Iako se položaj radnika svakodnevno pogoršava, ni ovaj 1. maj u Srbiji nisu obeležili masovni ulični protesti. Čini se da je mnogo više onih koji praznik provode na prvomajskim urancima, uz roštiljanje u prirodi. Razlog tome može se tražiti u apatiji i odustajanju ljudi od borbe za svoja prava, ali i u razjedinjenosti sindikata u Srbiji koji su novo vreme dočekali nespremni.
Za razliku od drugih gradova regiona i sveta, u centru Beograda, više simbolično - dva protesta, uz nekoliko odvojenih sindikata, koji skreću pažnju na težak položaj radnika u Srbiji. Savez samostalnih sindikata Srbije okupio je nekoliko stotina ljudi u centru grada. Sat vremena kasnije, na drugom mestu okupili su se predstavnici policijskog sindikata, Novog sindikata zdravstva i Sindikata industrijskih radnika "Sloga".
Tako, iako saglasni u oceni da su radnici potpuno obespravljeni, sindikati u Srbiji i ovaj 1. maj dočekuju razjedinjeni. Uprkos malom broju ljudi koje su izveli na ulice, Dragan Zarubica iz Saveza samostalnih sindikata Srbije očekuje da će se to uskoro promeniti.
“Radimo sve i na međunarodnom planu i na domaćoj sceni, učestvujemo na svim skupovima na kojima ukazujemo na nepoštovanje zakona i prava radnika. Mislim da možemo da učinimo i više od toga. Nadam se da ćemo polako da podižemo tenzije i da se borimo za svoja prava. Dakle, radnici moraju da podignu svoj glas jer ovo kako sada ide, ne valja ništa. Mislim da će vrlo brzo ta svest proraditi u svima nama i da ćemo uskoro organizovati i mnogo veće proteste”, kaže Zarubica.
Zbog čega se to još uvek nije dogodilo i zašto je snaga sindikata danas znatno manja nego što je to bila, dopisnica RSE Novka Ilić pitala je neke od radnika u Užicu.
Slabljenje sindikata u borbi za prava radnika, Branislav Čanak iz sindikata Nezavisnost objašnjava time što se većina njih nije pripremila za novo vreme i, kako navodi, i dalje tavori u okvirima potreba socijalizma, a ne kapitalizma.
“To je kao kada glumcu ukradete scenu, i kažete igraj Hamleta, a nema ništa, nema scene. Ja nisam sindikat, ja samo samo predsednik sindikata, a glas treba da diže članstvo. Ali ako ono celo bude na roštiljanju 1. maja, ja tu ne mogu ništa da uradim. Dugo je vremena prošlo i naša tranzicija je najduža u istoriji. Ljudi su odustajali i trpeli, a kada to trpljenje pređe granicu kod pojedinca ili gurpe, postaje kasno za buđenje”, navodi Čanak.
Pored toga što nisu organizaciono prilagođeni novim tendencijama, sociolog Srećko Mihajlović ocenjuje da sindikati u Srbiji ne okupljaju dovoljno radnika, te da imaju problem sa obezbeđivanjem kadrova. Ako se tome dodaju i međusobni sukobi, lako se može uočiti da je društvena moć sindikata veoma niska.
„Ukoliko ne ostvare neki uspeh na planu međusobnog približavanja, onda se sindikatima u nas loše piše. Radnici im se obraćaju tek kada im dogori do prstiju. Ali, ne treba se celokupna sindikalna akcija za izlazak iz krize usmeravati samo ka povećanju broja članova. I pored malog broja članova, imamo primere sindikata Grčke, Italije, Španije, koji uspevaju da organizuju velike proteste i na ulice izvedu milion ljudi. Ovde je to nezamislivo jer je trend individualizacije uzeo toliko maha da svako gleda stanje stvari u svojoj avliji i nema radničke solidarnosti“, kaže Mihajlović.
Za razliku od praznih gradskih ulica, beogradska izletišta puna su od ranih jutarnjih sati. Poslušajte reportažu Milana Nešića iz Košutnjaka.
Za razliku od drugih gradova regiona i sveta, u centru Beograda, više simbolično - dva protesta, uz nekoliko odvojenih sindikata, koji skreću pažnju na težak položaj radnika u Srbiji. Savez samostalnih sindikata Srbije okupio je nekoliko stotina ljudi u centru grada. Sat vremena kasnije, na drugom mestu okupili su se predstavnici policijskog sindikata, Novog sindikata zdravstva i Sindikata industrijskih radnika "Sloga".
Tako, iako saglasni u oceni da su radnici potpuno obespravljeni, sindikati u Srbiji i ovaj 1. maj dočekuju razjedinjeni. Uprkos malom broju ljudi koje su izveli na ulice, Dragan Zarubica iz Saveza samostalnih sindikata Srbije očekuje da će se to uskoro promeniti.
“Radimo sve i na međunarodnom planu i na domaćoj sceni, učestvujemo na svim skupovima na kojima ukazujemo na nepoštovanje zakona i prava radnika. Mislim da možemo da učinimo i više od toga. Nadam se da ćemo polako da podižemo tenzije i da se borimo za svoja prava. Dakle, radnici moraju da podignu svoj glas jer ovo kako sada ide, ne valja ništa. Mislim da će vrlo brzo ta svest proraditi u svima nama i da ćemo uskoro organizovati i mnogo veće proteste”, kaže Zarubica.
Zbog čega se to još uvek nije dogodilo i zašto je snaga sindikata danas znatno manja nego što je to bila, dopisnica RSE Novka Ilić pitala je neke od radnika u Užicu.
Slabljenje sindikata u borbi za prava radnika, Branislav Čanak iz sindikata Nezavisnost objašnjava time što se većina njih nije pripremila za novo vreme i, kako navodi, i dalje tavori u okvirima potreba socijalizma, a ne kapitalizma.
“To je kao kada glumcu ukradete scenu, i kažete igraj Hamleta, a nema ništa, nema scene. Ja nisam sindikat, ja samo samo predsednik sindikata, a glas treba da diže članstvo. Ali ako ono celo bude na roštiljanju 1. maja, ja tu ne mogu ništa da uradim. Dugo je vremena prošlo i naša tranzicija je najduža u istoriji. Ljudi su odustajali i trpeli, a kada to trpljenje pređe granicu kod pojedinca ili gurpe, postaje kasno za buđenje”, navodi Čanak.
Pored toga što nisu organizaciono prilagođeni novim tendencijama, sociolog Srećko Mihajlović ocenjuje da sindikati u Srbiji ne okupljaju dovoljno radnika, te da imaju problem sa obezbeđivanjem kadrova. Ako se tome dodaju i međusobni sukobi, lako se može uočiti da je društvena moć sindikata veoma niska.
„Ukoliko ne ostvare neki uspeh na planu međusobnog približavanja, onda se sindikatima u nas loše piše. Radnici im se obraćaju tek kada im dogori do prstiju. Ali, ne treba se celokupna sindikalna akcija za izlazak iz krize usmeravati samo ka povećanju broja članova. I pored malog broja članova, imamo primere sindikata Grčke, Italije, Španije, koji uspevaju da organizuju velike proteste i na ulice izvedu milion ljudi. Ovde je to nezamislivo jer je trend individualizacije uzeo toliko maha da svako gleda stanje stvari u svojoj avliji i nema radničke solidarnosti“, kaže Mihajlović.
Za razliku od praznih gradskih ulica, beogradska izletišta puna su od ranih jutarnjih sati. Poslušajte reportažu Milana Nešića iz Košutnjaka.
