Dostupni linkovi

Pančić: Huligansko bratstvo i jedinstvo


Policija hapsi huligane nakon derbija u Beogradu

Komentar: Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa

Hiljade ljudi bile su prošle nedelje na fudbalskom stadionu, na tzv. večitom derbiju između Crvene zvezde i Partizana. Od tih više hiljada, više stotina ih je učestvovalo u velikoj, brutalnoj, haotičnoj tuči, zapravo obračunu među raznim frakcijama navijača Partizana (recimo da je to eufemistički ili naprosto pristojniji naziv za organizovane huligansko-kriminalne bande). Pa ipak, prateći i srpske i regionalne medije ovih dana, čovek bi mogao zaključiti da tamo na stadionu nisu bile ni stotine, kamoli hiljade ljudi, nego samo šestorica. I sva šestorica su, gle, iz Splita, Republika Hrvatska. Mada se mnogo govorilo da je u okršaju učestvovalo još dosta stranih državljana (iz Bugarske, Grčke, BiH itd.), izgleda da su samo ova šestorica zadržana u pritvoru. Kao da su svi ovi drugi brali jagode, a jedino ova šestorka organizovano ugrožavala red i mir. Ali, to još nije ništa prema medijskom „toplom zecu“ kroz koji su prošli. Na jedan način u Srbiji, na drugi kod kuće.

Teško je čak reći jesu li „ovdašnji“ ili „tamošnji“ mediji zapanjeniji kolateralnim otkrićima koja nam je svima doneo epilog gigantske tuče koja se odigrala, što bi se reklo, „na marginama derbija“. Mada bi se pre moglo reći da se ovde, u zemljama bez pravog fudbala (koji mi Balkanci danas još možemo videti samo na televiziji, ako imamo dobru kablovsku), fudbalski derbiji igraju na marginama velikih navijačkih makljaža.

Ovih šest momaka, i svi njima slični, kad dobro pogledaš, samo su jedna malo sumračnija verzija i potvrda onog ideologema koji kaže da „kapital ne trpi granice“

Da se razumemo: nije baš da su ti momci zaslužili neko posebno sažaljenje. Po svemu što se do sada zna – a zna li se dovoljno i zna li se baš ono što je važno, to još niko ne može sa potpunom sigurnošću da kaže – ovu je šestoricu nabildovanih mladića u Beograd doveo plaćenički „poslovni“ (to jest: najamni) odnos s nekom ovdašnjom vedetom „sive zone“ koja ima dovoljno para, moći, interesa i ambicija da joj usluge – ne nužno jeftine – ovakvih „stručnjaka“ mogu biti potrebne.

Ono što najviše fascinira u ovoj pomalo zaumnoj priči jeste upravo taj momenat u kojem se stadion posle neslavne tuče nekako volšebno medijski „prazni“, sve dok na njemu ne ostanu samo ona šestorica Splićana koji su doslovno krvavo zaradili svoj hleb: oni su poslužili kao idealni medijumi za omiljene fantazije ovdašnjih vlastodržaca i njihovih, najblaže rečeno, ne baš naročito suptilnih propagandista.

Jedan relativno banalan (ali ne i društveno bezopasan, iz mnogih razloga) obračun u navijačko-mafijaškom podzemlju „unapređen“ je u još jednu u nizu zavera čiji je cilj destabilizacija Srbije i svrgavanje aktuelne vlasti (nisu li te dve stvari ionako jedno te isto?), za šta su optuženi ne samo sprega kojekakvih senovitih struktura iz susedstva u sadejstvu s „unutrašnjim neprijateljem“, nego i ko zna sve koje još mračnije i jače zle sile – falio je samo brat nesrećnog Ilije Čvorovića da mudro kaže „CIA, snajka, CIA“.

Pažljiviji pratilac trenutne unutrašnjepolitičke dinamike ne može a da ne bude iznenađen da neko od Ovlašćenih nije već izašao s „tezom“ da je ceo kermes, sve sa dovođenjem rent a huligana čak iz Splita, organizovao lično Dragan Đilas, novo-stari kandidat za gradonačelnika Beograda (što je Đilas već bio), a koji se u režimskom slengu već gotovo pa obavezno naziva „tajkun“. Uzgred, ako se trend nastavi Đilas će vrlo ubrzo istisnuti Sašu Jankovića sa trona „najnapadanijeg“ opozicionog političara.

Na drugoj strani, nisu mnogi ni u Hrvatskoj baš oduševljeni što su šestoricu onakvih rmpalija privodili na nekakvom tamo međusrpskom derbiju sumnjive kakvoće... Otuda i tamo ima glasova da „tu nisu čista posla“, ali u smislu da naprednjačka tj. Vučićeva propagandna mašina ovako nastoji da održava tenzije u regionu, kao da se boji da bi se njena vlast naprosto dezintegrisala ako bi bar za trenutak dopustila okončanje „vanrednog stanja“ u kojem živimo tako dugo da bezbrojni mladići sa stadionskih tribina ne mogu ni da pamte, pa možda ni da pojme, da je ikada bilo drugačije.

A zapravo je, svaku i svačiju teoriju zavere na stranu, cela priča zapravo savršeno se uklapajući deo mnogo šireg i starijeg konteksta. Dakle, osebujna je samo po spoljnim manifestacijama, nipošto po suštini. Ovde su i rat (kako simbolički tako i onaj „pravi“) i famozno rodoljublje ili domoljublje oduvek bili pre svega kurentna tržišna roba na kojoj bi bezbrojni sitniji maheri ponešto ućarili, a oni „veliki meštri sviju hulja“ (Krleža) se bogme i obogatili. Nisu li, na primer, tri zaraćene strane u Bosni danju ratovale a noću trgovale svim i svačim, od goriva pa do municije? Nisu li u ovih dvadesetak posleratnih godina političke oligarhije spremno izlazile jedna drugoj u susret proizvodeći veštačke konflikte – ili vrlo svesno izbegavajući da reše one stvarne – kako bi se psihoza održala što duže, najbolje u beskraj?

A ovih šest momaka, i svi njima slični, kad dobro pogledaš, samo su jedna malo sumračnija verzija i potvrda onog ideologema koji kaže da „kapital ne trpi granice“. Kapital ne trpi, ali šta ćemo s politikom? Bar onom koja od postavljanja što neprobojnijih graničnih rampi odavno odlično prosperira? Pa ništa, svako će tu dobiti svoje. I nemojte se začuditi ako, recimo, na hrvatskom nogometnom derbiju uskoro osvanu pripadnici ljute navijačke frakcije iz – Niša.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG