Građani Srbije peti po religioznosti - pod ovima naslovom objavljeni su rezultati jednog Galupovog istraživanja po kojima je 77 odsto građana Srbije religiozno, što je znatno više od svetskog proseka - 59 odsto. Ispred nje su samo Makedonija, Rumunija, Moldavija i Poljska, a iza Italija i BiH sa 67 odsto religioznih građana. Sagovornici RSE, međutim, smatraju da to nije realan broj stvarno religioznih ljudi.
Taj podatak je iznenađujući samo na prvi pogled, kaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Milan Vukomanović.
“Ne bih rekao da tu ima neke posebne drame. Postoji normalan tok desekularizacije koji je bio karakterističan i za druga postsocijalistička društva. Srbije po tome nije nešto izuzetno u odnosu na Rusiju ili Hrvatsku, na primer”, navodi Vukomanović.
Ipak, venčanje u crkvi je postalo gotovo pravilo, slave imaju ne samo porodice već i državne institucije, partije... Nije retkost da na ulicama Beograda vidite osobe koje se krste, ako i u daljini vide obris hrama ili crkve, u taksijima, nekadašnje svetovne ukrasne figurice zamenili su manji ili veći crkveni simboli - metalni, drveni, pozlaćeni, srebrni krstovi. Na grobovima krst je obavezno vidljiv, verski obredi na sahranama izostaju sasvim retko. Ipak, to je jedna, ona vidljiva strana medalje, druga je da ima mnogo ljudi koji će se izjasniti da su religiozni, a da zapravo ne upražnjavaju verske obrede, niti idu u crkvu.
“Pitanje u Galupovom istraživanju bilo je bez obzira da li odlazite na mesta bogosluženja ili ne, da li biste za sebe rekli da ste religiozna osoba, nereligiozna ili ubeđeni ateista. Postavlja se prirodno pitanje šta ovo zapravo znači. Koliko ima smisla, kada je reč o religioznosti. U Srbiji ima mnogo više ateista, agnostika, nereligioznih osoba, nego što to izgleda na prvi pogled”, kaže Vukomanovći.
“Na kraju i u ovom istraživanju se pokazalo da 23 odsto ljudi se nije opredelilo da su religiozni. To uopšte nije malo”, kaže profesor Vukomanović.
I profesor Bogoslovskog fakulteta protojerej Dimitrije Kalezić kaže da je ovaj procenat vernika nerealan.
“Neka bude pola od toga pravih vernika i to je veliki broj. Ima ljudi koji kažu da su vernici, a kad pogledate njihovo ponašanje, ono je kao da nisu čuli za Božji zakon. U koga oni veruju, jesu li to samo etikete?” pita Kalezić.
Novka Ilić je pitala Užičane šta misle - zašto je porastao broj ljudi koji se izjašnjavaju kao vernici.
Trend desekularizacije
Da li se pod religioznošću zapravo krije nešto drugo? Brkanje sa patriotizmom, sa srpstvom, sa antikomunizmom, sa patrijarhalnom tradicijom kojoj su mnogo pribegli već od 80-ih godina kada se nazire pad komunizma?
“Ima tu svega, ja bih rekao da ono što jeste trend, od 80-ih godina naovamo, trend desekularizacije, on bi se mogao objasniti time što je u fokusu u tom periodu bio etnicitet, etnička pripadnost. A etnicitet ide uvek ruku pod ruku sa religijskim opredeljenjem, odnosno sa konfesionalnošću", kaže Milan Vukomanović.
Na pitanje zašto najviši državni funkcioneri, pa čak i oni u čiju religioznost ima razloga posumnjati, po porodičnoj i ličnoj biografiji, kao što su Ivica Dačić ili Boris Tadić, osećaju potrebu da javno pokažu da su religiozni, Vukomanović odgovara:
"Kao političar ništa ne gubite ako malo flertujete sa religijom, jer po popisu u Srbiji 95 odsto se izjasnilo da pripada nekoj verskoj zajednici”.
Početkom prošlog veka SPC je bila državna religija, nakon toga je država postala sekularna, onda ide period socijalizma kada je ona marginalizovana. Da li se i u
dvehiljaditim nastavlja trend iz 90-ih kada SPC dobija i neke forme državne religije?
“De facto je državna religija, po Ustavu i Zakonu ona to nije”, kaže Vukomanović.
A na upit da li bi i država i religija dobile vraćanjem religije u sferu pravtnosti, rekao je:
"To je trend koji se beleži u zapadnoj Evropi, kao posledica procesa sekularizacije. Ono što se događa u Srbiji odstupa, dakle, od onoga što se događa u Zapadnoj Evropi, u EU, ali jeste trend koji je prepoznatljiv u drugim postsocijalističkim zemljama. Pridruživanje EU bi postepeno vodilo sekularizaciji i taj trend možemo očekivati u budućnosti, ukoliko pridruživanje EU bude ostvarivo”.
Taj podatak je iznenađujući samo na prvi pogled, kaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Milan Vukomanović.
“Ne bih rekao da tu ima neke posebne drame. Postoji normalan tok desekularizacije koji je bio karakterističan i za druga postsocijalistička društva. Srbije po tome nije nešto izuzetno u odnosu na Rusiju ili Hrvatsku, na primer”, navodi Vukomanović.
Ipak, venčanje u crkvi je postalo gotovo pravilo, slave imaju ne samo porodice već i državne institucije, partije... Nije retkost da na ulicama Beograda vidite osobe koje se krste, ako i u daljini vide obris hrama ili crkve, u taksijima, nekadašnje svetovne ukrasne figurice zamenili su manji ili veći crkveni simboli - metalni, drveni, pozlaćeni, srebrni krstovi. Na grobovima krst je obavezno vidljiv, verski obredi na sahranama izostaju sasvim retko. Ipak, to je jedna, ona vidljiva strana medalje, druga je da ima mnogo ljudi koji će se izjasniti da su religiozni, a da zapravo ne upražnjavaju verske obrede, niti idu u crkvu.
“Pitanje u Galupovom istraživanju bilo je bez obzira da li odlazite na mesta bogosluženja ili ne, da li biste za sebe rekli da ste religiozna osoba, nereligiozna ili ubeđeni ateista. Postavlja se prirodno pitanje šta ovo zapravo znači. Koliko ima smisla, kada je reč o religioznosti. U Srbiji ima mnogo više ateista, agnostika, nereligioznih osoba, nego što to izgleda na prvi pogled”, kaže Vukomanovći.
“Na kraju i u ovom istraživanju se pokazalo da 23 odsto ljudi se nije opredelilo da su religiozni. To uopšte nije malo”, kaže profesor Vukomanović.
I profesor Bogoslovskog fakulteta protojerej Dimitrije Kalezić kaže da je ovaj procenat vernika nerealan.
“Neka bude pola od toga pravih vernika i to je veliki broj. Ima ljudi koji kažu da su vernici, a kad pogledate njihovo ponašanje, ono je kao da nisu čuli za Božji zakon. U koga oni veruju, jesu li to samo etikete?” pita Kalezić.
Novka Ilić je pitala Užičane šta misle - zašto je porastao broj ljudi koji se izjašnjavaju kao vernici.
Trend desekularizacije
Da li se pod religioznošću zapravo krije nešto drugo? Brkanje sa patriotizmom, sa srpstvom, sa antikomunizmom, sa patrijarhalnom tradicijom kojoj su mnogo pribegli već od 80-ih godina kada se nazire pad komunizma?
“Ima tu svega, ja bih rekao da ono što jeste trend, od 80-ih godina naovamo, trend desekularizacije, on bi se mogao objasniti time što je u fokusu u tom periodu bio etnicitet, etnička pripadnost. A etnicitet ide uvek ruku pod ruku sa religijskim opredeljenjem, odnosno sa konfesionalnošću", kaže Milan Vukomanović.
Na pitanje zašto najviši državni funkcioneri, pa čak i oni u čiju religioznost ima razloga posumnjati, po porodičnoj i ličnoj biografiji, kao što su Ivica Dačić ili Boris Tadić, osećaju potrebu da javno pokažu da su religiozni, Vukomanović odgovara:
"Kao političar ništa ne gubite ako malo flertujete sa religijom, jer po popisu u Srbiji 95 odsto se izjasnilo da pripada nekoj verskoj zajednici”.
Početkom prošlog veka SPC je bila državna religija, nakon toga je država postala sekularna, onda ide period socijalizma kada je ona marginalizovana. Da li se i u
dvehiljaditim nastavlja trend iz 90-ih kada SPC dobija i neke forme državne religije?
“De facto je državna religija, po Ustavu i Zakonu ona to nije”, kaže Vukomanović.
A na upit da li bi i država i religija dobile vraćanjem religije u sferu pravtnosti, rekao je:
"To je trend koji se beleži u zapadnoj Evropi, kao posledica procesa sekularizacije. Ono što se događa u Srbiji odstupa, dakle, od onoga što se događa u Zapadnoj Evropi, u EU, ali jeste trend koji je prepoznatljiv u drugim postsocijalističkim zemljama. Pridruživanje EU bi postepeno vodilo sekularizaciji i taj trend možemo očekivati u budućnosti, ukoliko pridruživanje EU bude ostvarivo”.
