Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Koordinacija SAD i Evrope o istočnoj politici ključna za uspeh


Zastava EU, u pozadini Kremlj
Evropska unija može imati samo koristi ako se odlučno angažuje na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, piše Konstance Stelcenmiler (Constanze Stelzenmuller) iz Maršalovog fonda u Berlinu, u „Obzerveru“ (The Observer).

Dve godine nakon rata između Rusije i Gruzije, vreme je da SAD i Evropa uvide da je to bila prekretnica za Zapad. Naravno, taj sukob je bio katastrofa za Gruziju, ali je izazvao uznemirenje na celom post-sovjetskom prostoru. Rat je takođe pokazao i slabosti Rusije, jer su se njeni prijatelji na neki način distancirali od nje, a, istovremeno, podrivena je i politika približavanja Kremlja sa Evropskom unijom.

SAD i EU dele znatan deo odgovornosti za to što se desilo. Pogrešna američka politika se podudarila sa odsustvom bilo kakve politike evropske strane što se svodi na poricanje njihove odgovornosti.

Gori u Gruziji nakon odlaska ruske vojske, 26. avgust 2008.
Činjenica da Vašington i Brisel dugo nisu mogli da se dogovore o uzajamno prihvatljivom pristupu, ili čak o važnosti rata, jasno je osvetlilo strateške razlike unutar zapadnog saveza. Do sada ni SAD niti Evropa nisu bili u stanju da osmisle preko potrebni koherentni zajednički pristup prema Istočnoj Evropi i Rusiji.

Nova zapadna politika prema Istoku treba da uzme u obzir tri nove činjenice: novu američku administraciju, novu rusku spoljnu i bezbednosnu politiku i stupanje na snagu Lisabonskog sporazuma.

Obamina administracija se u početku fokusirala na „resetovanje“ odnosa sa Rusijom. Istočna Evropa je tretirana kao interes od drugorazredne važnosti. Privatno, diplomatski savetnici kažu da je vreme da Evropa preuzme odgovornost za zbivanja u svom dvorištu.

Američka državna sekretarka Hilari Klinton (Hillary Clinton) je nedavno promenila ton, odgovarajući na kritike iz istočne Evrope. Ona je naglasila podršku Vašingtona za demokratske aspiracije država u ovom regionu i njihovo pravo da slobodno biraju saveze.

„Možemo istovremeno šetati i žvakati gumu“.

Međutim, američka politika je ostala oprezna i spremna jedino za selektivni angažman. U poređenju sa hiperaktivističkim stavom Bušove administracije, pozicija Obaminog tima se može okvalifikovati kao još uvek delimično uzmicanje.

Brisel razočaraniji politikom Moskve

Kada je reč o Rusiji, ekonomska kriza i pad cena energenata uticali su na promenu njene politike. Sarađuje sa SAD o pitanjima poput nuklearnog programa Irana i kontrola naoružanja. Kremlj istovremeno nastoji da pridobije Ukrajinu i Poljsku. Takođe, Rusija je potpisala sa EU „sporazum o modernizaciji“.

Na žalost, stiče se utisak da zvanična Moskva teži ekonomskoj modernizaciji bez političke liberalizacije. To je plan koji je verovatno osuđen na neuspeh a što bi imalo pogubne posledice za rusko civilno društvo.

Politika Rusije prema Istočnoj Evropi čini se da je ista kao što je uvek i bila: zasniva se na 19- vekovnom viđenju sebe kao velike sile koja teži da dominira u svom susedstvu i nastoji i dalje da ga tretira kao zonu privilegovanog interesa.
Stanica za merenje protoka gasa u Rusiji

Evropa, u međuvremenu, nastoji da „svari“ Lisabonski sporazum. Evropa mora da liči spoljnim posmatračima na „pitona koji je progutao kozu“. Evropa je sada sklopila partnerstvo sa Rusijom u cilju modernizacije. No, u stvarnosti to je stepenica niže: pomoć za razvoj bivše supersile. Evropljani su ljubazno odbacili predlog Rusije o evropskom ugovoru o kolektivnoj bezbednosti.

Istovremeno, nema pomaka u dogovorima o energiji i trgovini. U međuvremenu, projekat „Istočnog partnerstva“ – koji je trebalo da omogući EU da se neposrednije angažuje i približi postsovjetskim državama (Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Ukrajina, Moldavija i Belorusija) – pokazao se malodušnim i bez velikog oduševljenja kao i bez dovljno novca za finansiranje raznih projekata. Kada je reč o regionalnim bezbednosnim pitanjima, EU je uglavnom nevidljiva.

Istina, Brisel je sada bliži Istočnoj Evropi i, istovremeno, razočaraniji politikom Moskve. Čak i Nemačka i Francuska, koje su uglavnom podržavale prorusku poziciju u Evropi, izgledaju sada odlučne u sprečavanju Kremlja da nastavi igru podela u EU.

Potrebna bolja koordinacija unutar Evrope


Loša vest je da to nije dovoljno. SAD, kao sila zaokupljena poslovima na drugim kriznim žarištima, može da odabere samo selektivni angažman. To nije opcija za Evropu. Prostor između njenih istočnih granica i Pacifika mora biti prvorazredni strateški prioritet. To znači da efikasna istočna politika nakon rata na Kavkazu mora da sledi pet principa: balans, koordinaciju, snagu, hrabrost i strpljivost.

Balans podrazumeva izbegavanje „nulte igre“ (zero-sum game) i lažne dihotomije, odnosno odbijanje izbora između „šetnje i žvakanja gume“. Evropa i SAD nikada ne smeju da biraju između Istočne Evrope i Rusije. Umesto toga, treba da ih tretira kao jedinstveni strateški prostor.

Koordinacija između SAD i Evrope o istočnoj politici je ključna za njen uspeh. No, bolja koordinacija je takođe potrebna unutar same Evrope. Berlin i Pariz su osuđeni na neuspeh ukoliko nastoje da predvode EU a da pri tom ne ubede ostale Evropljane.

Snaga znači sveobuhvatni i produbljeni pristup prema Istočnoj Evropi i Rusiji. EU ne bi trebalo da se uzdržava od upotrebe podsticaja i postavljanja uslova kako bi podstakla promene. Takođe, ne bi trebalo da se usteže od rešavanje konflikata i zalaganja za bezbednost, ne samo zbog njenog kredibiliteta u regionu.
Prestanite da izvozite prosperitet, dobro upravljanje i demokratije – i Evropa će takođe stati.

Hrabrost znači zalaganje za naša uverenja. Transformacija, liberalizacija, demokratija – za države istočno od EU je pitanje suverenog izbora. Mnoge od njih možda još nisu spremne za to. Međutim, naše iskustvo iz demokratske transformacije uprkos svim teškoćama znači da smo dužni da pomognemo civilno društvo u ovom regionu. Naša istorija, naši interesi, naše vrednosti, nameću nam da budemo solidarni a ne „neutralni“.

Strpljivost je uviđanje da je sve ovo generacijski izazov, što zahteva nove ideje. Evo jedne, dovedite talentovane studente na pravne, biznis kao i fakultete o javnoj politici u EU – kako bi dobili neophodne instrumente u cilju transformacije njihovih zemalja ka liberalnim, otvorenim demokratijama. To bi bilo jeftinije od gasovoda i korisnije.

Previše? Prekomplikovano? Razumotrite alternativu: Evropa se povlači u svoje granice i postaje zatvorena zajednica. Međutim, snaga evropske utopije počiva na činjenici da je ona model za izvoz. Prestanite da izvozite prosperitet, dobro upravljanje i demokratije – i Evropa će takođe stati.
XS
SM
MD
LG