Piše: Matthew Luxmoore
U maju 1931. grupa od 39 zatvorenika koja je radila u sovjetskim logorima za prinudni rad krenula je severno od grada Uhta da istraži ogromni basen uglja na ruskom Arktiku, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Praćeni timom geologa i logorskim stražarima, oni su nedeljama putovali jedva plovnim vodama i zaleđenom tundrom u hladan, negostoljubiv region koja će staviti na ispit granice sovjetskog osvajanja Dalekog severa.
Ubrzo će im se pridružiti još zatvorenika, od kojih su stotine umrle od bolesti, hipotermije i gladi. Međutim, do proleća 1932. osnovali su Rudnik, malo rudarsko naselje na oko 150 kilometara severno od arktičkog kruga koje će brzo prerasti u grad Vorkuta.
To je bio pust i nepristupačan teren poznat samo autohtonom narodu Nenci koji sebe zove "deca irvasa". U roku od jedne decenije tamo se nalazio jedan od najsmrtonosnijih logora u sistemu Gulaga, a posle smrti Josifa Staljina 1953. godine, metropola u razvoju koja će biti uzdizana kao simbol sovjetske moći.
Skoro vek posle osnivanja, grad s blizu 250.000 ljudi krajem 80-ih godina, sada ima manje od 60.000 stanovnika i smanjuje se brže nego bilo koji drugi grad u Rusiji. Komunističke parole koje krase njegove zgrade s obećavanjem svetle budućnost, opstaju kao simbole jaza između utopijske vizije SSSR-a i njegove mogućnosti da tu viziju pretvori u stvarnost.
"U srednjoj školi smo svi mislili da ćemo maturirati i napustiti ovo mesto", kaže Anastasija Sadvari, 33-godišnja pravna savetnica, rođena u Rudniku koja sada živi u Vorkuti i Siktivkaru, glavnom gradu okolne Republike Komi, nekih 900 kilometara južnije. "Sada je većina mojih prijatelja otišla, a ja sam izuzetak od pravila."
Na svom vrhuncu, Vorkuta je bila geografski centar mreže od 13 rudnika uglja koji su okruživali grad poput podeljaka na ogromnom satu, sa živahnim naseljima, školama, vrtićima, prodavnicama, medicinskim klinikama i kulturnim centrima. Danas su ostala samo četiri od 13 rudnika uglja, a mnoga naselja su postala gradovi duhova duž autoputa koji s gradom povezuju nekadašnje prosperitetne zajednice.
U neobuzdanom kapitalizmu koji je zamenio planiranu sovjetsku privredu, posao s ugljem je išao loše, stopa fatalnih nesreća je rasla, a rudnici su se zatvarali jedan za drugim, ostavljajući iza sebe zapuštena sela čiji su se žitelji preselili u Vorkutu ili, ako su mogli, toplije ruske krajeve. Poslednji ugašeni rudnik je zatvoren 2016. pošto je curenje metana izazvalo eksplozije koje su odnele 36 života.
"Sada, 30 godina posle raspada Sovjetskog Saveza, vidimo iznurujuću smrt Vorkute", rekao je Alan Barenberg, istoričar s Teskaškog tehnološkog univerziteta i autor knjige "Gulag, grad kompanije: Prinudni rad i njegovo nasleđe u Vorkuti". "Više nema ideološkog imperativa da se svetu dokazuje da je održavanje grada rudnika uglja sa 250.000 ljudi na Arktiku trijumf sovjetske domišljatosti – tako da vidite rasprostranjeno napuštanje naselja i rudnika, s neminovnošću da će toga biti još više."
Život u Vorkuti, s prosečnom temperaturom od minus pet Celzijusa i zimama koje traju i do 10 meseci, nije za osetljive. Nema puta koji taj grad povezuje s ostatkom Rusije, što znači da je tokom cele godine dostupan samo železnicom ili, od aprila do oktobra, avionskim letovima koji se često odlažu zbog mećava i jakog vetra.
Vorkuta sada ima neslavnu čast da nudi najjeftinije stanove od svih ruskih gradova – trosobni stanovi često se prodaju i za 1.000 dolara. Preveliki troškovi komunalnih usluga poput vode i struje znače da je ponekad isplativije dati stan besplatno, nego mesecima ili godinama čekati kupca.
Situacija je daleko gora u rudarskim naseljima oko Vorkute. Unutar napuštenih petospratnih stambenih blokova, vrata stanova vise na škripavim šarkama kao da pozivaju posetioce da istraže šta su za sobom ostavili vlasnici koji su se odlučili na brz odlazak umesto mukotrpnog kockanja na tržištu nekretnina na samrti.
Kod ulaznih vrata u ove stambene zgrade, kredom ispisana slova označavaju ulaze gde imaju makar jedan stanar zbog koga se održava čitav sistem centralnog grejanja u tom ulazu. Prema zvaničnim podacima, u Vorkuti i okolnim naseljima ima 15.500 praznih stanova, od čega je trećina povezana na mrežu po godišnjem trošku u državnom budžetu od 570 miliona rubalja (7,4 miliona dolara).
"Sovjetski Savez je cenio ovakva mesta", kaže 57-godišnji Igor Krutko koji živi u Komsomolskom, selu udaljenom 22 kilometra od Vorkute, koje je nekada imalo 20.000 stanovnika, a danas samo 200 s jednom malenom prodavnicom kao jedinim izvorom hrane. "Danas imamo kapitalizam Divljeg zapada – svako za sebe".
U traumatičnom periodu posle kolapsa Sovjetskog Saveza kada su velika kašnjenja u platama dovele do depopulacije udaljenih područja poput Vorkute, predsednik Boris Jeljcin 1993. je potpisao zakon koji je garantovao besplatno preseljenje penzionisanih dugogodišnjih stanovnika Dalekog severa.
Taj program je praktično obustavljen. Otprilike 15.000 ljudi u Vorkuti ispunjava uslove za preseljenje, ali se godišnje preseli samo oko 250 porodica širom čitavog prostranog regiona Komi.
"Drže nas kao taoce", kaže Vladimir Žaruk, šezdesetogodišnji bivši rudar s debelim podlaktica i neograničenom energijom koji se iz rodne Ukrajine preselio 70-ih i sada živi u selu Vorgašor, pored i dalje aktivnog rudnik uglja koji je bio najveći u Evropi kada je otvoren 1975. godine.
Žaruk, koji dobija mesečnu penziju od 25.000 rubalja (325 američkih dolara), na spisku je za preseljenje od 1997. godine i kaže da je negde oko 6.000 mesta – što, prema njegovoj računici, znači da treba da čeka još 120 godina da dođe na red ako se nastavi ovakav tempo preseljenja. Suočen s realnom perspektivom da nikada ne napusti Vorgašor, svoju energiju posvetio je pomaganju drugim penzionerima koji ne mogu da odu, u okviru civilne organizacije koju naziva Taoci Dalekog severa.
On je pratio kako se selo oko njega postepeno pretvara u ruinu – jedini društveni centar zatvoren je pre dve godine uprkos protestima preostalih stanovnika. "Vorgašor će se boriti do samog kraja", kaže on. "Ali mi srce krvari kad vidim šta se događa."
Da bi se razumelo zašto su Krutko i Žaruk uopšte odlučili da se nasele u Vorkuti, mora se razumeti šta je taj grad nekada predstavljao. Posle Staljinove smrti, hiljade bivših zatvorenika raspalog sistema Gulaga su otišle i u nastojanju da zamene radnu snagu u rudnicima, vlasti u Vorkuti mamile su platama koje su često bile pet puta veće od sovjetskog proseka i izdašnim bonusima koji su omogućavali besplatan letnji odmori na Krimu i ugodno rano penzionisanje.
Podstaknut prilivom radnika privučenih tim paketima, Vorkuta je brzo postala izložbeni primer sovjetskog grada. Dičio se velikim neoklasičnim zgradama čiji su temelji uranjali metrima u zemlju kako bi se sprečilo da se uruše u odmrznuti permafrost, kao i stambenim blokovima koji su nikli poput pečurki s odvažnim parolama poput "Još uglja za domovinu!" i "Slava osvajačima Arktika!"
Za mali deo mesečne plate, rudari poput Žaruka i Krutka mogli su da kupe karte za jedan od šest dnevnih letova do Moskve da bi proveli dva dana u sovjetskoj prestonici pre povratka u Vorkutu za smenu u ponedeljak.
"Vorkuta je bila jedinstven grad. Ovde se okupilo toliko mnogo zanimljivih i inteligentnih ljudi", rekao je 88-godišnji Mihail Tverskoj, bivši inženjer rudarstva koji je s 36 godina napustio skučeni komunalni stan u Sankt Peterburgu i prihvatio ponudu da radi u Vorkuti – s trosobnim stanom i svim privilegijama koje je taj položaj donosio.
Više od pola veka kasnije, ipak nije sve propalo. Vorkuta možda liči na svoju nekadašnju senku, ali zadržava borbenu, odvažnu energiju i centar grada koji je čak i tokom polarnih noći u decembru ispunjen mladim majkama sa skijaški opremljenim kolicima za bebe koja brže klize snegom nego deca koja se vuku na putu do i iz škole.
Unutar spektakularne Rudarske palete kulture, sagrađene 1961. godine, svake večeri održavaju se časovi baleta i plesa, dok se u sportskoj dvorani na spratu igraju odbojkaške utakmice. Mali priliv migrantskih radnika iz centralne Azije poslednjih godina donekle je nadomestio egzodus iz Vorkute, a usred pandemije COVID-19, mali broj nekadašnjih stanovnika se vratio posle gubitka posla u drugim gradovima.
Rusija je tražila načine za razvoj Arktika, što će biti lakše s ubrzanjem globalnog zagrevanja. Međutim, procenjuje se da je od raspada Sovjetskog Saveza milion ljudi napustilo njenu arktičku oblast i sada se depopulacija navodi kao glavna prepreka tim planovima. Program dodele zemljišta pokrenut na ruskom Dalekom istoku na leto će biti proširen na Arktik – ali čak i u plodnijim klimatskim uslovima teško da se pokazao uspešnim.
"Potpuno sam uveren da će ovaj grad preživeti. Dalje će se smanjivati, ali će preživeti", rekao je Tverskoj. On se nada da će Vorkuta izbeći sudbinu drugih sovjetskih gradova sa samom jednom industrijom, ponovo koristeći svoje bogate prirodne resurse. Ipak upozorava: "Ako nema uglja, nema ni grada".
Tokom nedavne posete Rudniku, napuštenom naselju koje su podigli zatvorenici, iz kojeg je nastala Vorkuta i u koje se sada može doći samo preko klimavog mosta kome nedostaje većina drvenih dasaka, pravna savetnica Sadvari pokazala je na mesto gde je bila njene kuće iz detinjstva – drvene barake koju je njena porodica grejala ugljem koji je otac donosio kući iz rudnika.
Sadvari se 2006. udala za lokalnog meštanina na ceremoniji koja je kulminirala proslavom u restoranu Ural u Vorkuti, nekada popularnom mestu za zabavu. Danas njenog doma iz detinjstva više nema, a mesto gde se venčala je prazna razvalina.
"Gledam sve ovo i vidim našu budućnost", rekla je, zagledajući se u šestospratnice koje su postale raj za ljubitelja ersofta. "Ovaj grad postoji samo za crpljenje prirodnih resursa. Kad jednom nestanu, nestaće i grad. I imaće savršenu postavku za filmove o zombi apokalipsi."