Slučaj Andrićgrad: Kusturičine lekcije nezavisnim intelektualcima

Povodom polemike koja se u ovim letnjim mesecima vodi o najnovijem projektu Emira Kusturice - Andrićgradu - istražujemo: kakve se polemike danas vode, da li o ključnim kontroverznim društvenim temama, da li se suočavaju argumenti ili reči mržnje, kakve ličnosti i povodom čega polemišu?

U polemici o Andrićgradu različita koplja su ukrstili pisac Vladimir Arsenijević - julskim tekstom u zagrebačkom Jutarnjem listu, da bi se nastavila u beogradskom Danasu tekstom kulturološkinje Milene Ristić, tekstom teatrološkinje Mirjane Miočinović i pre neki dan tekstom samog Emira Kusturice.

Pojednostavljeno rečeno, Arsenijević ovaj projekat, izgradnju Andrićgrada u Višegradu na mestu velikog zločina nad Bošnjacima u 90-im godinama, smatra rehabilitacijom zločina počinjenih u ime “srpstva”, za Mirjanu Miočinović to je kič, megalomanija i političko licemerje, dok Milena Ristić reaguje na ta dva teksta koja naziva smišljenim stereotipima, da bi Emir Kusturica, nakon uvredljivog obraćanja Mirjani Miočinović, tvrdio da je svrha Andrićgrada, koga podiže uz svesrdnu materijalnu i svaku drugu pomoć pomoć predsednika RS Milorada Dodika, promocija “multikulturalnosti”.

Pisac Bora Ćosić kaže da tekstovi Vladimira Arsenijevića i Mirjane Miočinović “govore stvarno uzbuđeno zbog jednog idiotskog projekta".

"Odgovor Kusturice je ispod svakog nivoa. Kako on može sa jednom gospođom, kakva je Mirjana Miočinović, razgovarati na takav piljarski način, kako on može nipodaštavati Arsenijevićevu knjigu koja je prošla u svetu? Polemike ove vrste ne vode ničemu. To moram reći. One mogu u nekom periodu posle 50 godina dati sliku atmosfere koja je vladala. Ali, u nekom normalnom smislu idejnih, emotivnih ili bilo kakvih sudara između različitih mišljenja, mislim da to ne doprinosi ničemu“, naglašava Ćosić.

Keopsov kompleks

Predrag Matvejević, pisac i univerzitetski profesor koji živi u Zagrebu nakon dugog perioda od rata 90-ih koji je proveo, kao što sam kaže u nečemu što je između egzila i azila a čija je suština distanciranje od rata 90-ih, za razliku od našeg prethodnog sagovornika, smatra da će ova polemika ipak svedočiti o jednom vremenu u kome je bilo veoma važno imati jasan nacionalni identitet. I tu on locira problem Emira Kusturice:

“Ova polemika ima svoju simptomatologiju koju je dobro uočio Arsenijević kad kaže ‘dvoglava aždaja etnonacinaliste sa teškom krizom identiteta koji je proklamovani levičar desničarskog senzibiliteta, umetnik poslušni ali i promišljeni podanik mnogih moćnika..’ Jako dobro vidi Arsenijević te kontradikcije i ova će polemika upravo ostati, ne po imenima, već po problemu, zabilježena. Po tom traženju identiteta, po toj bojazni da vas drugi ne prepoznaju, da vam ne kažu 'ej, ti si to, ti si ovo...'”, kaže Matvejević koji je i sam, kao dete iz mešovotog braka, prošao kroz slična iskušenja.

Pored toga što zamera na koji se način Kusturica obraća Mirjani Miočinović zadirući u njen privatni život, Matvejević kaže da je Kusturica zloupotrebio nobelovca Ivu Andrića.

“Andrić nam je poznat po svojoj diskretnosti, po svojoj povučenosti, po preziru svake grandomanije. Takva zlupotreba Andrića me je iznenadila, i to iz dva razloga. Jedan je što Andrić očito nije voleo tu grandomaniju. A drugo, očigledno je da na svojim počecima Kusturica nije bio Nemanja. To je kasnije postao i išao sve dalje i dalje, da bi upao na kraju u to što sam ja davno nazvao Keopsov kompleks“, ocenjuje Matvejević.

Bora Ćosić se priseća jedne svoje polemike u 90-im godinama sa austrijskim književnikom Peterom Handkeom koji se otvoreno stavio na stranu Slobodana Miloševića:

“Bez obzira što sam ja njemu rekao šta mislim o njegovoj psihotičnoj, paranoidnoj privženosti Miloševiću i svemu onom što su Kadijevićevi tenkovi radili, kad sad pogledam na to, čini mi se da ni to nije imalo nekog uticaja. I danas se govori da Srebrenice nije bilo, kao što u Hrvatskoj jedan pop tvrdi da Jasenovca nije bilo. Ljudi su nepopravljivi”, kaže Ćosić.

Ipak, ako ništa drugo, ovakve polemike kakva je ova o Andrićgradu, kakve malo-malo pa buknu oko uloge ovih ili onih nacionalista u ratovima 90-ih, o Srebrenici čiji je genocid i dalje predmet razmene reči mržnje, o Miloševiću koji je za jedne heroj a za druge zločinac, o kosovskoj tragediji, ostaće zabeležene kao dokazi da su postojali i oni koji su pokušavali da razotkriju nacionalističku vladajuću vizuru, koji se nisu pustili niz mutnu vodu u smutnom vremenu. I kao dokaz gde stignu oni koji moralno posustanu.

Ipak, i pored Ćosićeve skeptičnosti o učinku savremenih polemika, on ne spori da su neke u prošlosti odigrale neprocenjivu ulogu, da su ne samo nagoveštavale, već i uticale na predstojeće velike društvene događaje. Kao što je to svojevremeno bio Krležin Antibarbarus koji je nagovestio kasniji obračun sa staljinizmom, podseća Bora Ćosić:

“Antibarbarus je vrlo značajan u Krležinom sudaru sa rigidnom politikom tadašnje Partije i Josipa Broza. On je, po mom dubokom ubedjenju, doprineo kasnijem Titovom osvešćenju 1948. godine i raskidu sa boljševičkim sistemom.”