Građani Srbije najčešće od svih u regionu tuže državu pred Evropskom sudom za ljudska prava. Pred Sudom u Strazburu na kraju prošle godine ostalo je nerešeno 3.514 tužbi i predstavki.
Slučaj kršenja prava Živote Milanovića, pripadnika Hare Krišne iz Jagodine, svakako spada u najdraštičnije primere diskriminacije, zbog čega je Sud u Strazburu doneo presudu protiv države Srbije, koja će ovom svom građaninu morati da isplati i odštetu od 10.000 evra.
“2001. godine, negde u septembru, napadnut sam palicom po glavi, a posle samo nekoliko dana sam na vratima stana isečen po licu i grudima. Tom prilikom mi je odsečen i pramen kose, kao monaško obeležje. Napadi su se dešavali noću, a počinioci su uvek imali kapuljaču preko glave. Napadi su nastavljeni i u narednim godinama. 2005. godine tri osobe su mi išle u susret. Kad su se približile, video sam da nešto drže u ruci, hteo sam zato da zaštitim lice, ali su me sečivom uboli u stomak i pobegli. Sledeće godine sam takođe uboden dva puta sečivom u stomak, a dodatno su mi napadači urezali i krst na glavi”, svedoči Milanović za naš radio.
Policija, međutim, ništa nije preduzela da pronađe napadače na Životu Milanovića, ali se zato veoma interesovala za njegovu versku zajednicu.
“Ja odem u bolnicu, bolnica obavesti policiju, oni dođu, nešto zapišu i pozovu me na razgovor. Međutim, tokom ispitivanja, najvažnije im je bilo koliko nas ima u Jagodini, gde se okupljamo, ko nas finansira i tako dalje. Jednom su me posavetovali da se ne šetam noću zato što svojim fizičkim izgledom iritiram okolinu”, kaže Milanović.
Slučaj 'Grmeč'
Umesto da je presuda suda u Strazburu zbog nesposobnosti da zaštiti svog građanina protiv diskriminacije poslužila državnim organima Srbije kao lekcija, napadi protiv Živote Milanovića nastavili su se nekažnjeno na mnogim sajtovima ultradesničarskih i klerofašističkih organizacija.
Palata pravde u BeograduČak i Slavoljub Carić, pravni zatupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, priznaje da često ima veoma nezahvalan posao da brani državu pred opravdanim tužbama građana.
On podseća i na drastičan slučaj povrede prava na život, zbog koga je Srbija izvedena pred sud u Strazburu.
“To je slučaj vezan za tragediju u preduzeću “Grmeč”, kada je 11 ljudi stradalo u eksploziji, o čemu se istraga i sudski postupak vode već petnaest godina, ali do dana današnjeg nisu okončani. iako su se stranke žalile na dužinu trajanja tog postupka, a ne na povredu prava na život, Evropski sud je postavio pitanje upravo vezano za povredu prava na život jer država nije preduzela sve mere da se sprovede efikasna istraga. Kad imate ovakav slučaj, veoma je teško biti u poziciji da branite državu”, kaže Carić.
Inicijativa mladih za ljudska prava takođe je pre četiri godine tužila državu, odnosno njenu Bezbednosno-informativnu agenciju, zato što je odbila da joj dostavi podatak o broju prisluškivanih osoba.
Desetogodišnji sudski procesi
Kako podseća Maja Mićić, direktorka Inicijative, nije pomogla ni intervencija Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja - naprotiv. BIA je, naime, tužila i samog Šabića, ali je ta tužba odbačena.
“Nakon toga mi smo pokrenuli prekršajni postupak, koji se, međutim, nije pomakao sa mrtve tačke, tako da nam je sledeća adresa bio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Taj sud je 2007. godine uputio državi Srbiji zahtev da da svoj odgovor. Ono što znamo jeste da statistika - kad već dođe do obraćanja državi da da odgovor na predstavku koja je podneta Sudu u Strazburu - jeste takva da se taj slučaj uglavnom završi u korist podnosioca predstavke. S obzirom da je u pitanju veoma osetljiva materija, svi čekamo donošenje odluke u ovom slučaju. Ona bi bilo vrlo značajna iz još jednog razloga. Naime, ukoliko bi Sud presudio u našu korist, razbila bi se ta mistifikacija Bezbednosno-informativne agencije, koja se od 2000. godine nije pomakla iz pozicije da je zaštićena, da je ogradjena i da o njenoj delatnosti ne znamo gotovo ništa”, kaže Maja Mićić.
Više od 3.500 predstavki i tužbi građana Srbije protiv sopstvene države Evropskom sudu za ljudska prava više je nego neslavna statistika, ocenjuje Slavoljub Carić.
“To nas je svrstalo na osmo mesto u Evropi – odmah iza Rusije, Turske, Rumunije, Ukrajine, Italije, Poljske i Moldavije. Gledano procentualno u odnosu na broj stanovnika, imamo postotak od 2.14, što nas stavlja na sedmu poziciju u Evropi. interesantan je, verovatno, i podatak o ukupnom broju predstavki gradjana protiv bivših jugoslovenskih rapublika. Tih predstavki je 11.574, pa bi po tom osnovu – dakle, da je Jugoslavija opstala – ona bila odmah iza Rumunije. To govori da su mnoge od tih predstavki - kao što su sporovi vezani za staru deviznu štednju, slučajevi ratne štete, priznavanje prava iz socijalnog osiguranja i druge - posledica upravo ratnih dešavanja. Mejutim, one su posledica i tranzicije. To se posebno odnosi na Srbiju kad je u pitanju neizvršavanje pravosnažnih presuda. Naime, četvrtina predstavki protiv Srbije odnosi se na neizvršavanje pravosudnih presuda”, upozorava Carić.
Najčešće se, dakle, Evropskom sudu za ljudska prava građani obraćaju zbog povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku, odnosno, neizvršavanje pravosnažnih presuda, što ilustruje i naš sagovornik Bojan Gavrilović, istraživač u Beogradskom centru za ljudska prava.
“U jednoj presudi Evropskog suda za ljudska prava navodi se da je najduži sudski postupak u istoriji engleskog pravosuđa trajao dve godine. Ovde, kao što znamo, postupci traju čak 10-15 i više godina. To je naprosto nedopustivo. Država Srbija, odnosno, Ministarstvo pravde i pravosudni sistem, moraju izvući pouke iz već donetih presuda u Strazburu protiv Srbije, a takođe bi trebalo da prate praksu tog suda prema drugim državama, kako bi izvukli pouke o tome kako doneti zakone i organizovati pravosudni sistem koji je u stanju da poštuje prava zajamčena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima”, ocenjuje Gavrilović.
Slučaj kršenja prava Živote Milanovića, pripadnika Hare Krišne iz Jagodine, svakako spada u najdraštičnije primere diskriminacije, zbog čega je Sud u Strazburu doneo presudu protiv države Srbije, koja će ovom svom građaninu morati da isplati i odštetu od 10.000 evra.
“2001. godine, negde u septembru, napadnut sam palicom po glavi, a posle samo nekoliko dana sam na vratima stana isečen po licu i grudima. Tom prilikom mi je odsečen i pramen kose, kao monaško obeležje. Napadi su se dešavali noću, a počinioci su uvek imali kapuljaču preko glave. Napadi su nastavljeni i u narednim godinama. 2005. godine tri osobe su mi išle u susret. Kad su se približile, video sam da nešto drže u ruci, hteo sam zato da zaštitim lice, ali su me sečivom uboli u stomak i pobegli. Sledeće godine sam takođe uboden dva puta sečivom u stomak, a dodatno su mi napadači urezali i krst na glavi”, svedoči Milanović za naš radio.
Policija, međutim, ništa nije preduzela da pronađe napadače na Životu Milanovića, ali se zato veoma interesovala za njegovu versku zajednicu.
“Ja odem u bolnicu, bolnica obavesti policiju, oni dođu, nešto zapišu i pozovu me na razgovor. Međutim, tokom ispitivanja, najvažnije im je bilo koliko nas ima u Jagodini, gde se okupljamo, ko nas finansira i tako dalje. Jednom su me posavetovali da se ne šetam noću zato što svojim fizičkim izgledom iritiram okolinu”, kaže Milanović.
Slučaj 'Grmeč'
Umesto da je presuda suda u Strazburu zbog nesposobnosti da zaštiti svog građanina protiv diskriminacije poslužila državnim organima Srbije kao lekcija, napadi protiv Živote Milanovića nastavili su se nekažnjeno na mnogim sajtovima ultradesničarskih i klerofašističkih organizacija.
On podseća i na drastičan slučaj povrede prava na život, zbog koga je Srbija izvedena pred sud u Strazburu.
“To je slučaj vezan za tragediju u preduzeću “Grmeč”, kada je 11 ljudi stradalo u eksploziji, o čemu se istraga i sudski postupak vode već petnaest godina, ali do dana današnjeg nisu okončani. iako su se stranke žalile na dužinu trajanja tog postupka, a ne na povredu prava na život, Evropski sud je postavio pitanje upravo vezano za povredu prava na život jer država nije preduzela sve mere da se sprovede efikasna istraga. Kad imate ovakav slučaj, veoma je teško biti u poziciji da branite državu”, kaže Carić.
Inicijativa mladih za ljudska prava takođe je pre četiri godine tužila državu, odnosno njenu Bezbednosno-informativnu agenciju, zato što je odbila da joj dostavi podatak o broju prisluškivanih osoba.
Desetogodišnji sudski procesi
Kako podseća Maja Mićić, direktorka Inicijative, nije pomogla ni intervencija Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja - naprotiv. BIA je, naime, tužila i samog Šabića, ali je ta tužba odbačena.
“Nakon toga mi smo pokrenuli prekršajni postupak, koji se, međutim, nije pomakao sa mrtve tačke, tako da nam je sledeća adresa bio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Taj sud je 2007. godine uputio državi S
Više od 3.500 predstavki i tužbi građana Srbije protiv sopstvene države Evropskom sudu za ljudska prava više je nego neslavna statistika.
Više od 3.500 predstavki i tužbi građana Srbije protiv sopstvene države Evropskom sudu za ljudska prava više je nego neslavna statistika, ocenjuje Slavoljub Carić.
“To nas je svrstalo na osmo mesto u Evropi – odmah iza Rusije, Turske, Rumunije, Ukrajine, Italije, Poljske i Moldavije. Gledano procentualno u odnosu na broj stanovnika, imamo postotak od 2.14, što nas stavlja na sedmu poziciju u Evropi. interesantan je, verovatno, i podatak o ukupnom broju predstavki gradjana protiv bivših jugoslovenskih rapublika. Tih predstavki je 11.574, pa bi po tom osnovu – dakle, da je Jugoslavija opstala – ona bila odmah iza Rumunije. To govori da su mnoge od tih predstavki - kao što su sporovi vezani za staru deviznu štednju, slučajevi ratne štete, priznavanje prava iz socijalnog osiguranja i druge - posledica upravo ratnih dešavanja. Mejutim, one su posledica i tranzicije. To se posebno odnosi na Srbiju kad je u pitanju neizvršavanje pravosnažnih presuda. Naime, četvrtina predstavki protiv Srbije odnosi se na neizvršavanje pravosudnih presuda”, upozorava Carić.
Najčešće se, dakle, Evropskom sudu za ljudska prava građani obraćaju zbog povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku, odnosno, neizvršavanje pravosnažnih presuda, što ilustruje i naš sagovornik Bojan Gavrilović, istraživač u Beogradskom centru za ljudska prava.
“U jednoj presudi Evropskog suda za ljudska prava navodi se da je najduži sudski postupak u istoriji engleskog pravosuđa trajao dve godine. Ovde, kao što znamo, postupci traju čak 10-15 i više godina. To je naprosto nedopustivo. Država Srbija, odnosno, Ministarstvo pravde i pravosudni sistem, moraju izvući pouke iz već donetih presuda u Strazburu protiv Srbije, a takođe bi trebalo da prate praksu tog suda prema drugim državama, kako bi izvukli pouke o tome kako doneti zakone i organizovati pravosudni sistem koji je u stanju da poštuje prava zajamčena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima”, ocenjuje Gavrilović.
