Na hiljade ljudi svakodnevno prolaze pešačkim tunelom na beogradskom Zelenom vencu. U žurbi možda primete uličnog svirača, a možda i nazive desničarskih grupa kojima su išarani zidovi prolaza, i koji se uporno obnaljaju, nakon što ih gradske službe uklone.
Na istom mestu retki su i oni koji primećuju da je upravo na Zelenom vencu i na Dan pobede, spomen ploča glumcu Draganu Maksimoviću precrtana sprejem dok je ispod nje upisan znak međunarodne neonacističke organizacije “Combat-18”.
Teško da je stravičnija poruka mogla biti upućena uspomni na čoveka kog je novembra 2000. godine, tu na stepenicama ispod ploče, na smrt pretukla grupa skinheda, samo zato što su verovali da je Rom. Neke od onih koji svakodnevno prolaze ovim mestom pitali smo:
Dvadesetak minuta vožnje dalje, stižemo u Muzej banjičkog logora. Na Dan pobede – nema gužve. Ni jedna škola i druga ustanova nije organizovala obilazak, kako bi one što dolaze podučila o značenju fašizma. Nikoga ne bi bilo da nije dvadesetak NGO aktivista.
Na platou ispred ulaza aktivista pokreta “Žene u crnom” Miloš Urošević iščitava Deklaraciju koju potpisuju i Helsinški odbor, Centar za ženske studije i dva umetnička kolektiva:
“Zahtevamo da Republika Srbija zabrani i spreči delovanje ekstremnih desničarskih organizacija i navijačkih grupa, koje podstiču, vrše nasilje, promovišu govor mržnje…”.
Osim zbog ovog zahteva okupilo se na mestu nekadašnjeg logora kroz koji je od 1941. do 1944. godine prošlo oko 250.000 ljudi, od čega je njih oko 30.000 streljano, kako bi podržali i incijativu za podizanje spomen obeležja na mestu koncentracionog logora Omarska kod Prijedora.
Aktivistkinja “Žena u crnom” Snežana Tabački objašnjava razloge zbog kojih se sa Banjice, pokreće inicijativa za Omarsku:
“Hteli smo da povežemo ta dva iskustva strahota fašizma u Bosni ovde.”
Preteške reči
Za mnoge u Srbiji, petnaest godina posle rata u BiH, ovo su preteške reči. Fašizam nije termin koji se koristi u opisivanju etničkih čišćenja, logora, pljački i zločina, počinjenih u devedesetim od srpske ruke. Oko pola sata vožnje dalje, na Avali, predsednik Boris Tadić polaže venac na spomenik Neznanom junaku.
U poruci koju je potom zapisao i Tadić se ograničava na pouke koje su ostale iz Drugog svetskog rata. "Aušvic, Treblinka, Jasenovac, Jadovik, Kragujevac, da se nijedno stratište ne zaboravi”, navodi on.
Obeležavanje Dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, Beograd, novembar 2010Koliko ove reči danas dopiru do građana Srbije? Sigurno lakše nego sagledavanje sopstvene odgovornosti za tragedije iz devedesetih, ali i u odnosu na istine Drugog svetskog rata očigledna je konfuzija i duboka podeljenost.
Istoričarka Ljubinka Trgovčević uočava da je po sredi proces začet krajem osamdesetih što je vreme u kom se javno mnjenje okretalo kao onome što je doživljavano kao ostvaranje “srpskog sna”.
“Naravno toga ne bi bilo da nije postojala propaganda koja je komunizam i antifašizam izjednačavala, koja je partizane i čitavu ideologiju koju su oni imali prikazivala kao nešto što je strano srpskom nacionalnom biću”, ocenjuje Ljubinka Trgovčević.
Trgovčević pri tome ne isključuje ni odgovornost istoriografije Brozovog vremena, nespremne da ponudi odgovore na neka od pitanja koja i danas proganjuju srpsku kolektivnu svest.
“To se odnosi na sve ono što je bilo zanemareno. Pa i delimične akcije u prvoj godini rata recimo četnika protiv Nemaca su bile potpuno potisnute u istoriografiji. I naravno, onda se istorija i prošlost javila kao bumerang”, kaže Trgovčević.
Distanciranje od prošlosti
No, vratimo se sa Avale u centar grada. Kako li se zove ulica koja vodi od Zelenog venca i izbija na Kneza Miloša (što je ime koje naravno nije menjano)?
"Živeli ste nekada u ulici Narodnog fronta, a sad Kraljice Marije….", počinjemo razgovor sa prolaznikom.
“Nije Marije, nego Natalije!”, dobijamo ispravku.
No, ne bi trebalo samo autoru ovih redova zameriti zbog greške, zbune se često i oni koji tu žive:
“Pošteno da vam kažem mene kada pitaju gde stanujem, ja kažem u Narodnog fronta. A oni meni, aman nije to više Narodni front…”.
Poverila nam se Jelka Markovska, koja je jedne noći zaspala u Narodnog fronta, a probudila se u Kraljice Natalije. Većina ulica koje su se zvale po onima koji nose zasluge za pobedu nad fašizmom, danas se zovu drugačije.
Tako je i ulica Save Kovačevića promenjena u Mileševsku, ive Lole u Svetogorsku, a General Ždanova na primer u Resavsku. Ovom poslednjem šetaju se oko podneva na Dan pobede penzionerke Milijana Marković i Dobrila Batev:
“General Ždanov je veliki oslobodilac Beograda. On je puno doprineo i nema smisla da se gazi ono što je neko učinio. To je toliko ružno da sam ja strašno protiv toga.”
Naizgled manje bitno, nova imena za ulice jesu najočigledniji primer distanciranja od prošlosti izgrađenoj na uzdizanju antifašističkih vrednosti. Poslednjih godina Srbija je suočena upravo sa suprotnim tendencijama, koje teško može zaustaviti, ukoliko se i sama ne zapita – kako je tome doprinela.
Na istom mestu retki su i oni koji primećuju da je upravo na Zelenom vencu i na Dan pobede, spomen ploča glumcu Draganu Maksimoviću precrtana sprejem dok je ispod nje upisan znak međunarodne neonacističke organizacije “Combat-18”.
Teško da je stravičnija poruka mogla biti upućena uspomni na čoveka kog je novembra 2000. godine, tu na stepenicama ispod ploče, na smrt pretukla grupa skinheda, samo zato što su verovali da je Rom. Neke od onih koji svakodnevno prolaze ovim mestom pitali smo:
Dvadesetak minuta vožnje dalje, stižemo u Muzej banjičkog logora. Na Dan pobede – nema gužve. Ni jedna škola i druga ustanova nije organizovala obilazak, kako bi one što dolaze podučila o značenju fašizma. Nikoga ne bi bilo da nije dvadesetak NGO aktivista.
Na platou ispred ulaza aktivista pokreta “Žene u crnom” Miloš Urošević iščitava Deklaraciju koju potpisuju i Helsinški odbor, Centar za ženske studije i dva umetnička kolektiva:
Žene u Crnom podržale su na Dan pobede incijativu za podizanje spomen obeležja na mestu koncentracionog logora Omarska kod Prijedora.
“Zahtevamo da Republika Srbija zabrani i spreči delovanje ekstremnih desničarskih organizacija i navijačkih grupa, koje podstiču, vrše nasilje, promovišu govor mržnje…”.
Osim zbog ovog zahteva okupilo se na mestu nekadašnjeg logora kroz koji je od 1941. do 1944. godine prošlo oko 250.000 ljudi, od čega je njih oko 30.000 streljano, kako bi podržali i incijativu za podizanje spomen obeležja na mestu koncentracionog logora Omarska kod Prijedora.
Aktivistkinja “Žena u crnom” Snežana Tabački objašnjava razloge zbog kojih se sa Banjice, pokreće inicijativa za Omarsku:
“Hteli smo da povežemo ta dva iskustva strahota fašizma u Bosni ovde.”
Preteške reči
Za mnoge u Srbiji, petnaest godina posle rata u BiH, ovo su preteške reči. Fašizam nije termin koji se koristi u opisivanju etničkih čišćenja, logora, pljački i zločina, počinjenih u devedesetim od srpske ruke. Oko pola sata vožnje dalje, na Avali, predsednik Boris Tadić polaže venac na spomenik Neznanom junaku.
U poruci koju je potom zapisao i Tadić se ograničava na pouke koje su ostale iz Drugog svetskog rata. "Aušvic, Treblinka, Jasenovac, Jadovik, Kragujevac, da se nijedno stratište ne zaboravi”, navodi on.
Istoričarka Ljubinka Trgovčević uočava da je po sredi proces začet krajem osamdesetih što je vreme u kom se javno mnjenje okretalo kao onome što je doživljavano kao ostvaranje “srpskog sna”.
“Naravno toga ne bi bilo da nije postojala propaganda koja je komunizam i antifašizam izjednačavala, koja je partizane i čitavu ideologiju koju su oni imali prikazivala kao nešto što je strano srpskom nacionalnom biću”, ocenjuje Ljubinka Trgovčević.
Trgovčević pri tome ne isključuje ni odgovornost istoriografije Brozovog vremena, nespremne da ponudi odgovore na neka od pitanja koja i danas proganjuju srpsku kolektivnu svest.
“To se odnosi na sve ono što je bilo zanemareno. Pa i delimične akcije u prvoj godini rata recimo četnika protiv Nemaca su bile potpuno potisnute u istoriografiji. I naravno, onda se istorija i prošlost javila kao bumerang”, kaže Trgovčević.
Distanciranje od prošlosti
No, vratimo se sa Avale u centar grada. Kako li se zove ulica koja vodi od Zelenog venca i izbija na Kneza Miloša (što je ime koje naravno nije menjano)?
"Živeli ste nekada u ulici Narodnog fronta, a sad Kraljice Marije….", počinjemo razgovor sa prolaznikom.
“Nije Marije, nego Natalije!”, dobijamo ispravku.
No, ne bi trebalo samo autoru ovih redova zameriti zbog greške, zbune se često i oni koji tu žive:
“Pošteno da vam kažem mene kada pitaju gde stanujem, ja kažem u Narodnog fronta. A oni meni, aman nije to više Narodni front…”.
Poverila nam se Jelka Markovska, koja je jedne noći zaspala u Narodnog fronta, a probudila se u Kraljice Natalije. Većina ulica koje su se zvale po onima koji nose zasluge za pobedu nad fašizmom, danas se zovu drugačije.
Tako je i ulica Save Kovačevića promenjena u Mileševsku, ive Lole u Svetogorsku, a General Ždanova na primer u Resavsku. Ovom poslednjem šetaju se oko podneva na Dan pobede penzionerke Milijana Marković i Dobrila Batev:
“General Ždanov je veliki oslobodilac Beograda. On je puno doprineo i nema smisla da se gazi ono što je neko učinio. To je toliko ružno da sam ja strašno protiv toga.”
Naizgled manje bitno, nova imena za ulice jesu najočigledniji primer distanciranja od prošlosti izgrađenoj na uzdizanju antifašističkih vrednosti. Poslednjih godina Srbija je suočena upravo sa suprotnim tendencijama, koje teško može zaustaviti, ukoliko se i sama ne zapita – kako je tome doprinela.
