Država Srbija samo u 2010. godini na haške optuženike i pomoć njihovim porodicama potrošila je oko 180.000 evra. Iako se novčana sredstva pritvorenicima u Hagu isplaćuju već godinama, ovaj podatak koji se nedavno pojavio u javnosti doneo je i pitanje da li je opravdano da država pomaže osobe optužene za najteže ratne zločine.
Bez znanja većine građana i stava o tome da li žele da njihov novac ide put ćelija pritvora Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, 21 optuženik u Ševeningenu prošle godine mesečno je od Srbije dobijao po 200 evra, na račun države u posetu im je išla najuža rodbina, a jedini uslov bio je da su se dobrovoljno predali.
Među njima je i Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, čiji advokat Ljubiša Živadinović za naš program kaže da tu pomoć optuženi za ratne zločine dobijaju već godinama na osnovu zakona iz 2002.
Nebojša Pavković, januar 2011“Sve to je definisano Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom. Porodice moraju negde da se smeste kada optuženicima dolaze u posetu, imaju i troškove za hranu, često dolaze supruge sa decom, i nešto od toga finansira država. A inače, pritvorenik nema novac kod sebe nego mu se uplaćuje na račun tamo. i odatle može da uzima novac i u kantini kupi šta mu treba od hrane, telefonske kartice, pribor za ličnu higijenu, znači za te neke osnovne stvari…”, kaže Živadinović.
Kako je obznanila Kancelarija Srbije za saradnju sa Haškim tribunalom, iz budžeta na ime poseta i odlazaka na suđenja članova porodica optuženih iz državnog budžeta plaća se suma u vrednosti tri povratne avionske karte na liniji Beograd-Amsterdam i 250 evra po osobi za ostale troškove na svaka dva meseca.
Praznične zatvorske gozbe
Advokat Dragoljub Todorović, koji je na brojnim suđenjima zastupao porodice žrtava ratnih zločina, kaže za naš program da je takva praksa potpuno apsurdna.
“U svetu sigurno tako nešto ne postoji. A ne znam da li toga ima još negde u regionu, moguće je… To je nonsens. Ja se sećam da je svojevremeno Skupština donela tu odluku, ali bez obzira na tu činjenicu svakako da to nije uredu. U suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudom to ne postoji, naravno. Smatram da je to neprimereno, a sa moralnog aspekta to je katastrofa. Posebno zbog toga što su ovde strašni ratni zločini počinjeni”, navodi Todorović.
Radovan Karadžić u sudnici, mart 2011Među optuženicima za najteže ratne zločine u Hagu ima i onih koji novac za telefon i kaladont ne dobijaju od države, kao što je Radovan Karadžić, zbog toga što se nije predao.
Njegov brat Luka Karadžić kaže da sa nadležnima nije razgovarao o eventualnoj pomoći.
“Pa naravno da smo zainteresovani za to, ali mislim da bi bilo uzaludno tražiti jer ga je Srbija uhapsila i izručila Haškom tribunalu. E sada, ako bi oni to rešili i pozvali nas naravno da bi mi pristali, zašto da ne. Više bi nam to značilo kao pažnja, nego kao neka materijalna pomoć”, kaže Luka Karadžić.
Pritvorenici u Ševeningenu imaju dobre uslove za boravak, kod sebe ne mogu da drže više od nekoliko desetina evra jer im novac tamo praktično nije potreban, osim ako nemaju neke posebne želje. Kada im dosade napolitanke iz zatvorske kantine ili telefoniranje nekada se okupe i počaste. Pogotovu, kaže advokat Ljubiša Živadinović, u vreme praznika.
“Kao što je sada praznik pa oni naruče neko meso, sokove, bezalkoholno pivo… Svi će zajedno organizovati nešto, kao što i uvek organizuju za sve verske praznike. Sigurno će to uraditi i sada. Obično naruče jagnje ili prase, sednu zajedno, pozovu i druge pritvorenike. Neko dođe, neko ne dođe, i eto…”, pojašnjava Živadinović.
I tako pritvorenici čekajući pravdu prekraćuju vreme, a neki troše i državni novac. Maja Mićić, iz inicijative mladih za ljudska prava, zaključuje da je pomoć države optuženima za ratne zločine više od pogrešno usmerenog novca.
“Time država i dalje podržava i legitimiše neke stvari koje su počinjene tokom devedesetih i opet doprinosi kulturi relativizacije. To dovoljno govori o tome koliko ova država još nije spremna da se suoči sa ratnim zločinima. i prosto se pitam da li će ona ikada biti spremna na to. i plaši me da li će jednog dana kada ti ljudi budu odslužili svoje kazne i vrate se u Srbiju možda dobiti i neke druge beneficije od ove države”, ocenjuje Maja Mićić.
Bez znanja većine građana i stava o tome da li žele da njihov novac ide put ćelija pritvora Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, 21 optuženik u Ševeningenu prošle godine mesečno je od Srbije dobijao po 200 evra, na račun države u posetu im je išla najuža rodbina, a jedini uslov bio je da su se dobrovoljno predali.
Među njima je i Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, čiji advokat Ljubiša Živadinović za naš program kaže da tu pomoć optuženi za ratne zločine dobijaju već godinama na osnovu zakona iz 2002.
Kako je obznanila Kancelarija Srbije za saradnju sa Haškim tribunalom, iz budžeta na ime poseta i odlazaka na suđenja članova porodica optuženih iz državnog budžeta plaća se suma u vrednosti tri povratne avionske karte na liniji Beograd-Amsterdam i 250 evra po osobi za ostale troškove na svaka dva meseca.
Praznične zatvorske gozbe
Advokat Dragoljub Todorović, koji je na brojnim suđenjima zastupao porodice žrtava ratnih zločina, kaže za naš program da je takva praksa potpuno apsurdna.
“U svetu sigurno tako nešto ne postoji. A ne znam da li toga ima još negde u regionu, moguće je… To je nonsens. Ja se sećam da je svojevremeno Skupština donela tu odluku, ali bez obzira na tu činjenicu svakako da to nije uredu. U suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudom to ne postoji, naravno. Smatram da je to neprimereno, a sa moralnog aspekta to je katastrofa. Posebno zbog toga što su ovde strašni ratni zločini počinjeni”, navodi Todorović.
Njegov brat Luka Karadžić kaže da sa nadležnima nije razgovarao o eventualnoj pomoći.
“Pa naravno da smo zainteresovani za to, ali mislim da bi bilo uzaludno tražiti jer ga je Srbija uhapsila i izručila Haškom tribunalu. E sada, ako bi oni to rešili i pozvali nas naravno da bi mi pristali, zašto da ne. Više bi nam to značilo kao pažnja, nego kao neka materijalna pomoć”, kaže Luka Karadžić.
Pritvorenici u Ševeningenu imaju dobre uslove za boravak, kod sebe ne mogu da drže više od nekoliko desetina evra jer im novac tamo praktično nije potreban, osim ako nemaju neke posebne želje. Kada im dosade napolitanke iz zatvorske kantine ili telefoniranje nekada se okupe i počaste. Pogotovu, kaže advokat Ljubiša Živadinović, u vreme praznika.
"Za praznike obično naruče jagnje ili prase, sednu zajedno, pozovu i druge pritvorenike. Neko dođe, neko ne dođe, i eto…”, pojašnjava advokat Živadinović.
“Kao što je sada praznik pa oni naruče neko meso, sokove, bezalkoholno pivo… Svi će zajedno organizovati nešto, kao što i uvek organizuju za sve verske praznike. Sigurno će to uraditi i sada. Obično naruče jagnje ili prase, sednu zajedno, pozovu i druge pritvorenike. Neko dođe, neko ne dođe, i eto…”, pojašnjava Živadinović.
I tako pritvorenici čekajući pravdu prekraćuju vreme, a neki troše i državni novac. Maja Mićić, iz inicijative mladih za ljudska prava, zaključuje da je pomoć države optuženima za ratne zločine više od pogrešno usmerenog novca.
“Time država i dalje podržava i legitimiše neke stvari koje su počinjene tokom devedesetih i opet doprinosi kulturi relativizacije. To dovoljno govori o tome koliko ova država još nije spremna da se suoči sa ratnim zločinima. i prosto se pitam da li će ona ikada biti spremna na to. i plaši me da li će jednog dana kada ti ljudi budu odslužili svoje kazne i vrate se u Srbiju možda dobiti i neke druge beneficije od ove države”, ocenjuje Maja Mićić.
