Zoran Kosanović
Amerikanac Pol Šapira, sa svojih 30-tak godina, živeo je u Njujorku, San Francisku, Čikagu, Pragu, Beogradu, a trenutno je žitelj Vrndže, gde i dalje stvara originalnu muziku.
„Uvek sam živeo u gradovima, a sada hoću da živim na selu. Hoću šume i nebo, da moj sin uživa u prirodi. Vrndža je super lepa“, objašnjava on.
Šapira, u selu Vrndži, podno Rtnja, kod Soko Banje, komponuje muziku i ima svoju muzičku produkciju. Selo Vrndža ima bežični Internet, koji je, prema rečima bivših Beograđana koji sada žive u tom selu, bolji i brži nego u centru glavnog grada Srbije.
Selo ima 30-tak registrovanih ležaja za seoski turizam, prodavnicu i kafanu, a nalazi se na 500 metara nadmorske visine. Podeljeno je na mahale i ima oko 200 domaćinstava sa oko 700 stanovnika.
Predsednik mesne zajednice Vrndža Slaviša Krstić kaže da su se u to selo doselili ljudi koji žele da, zajedno sa meštanima, rade na jačanju potencijala seoskog turizma.
„Prepoznali smo potencijale ovoga sela i počeli smo na tome da radimo. Posle nekoliko godina upornog rada, došli su i neki rezultati“, kaže Krstić.
Među žiteljima Vrndže je i Talijan De Marki Lučo koji kaže da mu pomalo nedostaju prijatelji iz Venecije, ali da je mnogo lakše jer u selu ima kompjuter i Skype, pa može da se čuje sa njima.
„Volim prirodu. Živeo sam u Veneciji, koja je mnogo lepa, ali u Veneciji ne možeš da vidiš nebo, kao što ga svako veče vidim ovde“, kaže on.
Bolje i od Njujorka
De Marki, kao penzionisani radnik aerodroma u Veneciji, govori još nekoliko svetskih jezika. Inače na jarbolima ispred kuće u Vrndži, vijore se zastave Srbije i FK Venecija.
Rođena u Subotici, Sandra Prvulović, menadžer za ljudske resurse i informatičarka, priznaje da je život na selu teži nego u gradu gde je sve, kako kaže, "na Enter", ali da je u Vrndži pronašla svoj mir.
„U selu nema buke i saobraćajne gužve. Vazduh je čist. Izvorska voda je u kući. Hrana je fenomenalna. Ljudi su opušteni. Razgovor se ne svodi isključivo na posao, ko je postigao koji cilj, ko se gde pozicionirao i kako. Razlika je velika“, objašnjava Prvulović.
Njen suprug Srđan, kao razlog dolaska u selo, navodi lakoću življenja.
„Fizički teško, ali emocionalno i mentalno lako. Nema opterećenja koje postoji u gradu, koji vam odnosi energiju. Imate slobodnu volju.“
Novi meštani sela tvrde da posle iskustva života u Vrndži, više i ne planiraju povratak u grad:
„Ne vraćam se u Njujork. Završio sam sa velikim gradovima.“
Amerikanac Pol Šapira, sa svojih 30-tak godina, živeo je u Njujorku, San Francisku, Čikagu, Pragu, Beogradu, a trenutno je žitelj Vrndže, gde i dalje stvara originalnu muziku.
„Uvek sam živeo u gradovima, a sada hoću da živim na selu. Hoću šume i nebo, da moj sin uživa u prirodi. Vrndža je super lepa“, objašnjava on.
Šapira, u selu Vrndži, podno Rtnja, kod Soko Banje, komponuje muziku i ima svoju muzičku produkciju. Selo Vrndža ima bežični Internet, koji je, prema rečima bivših Beograđana koji sada žive u tom selu, bolji i brži nego u centru glavnog grada Srbije.
Među žiteljima Vrndže je i Talijan De Marki Lučo koji kaže da mu pomalo nedostaju prijatelji iz Venecije, ali da je mnogo lakše jer u selu ima kompjuter i Skype, pa može da se čuje sa njima.
Selo ima 30-tak registrovanih ležaja za seoski turizam, prodavnicu i kafanu, a nalazi se na 500 metara nadmorske visine. Podeljeno je na mahale i ima oko 200 domaćinstava sa oko 700 stanovnika.
Predsednik mesne zajednice Vrndža Slaviša Krstić kaže da su se u to selo doselili ljudi koji žele da, zajedno sa meštanima, rade na jačanju potencijala seoskog turizma.
„Prepoznali smo potencijale ovoga sela i počeli smo na tome da radimo. Posle nekoliko godina upornog rada, došli su i neki rezultati“, kaže Krstić.
Među žiteljima Vrndže je i Talijan De Marki Lučo koji kaže da mu pomalo nedostaju prijatelji iz Venecije, ali da je mnogo lakše jer u selu ima kompjuter i Skype, pa može da se čuje sa njima.
„Volim prirodu. Živeo sam u Veneciji, koja je mnogo lepa, ali u Veneciji ne možeš da vidiš nebo, kao što ga svako veče vidim ovde“, kaže on.
Bolje i od Njujorka
De Marki, kao penzionisani radnik aerodroma u Veneciji, govori još nekoliko svetskih jezika. Inače na jarbolima ispred kuće u Vrndži, vijore se zastave Srbije i FK Venecija.
Rođena u Subotici, Sandra Prvulović, menadžer za ljudske resurse i informatičarka, priznaje da je život na selu teži nego u gradu gde je sve, kako kaže, "na Enter", ali da je u Vrndži pronašla svoj mir.
„U selu nema buke i saobraćajne gužve. Vazduh je čist. Izvorska voda je u kući. Hrana je fenomenalna. Ljudi su opušteni. Razgovor se ne svodi isključivo na posao, ko je postigao koji cilj, ko se gde pozicionirao i kako. Razlika je velika“, objašnjava Prvulović.
Njen suprug Srđan, kao razlog dolaska u selo, navodi lakoću življenja.
„Fizički teško, ali emocionalno i mentalno lako. Nema opterećenja koje postoji u gradu, koji vam odnosi energiju. Imate slobodnu volju.“
Novi meštani sela tvrde da posle iskustva života u Vrndži, više i ne planiraju povratak u grad:
„Ne vraćam se u Njujork. Završio sam sa velikim gradovima.“
