"Imao sam svoj stan. Voleo sam život. Lepo je bilo i sve je to otišlo".

Tako svoju priču počinje Siki iz Novog Sada koji godinama živi na ulici.

Sa prijateljima dolazi u Omladinski centar CK13 gde volonteri nevladine Kuhinje solidarnosti dva puta nedeljno spremaju obroke za one koji to sebi ne mogu da priušte.

"Pre ovoga tri dana ništa nisam jeo", kaže.

"Ovde lepo pojedeš na kašiku, salate malo, imaš voće. I dobro je. Sad sam pojeo salatu i spakovaću nešto za posle da imam".

Iako je bio jedan od najtoplijih dana u godini, kao i svakog utorka i subote, volonteri su pripremili stotine porcija kuvane hrane.

"Mi uslužujemo svakog ko nam se obrati za obrok. Ta osoba bez pitanja, bez ičega može da dobije da jede", priča Ilja Aradski koji je deo ovog tima.

"Za nas je ovo i mesto okupljanja. Ovde se vidimo, pozdravimo, družimo. Ja se opustim ovde, a posle... Svako na svoju stranu", dodaje Siki.

Priprema obroka finansira se isključivo od donacija građana. Trenutno imaju oko tri stotine korisnika.

"Međutim, postoji mnogo više gladnih, siromašnih, bolesnih nego što mi uspevamo da uslužimo".

"Mi imamo liste čekanja na kojima su desetine ljudi koji su nam se prijavili za za dostavu obroka, ali koje zbog manjka kapaciteta ne možemo da podmirimo", napominje Ilja.

Petina ljudi u Srbiji živi ispod praga rizika od siromaštva, prema Republičkom zavodu za statistiku.

Oko pola miliona građana Srbije nalazi se u apsolutnom siromaštvu. To su podacij Ujedinjenih nacija za 2025. godinu.

'Mogao sam biti glumac'

Život na ulici je težak, priča Siki. Posebno težak je tokom noću, koje uglavnom provodi u parku kod železničke stanice.

"Kada dođe noć onda treba razmišljati, svakakvih ljudi ima. Jednom su huligani bacili na mene punu kesu vode da me probude dok sam spavao na klupi. Pa na čega to liči", upitao je.

"Sve sam bio stvorio svojim rukama, nisam krao, nisam nikoga prevario i sada sam završio ovako".

Gleda svoju fotografiju i u šali kaže da izgleda "kao Alen Delon". Završio je srednju poljoprivrednu školu, ali žali što nije postao glumac.

"Svi su mi rekli da je bolje da sam upisao glumu. Ko zna gde bi mi bio kraj, možda bih dobio Zlatnu palmu u Kanu".

"Ali nije mi krivo, družim se sa ovim ljudima i to mi je draže nego sa većinom onih koji ko zna kako su stvorili pare", dodaje.

Sa njim je i žena koja je duže od godinu dana na ulici zajedno sa sinom koji ima daunov sindrom i epilepsiju.

Nakon godina porodičnog nasilja suprug ih je, kako priča, naterao da odu iz porodične kuće u kojoj su živeli.

Oboje su korisnici socijalne pomoći. Sada, kaže, čekaju da on bude primljen u lokalni dom za osobe sa smetnjama u razvoju, a ona u prihvatilište za beskućnike.

"Do tada, mnogo nam znači što možemo ovde da dođemo da jedemo", kazala je.

Po svoju porociju hrane tog dana došao je i Pop.

Bez krova nad glavom je od 2017. Trenutno spava u prostoriji u kojoj je nekada bila piljara, a koju mu je ustupio jedan čovek. Za socijalnu pomoć, kaže, ne može da se prijavi jer nije iz Novog Sada.

"Dokumenta su mi sva izdata na adresu u Somboru. Morao bih da idem tamo, da pređem 100 kilometara, da tražim papire, ali da bih otišao i vratio se sve to jako košta. Ja to ne mogu sebi da priuštim", objašnjava.

'Nemamo iluziju da ćemo rešiti problem siromaštva'

Kuhinja solidarnosti nastala je 2020. godine u vreme epidemije korona virusa. U ovu građansku inicijativu uključeno je oko 250 volontera.

Nevladin Omladinski centar CK13 im ustupa prostor za pripremu i služenje obroka. Hranu nose i na adrese korisnika koji ne mogu da po nju dođu.

Njihovi korisnici su ljudi koji su u teškoj materijalnoj situaciji iz različitih razloga.

"Da li je u pitanju neka teška bolest, beskućništvo ili generalno život u teškim uslovima".

"To su često ljudi koji žive u siromašnijim gradskim četvrtima, koji nemaju pristup elementarnim uslovima života poput struje, vode, grejanja, pa ni vrata i prozora na svojim kućama", priča Ilja Aradski.

Slične nevladine organizacije postoje i u Beogradu i u Nišu. Opstaju zahvaljujući solidarnosti građana.

"Nismo u iluziji da ćemo ovim rešiti problem siromaštva. To je nešto čime sistem i institucije moraju da se bave. Međutim, koliko se nama čini, ovom problemu se ne posvećuje dovoljno pažnje", kaže Ilja.

"Neki od naših korisnika su i korisnici (državnih) Narodnih kuhinja i drugih organizacija. Ali dobar deo njih i njihovih potreba uopšte nisu prepoznati od sistema".

Kakav je odgovor države na siromaštvo?

Srbija duže od deceniju nema strategije za smanjenje siromaštva i socijalne zaštite, koje se smatraju ključnim dokumentima za rešavanje ovog problema.

Zbog čega je to tako i da li je u planu njihovo usvajanje iz Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja nisu odgovorili na upit RSE.

Danilo Ćurčić iz nevladine Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 smatra da višegodišnje zanemarivanje problema siromaštva, "više ne može da se objasni nedostatkom novca ili neznanja institucija".

Smatra da je reč o političkoj odluci, jer socijalno najugroženije kategorije ljudi ostavlja u položaju zavisnom od države, što olakšava kontrolu i manipulaciju.

'Građani zreliji od države'

Ćurčić smatra da primer Kuhinje solidarnosti govori o tome da su građani "zreliji od države u pogledu smišljanja odgovora i dodatnih mehanizama podrške" socijalno najugroženijima.

"Dok država za njih apsolutno nema sluha", ističe.

Kao jedan od primera navodi državni sistem narodnih kuhinja za koji kaže da je "jako nefleksibilan".

"Da biste imali pravo na narodnu kuhinju, vi morate prvo da ostvarite pravo na socijalnu pomoć što je za veliki broj ljudi nemoguće".

Objašnjava da propisani uslovi za ostvarivanje tih prava isključuju veliki broj ljudi kojima je zapravo pomoć neophodna.

"Recimo, ti ljudi ne smeju da poseduju imovinu u vrednosti većoj od otprilike 500 evra. Zatim, staračka domaćinstva koja poseduju neko obradivo zemljište, koje ne mogu više da koriste, takođe su isključena iz sistema socijalne zaštite".

Istovremeno, ističe, ni sama novčana socijalna pomoć nije dovoljna da korisnike izvede iz siromaštva.

Ona trenutno iznosi 106 evra. Minimalna potrošačka korpa u Srbiji u aprilu je bila 485 evra.

"Zamislite da imate prihod od 100 evra mesečno i treba da živite od toga".

Da li je neko domaćinstvo u riziku od siromaštva određuje se prema mesečnim prihodima.

Za nekoga ko živi sam u Srbiji, prag rizika od siromaštva je u 2025. godini bio 389 evra.

"To dovoljno pokazuje koliko su ti iznosi socijalne pomoći nedovoljni za bilo kakvu vrstu preživljavanja", komentariše Ćurčić.

Život u riziku od siromaštva tokom 2025. godine bila je svakodnevica za gotovo 20 odsto ljudi, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

Siromaštvo pogađa svaki aspekt života

U posebnom riziku od siromaštva su pripadnici romske nacionalne manjine, porodice sa više dece u ruralnim područjima, penzioneri, osobe sa invaliditetom i ljudi koji zbog zdravstvenog stanja ne mogu da rade.

"Najčešće u jednom domaćinstvu postoje više različitih faktora ugroženosti koji ljude apsolutno onemogućavaju da izađu iz kruga siromaštva", objašnjava Danilo Ćurčić.

Posledice utiču na sve oblasti života.

"Ljudi koji žive u siromaštvu često ne mogu da priušte lekove koji nisu na recepte. Ograničen im je pristup obrazovanju, tržištu rada, javnom prevozu, adekvatnom stanovanju i grejanju".

Na građane Srbije koji jedva "sastavljaju kraj s krajem" finansijske brige imaju snažan uticaj i na mentalno zdravlje, pokazalo je istraživanje agencije Ipsos iz 2025.

Gotovo tri četvrtine njih navodi da često oseća tugu, depresiju ili beznadežnost, dok 64 odsto oseća anksioznost ili strah.