su ’95. godine bile raspoređene u srebreničkoj enklavi. Batić računa da bi se tako srušio otpor Holandije primeni Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji, koja ga uslovljava hapšenjem Ratka Mladića. Batićeva ideja, nije dočekala opšte prihvatanje, ali nije ni odbačena na način kako ju je ocenio Božidar Jakšić:
Za razliku od poznatog sociologa akteri političke scene su se zamislili. Nada Kolundžija:
“Po mom dubokom uverenju to svakako nije način.”
Aleksandra Jerkov:
“To nije ideja koju treba odbaciti olako.”
Aleksandar Vučić:
“Trebalo bi prvo razgovarati sa Holanđanima pa videti o čemu je reč.”
Ipak, pogrešno bi bilo reći da Srbija pitanje Srebrenice koristi isključivo u svrhu političke koristi. Na to podseća i Božidar Jakšić:
“Smatram da je bilo zaista u redu da predsednik Republike ode u Srebrenicu. I on je u Srebrenicu i otišao. To je ono što za mene kao građanina ove zemlje predstavlja neko ohrabrenje.”
“Neko je učinio zločin u ime nacije kojoj ja pripadam, u ime srpske nacije i takvu činjenicu opaža čitav svet.”
Četiri godine kasnije Tadiću se upućuju kritike zasnovane na uverenju da odlazak u Potočare nije dovoljan. Iz “Žena u crnom” Staša Zajević:
“Mi izgražavamo ogromnu zabrinutost zbog ponašanja Republike Srbije na čelu sa Borisom Tadićem. On se oglušava o zahteve stotina nevladinih organizacija koje traže da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici.”
Dok je Tadić na udaru i ovakvih ocena, skoro da se ne primećuju promene koje se događaju u krugovima onih koji su smatrani ideolozima politike zločina. Primer za to je nekada jedan od najbližih Šešeljevih saradnika Aleksandar Vučić. Isti onaj koji je oktobra 2007. u Skupštini Srbije mahao plakatom sa likom Ratka Mladića:
“Samo da vam pokažem ovaj plakat i da vam kažem da je kod nas dobrodošao general Ratko Mladić…”
Upitan da li bi danas, sedam meseci nakon što je okrenuo Šešelju leđa, i kao jedan od lidera naprednjaka ponovio isti gest koji je tada učinio u znak solidarnosti sa braniocima Mladićevog lika i dela, Vučić kaže:
“Danas je naša partija blizu vlasti i odgovornost za svaku izgovorenu reč i ponašanje mora da bude neuporedivo veće. "
RSE: “To znači da ne biste?”
“Odgovorio sam.”
Srebrenica ostaje tema koja budi strasti u Srbiji, ali dovodi i do promena mišljenja što možda govori da se samo činjenice ne mogu osporiti.
