Poslednja godina ove decenije može biti zapamćena i kao jedna od razočaravajućih u međunarodni liberalni poredak. Vizija sveta u kome vladaju pravila – ovaplotljena u idealizmu SAD poduprtom snagom ili naklonošću Evropske unije Kantovom konceptu pravednog i univerzalnog zakona koga se se pridržavaju sve države – u defanzivi je. Briselski dopisnik Radija Slobodna Evropa Ahto Lobjakas ocenjuje da je najveći gubitnik u protekloj deceniji međunarodna zajednica i ideal liberalnog internacionalizma.
Na kraju decenije, neizvesnost se u potpunosti vratila.
Ekonomska kriza i politička nebezbednost čine veoma opasan koktel. Britanski istoričar Toni Džad (Tony Judt) je u nedavnom predavanju na Univerzitetu Njujork podsetio na stav Džona Kejnza koji je analizirao „korozivan efekat“ kombinovane političke i ekonomske neizvesnosti tokom 1930-ih na tadašnji liberalni svetski poredak. Takve snage, upozorava Džad, opet mogu da ugroze slobodu.
Može se osnovano tvrditi da je talas optimizma koji je pratio kraj Hladnog rata, sada presušio. Pravedan i univerzalan globalni poredak nije uspeo da zameni prethodnu podelu sveta na dva bloka. Jedan od problema je nedostatak liderstva i mehanizama za ostvarivanje proklamovanih ideala. Glavni pretendenti za tu ulogu – SAD i EU – nisu uspeli da realizuju obećano. Ideje koje promovišu gube tlo pod nogama i sve više su osporavane od rivala – od Rusije preko Kine do Irana.
SAD se suočavaju sa starim problemom kao i svi prethodni pokušaji imperija. Naime, emancipacija sa strane, ma koliko da je blagonaklona, rađa ozlojeđenost i nezadovoljstvo, bilo da je reč o Evropi, Iraku ili Avganistanu.
Na prvi pogled, strategija Evropske unije dobrovoljne transformacije – više obećava. Nakon usvajanja Lisabonskog sporazuma, kojim je ustanovljena funkcija predsednika i šefa diplomatije 27-orke, njena spoljna politika može biti delotvornija i efikasnija isto kao i ekonomija i zajedničko tržište.
TEŽNJE BRISELA ZA VEĆIM UTICAJEM
Odlazeći komesar EU za spoljne poslove Benita Ferero Valdner (Ferrero-Waldner) kaže za Radio Slobodna Evropa da blok ima veliku priliku.
Američki državni sekretar Hilari Klinton i komesar za spolju politiku i bezbednost Havijer Solana „Moramo da iskoristimo šansu, jer sam ubeđena da ako Evropa želi da istraje i sarađuje blisko sa ostalim velikim akterima, mora da bude mnogo snažnija, odnosno da izgleda mnogo snažnija“.
Karl Bilt, ministar inostranih poslova Švedske, koja trenutno predsedava Evropskom Unijom, nedavno je izjavio da postoji „zahtev za snažnijim glasom EU“ u svetu, pre svega među silama u usponu u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.
Havijer Solana (Javier), koji, posle 10 godina, odlazi sa mesta komesara za spoljnu politiku, ističe da je „EU embrion, model kako države mogu da dele suverenitet u svetu u kome se suverenitet mora deliti...u svetu koji će biti sačinjen od blokova“.
Međutim, Evropska unija je sputana kada je reč o instrumentima za praktičnu primenu proklamovanih ciljeva. Antonio Misiroli (Missiroli), direktor briselskog Centra za evropsku politiku, kaže da Evropska unija ima potencijal da dobije veću ulogu na globalnoj sceni, ali neće u tome uspeti sem ako se države članice ne odreknu individualnih interesa i ujedine snage.
„Rekao bih da postoji potencijal da se to ostvari, ali ne i garancije. To u mnogome zavisi da li će u narednim mesecima biti postignuti dogovori, odnosno od spremnosti članica da sarađuju ka ostvarenju tog cilja“.
Čini se da evropskim liderima sve više nedostaje hrabrost da slede svoja uverenja. Evropska unija sve više prihvata „multilateralizam“, odnosno egzistenciju različitih blokova čije se vrednosti ne podudaraju. Države članice su takođe sve više sklone da daju prednost nacionalnim interesima u odnosu na globalni idealizam.
Što je najvažnije, EU je možda vična „tihoj diplomatiji“ koju favorizuje novi ministar inostranih poslova Ketrin Ešton (Catherine Ashton), ali nema „veliki štap“ kojim bi poduprla svoje reči. Za to joj je potreban NATO i na kraju SAD.
Međutim, izvesnost iz vremena Hladnog rata više ne postoji. SAD, takođe, sve više slede interese umesto ideala i biraju saveznike prema principu korisnosti, a ne uverenjima.
Političari u EU su itekako svesni te činjenice. Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen je upozorio da „ako Evropa nije u stanju da se u vojničkom smislu angažuje u Avganistanu rame uz rame sa SAD-om – a imajući u vidu da sadašnja administracija u Vašingtonu prihvata multilateralizam za šta se i mi zalažemo – onda se suočavamo sa velikim rizikom“.
JUGOSLAVIJA, IRAK I AVGANISTAN PREKRETNICA
Daniel Korski, analitičar iz Evropskog saveta za spoljne odnose sa sedištem u Londonu, kaže da sudbina misije u Avganistanu neće odrediti sudbinu NATO u celini – ali može na kraju uticati na promenu pozicije Alijanse na katastrofalan način.
Vojnik NATO-a u Avganistanu„Suština je da će NATO nastaviti da deluje, ali taj kohezivni elemenat - to uverenje da je on u operativnom smislu efikasna organizacija, drugačija od EU, ili UN, različita u odnosu na bilo koji drugi savez – biće nagrižen“.
Biće dovedene u pitanje i ostale uloge koje NATO ima, kao što je forum za političku diskusiju, zatim garant bezbednosti, a da se ne pominje član 5 iz osnivačkog akta – „ukoliko ga Rusi isprovociraju“.
Najneposredniji ulog je kredibilitet Evropske unije, odnosno njena sposobnost da vodi spoljnu politiku kao i dugoročno brine o sopstvenoj bezbednosti. Međutim, postoji još veći rizik. Na kraju, jedino SAD mogu da podupru bilo koju državu ili organizaciju koja sledi zapadne vrednosti. Ali, izolacionističke i razočarane SAD mogu da doprinesu daljoj neizvesnosti i nepredvidivosti u svetu.
Postoji realan rizik od razočarenja u SAD. Ukoliko se američke snage zaglave u Avganistanu, Rasmusen se pribojava da bi javnost u SAD mogla da naglo okrene leđa međunarodnoj zajednici i dužnosti da interveniše u udaljenim konfliktima.
Postoji svega nekoliko ohrabrujućih znakova. Hana Arent je isticala da je svaki pokušaj emancipacije od strane osvajača, rađao ozlojeđenost i otuđenje.
Korski naglašava da se SAD sve više suočavaju sa narativom disidenstva među islamskim svetom. Stoga se EU, koja se najkonzistentnije zalaže za svetski poredak zasnovanom na pravilima, prekasno pojavila na sceni. Zbog toga se bliže kraju dani, koje britanski politički filozof Džon Grej (John Gray) naziva „liberalni intervencionizam“. Ako ne u potpunosti, Jugoslavija, Irak i Avganistan nisu formula koju treba primenjivati i drugde, već prekretnica za eksperimente za koje se sada traži izlazna strategija.
Pozicija EU prema najbližim susedima je sve više pragmatična a sve manje ideološka. Majkl Emerson (Michael), direktor briselskog Centra za studije evropske politike, smatra da je neusspeh 27-orke u susedstvu, povezan sa neuspehom da predvodi dajući sopstveni primer.
„To je povezano sa suštinskim pitanjem da li je Evropska Unija spremna da ponudi makar i durogočnu perspektivu članstva ovim zemljama – o čemu još ne postoji saglasnost. Pola članica je spremno da to učini, dok druga ne. To automatski suštinski ograničava Evropsku politiku susedstva“.
Karl Bilt je u nedavnom govoru izneo poražavajuću ocenu da su sve nove, istočne članice EU sada „krhkije“ nego pre 5 godina.
Osim ovih neizvesnosti, postoje i druge. Ujedinjene nacije su se manje više svele na međunarodnu pričaonicu, nemoćne da obezbede efikasno liderstvo u cilju rešavanja bilo koje krize, bilo da je reč o Iranu, Bliskom istoku, ili čak u nastojanjima da se spreče klimatske promene koje su maltene postale egzistencijalna pretnja za mnoge članice svetske organizacije. Zaista, UN nikada nisu uspele da okupe svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti oko ključnih pitanja. U stvari aura idealizma pratila je svetsku organizaciju još od osnivanja, a koja se pokazala iluzornom.
Isto se odnosi i na manje, regionalne organizacije. OEBS, kome će u 2010 predsedavati Kazahstan, odbačen je od strane Rusije kao forum u kome se razmatraju bezbednosna pitanja. Predlog Dmitrija Medvedeva za novu evropsku bezbednosnu arhitekturu je uperen protiv NATO-a i insistira na čvršćem konceptu bezbednosti, zanemarujući ostala pitanja iz domena delovanja OEBS-a kao što su ljudska prava i ekonomski razvoj.
Savet Evrope, koji je zadužen za promociju demokratije i prava na starom kontinentu, prepušten je na milost i nemilost članica i ne raspolaže instrumentima za sprovođenje politike. Evropski sud za ljudska prava nema nadležnost da procesira slučajeve kao što je državna represija u Rusiji i drugde na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza.
Na kraju decenije, neizvesnost se u potpunosti vratila.
Ekonomska kriza i politička nebezbednost čine veoma opasan koktel. Britanski istoričar Toni Džad (Tony Judt) je u nedavnom predavanju na Univerzitetu Njujork podsetio na stav Džona Kejnza koji je analizirao „korozivan efekat“ kombinovane političke i ekonomske neizvesnosti tokom 1930-ih na tadašnji liberalni svetski poredak. Takve snage, upozorava Džad, opet mogu da ugroze slobodu.
Može se osnovano tvrditi da je talas optimizma koji je pratio kraj Hladnog rata, sada presušio. Pravedan i univerzalan globalni poredak nije uspeo da zameni prethodnu podelu sveta na dva bloka. Jedan od problema je nedostatak liderstva i mehanizama za ostvarivanje proklamovanih ideala. Glavni pretendenti za tu ulogu – SAD i EU – nisu uspeli da realizuju obećano. Ideje koje promovišu gube tlo pod nogama i sve više su osporavane od rivala – od Rusije preko Kine do Irana.
SAD se suočavaju sa starim problemom kao i svi prethodni pokušaji imperija. Naime, emancipacija sa strane, ma koliko da je blagonaklona, rađa ozlojeđenost i nezadovoljstvo, bilo da je reč o Evropi, Iraku ili Avganistanu.
Na prvi pogled, strategija Evropske unije dobrovoljne transformacije – više obećava. Nakon usvajanja Lisabonskog sporazuma, kojim je ustanovljena funkcija predsednika i šefa diplomatije 27-orke, njena spoljna politika može biti delotvornija i efikasnija isto kao i ekonomija i zajedničko tržište.
TEŽNJE BRISELA ZA VEĆIM UTICAJEM
Odlazeći komesar EU za spoljne poslove Benita Ferero Valdner (Ferrero-Waldner) kaže za Radio Slobodna Evropa da blok ima veliku priliku.
Karl Bilt, ministar inostranih poslova Švedske, koja trenutno predsedava Evropskom Unijom, nedavno je izjavio da postoji „zahtev za snažnijim glasom EU“ u svetu, pre svega među silama u usponu u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.
Havijer Solana (Javier), koji, posle 10 godina, odlazi sa mesta komesara za spoljnu politiku, ističe da je „EU embrion, model kako države mogu da dele suverenitet u svetu u kome se suverenitet mora deliti...u svetu koji će biti sačinjen od blokova“.
Međutim, Evropska unija je sputana kada je reč o instrumentima za praktičnu primenu proklamovanih ciljeva. Antonio Misiroli (Missiroli), direktor briselskog Centra za evropsku politiku, kaže da Evropska unija ima potencijal da dobije veću ulogu na globalnoj sceni, ali neće u tome uspeti sem ako se države članice ne odreknu individualnih interesa i ujedine snage.
„Rekao bih da postoji potencijal da se to ostvari, ali ne i garancije. To u mnogome zavisi da li će u narednim mesecima biti postignuti dogovori, odnosno od spremnosti članica da sarađuju ka ostvarenju tog cilja“.
Čini se da evropskim liderima sve više nedostaje hrabrost da slede svoja uverenja. Evropska unija sve više prihvata „multilateralizam“, odnosno egzistenciju različitih blokova čije se vrednosti ne podudaraju. Države članice su takođe sve više sklone da daju prednost nacionalnim interesima u odnosu na globalni idealizam.
Što je najvažnije, EU je možda vična „tihoj diplomatiji“ koju favorizuje novi ministar inostranih poslova Ketrin Ešton (Catherine Ashton), ali nema „veliki štap“ kojim bi poduprla svoje reči. Za to joj je potreban NATO i na kraju SAD.
Međutim, izvesnost iz vremena Hladnog rata više ne postoji. SAD, takođe, sve više slede interese umesto ideala i biraju saveznike prema principu korisnosti, a ne uverenjima.
Političari u EU su itekako svesni te činjenice. Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen je upozorio da „ako Evropa nije u stanju da se u vojničkom smislu angažuje u Avganistanu rame uz rame sa SAD-om – a imajući u vidu da sadašnja administracija u Vašingtonu prihvata multilateralizam za šta se i mi zalažemo – onda se suočavamo sa velikim rizikom“.
JUGOSLAVIJA, IRAK I AVGANISTAN PREKRETNICA
Daniel Korski, analitičar iz Evropskog saveta za spoljne odnose sa sedištem u Londonu, kaže da sudbina misije u Avganistanu neće odrediti sudbinu NATO u celini – ali može na kraju uticati na promenu pozicije Alijanse na katastrofalan način.
Biće dovedene u pitanje i ostale uloge koje NATO ima, kao što je forum za političku diskusiju, zatim garant bezbednosti, a da se ne pominje član 5 iz osnivačkog akta – „ukoliko ga Rusi isprovociraju“.
Najneposredniji ulog je kredibilitet Evropske unije, odnosno njena sposobnost da vodi spoljnu politiku kao i dugoročno brine o sopstvenoj bezbednosti. Međutim, postoji još veći rizik. Na kraju, jedino SAD mogu da podupru bilo koju državu ili organizaciju koja sledi zapadne vrednosti. Ali, izolacionističke i razočarane SAD mogu da doprinesu daljoj neizvesnosti i nepredvidivosti u svetu.
Postoji realan rizik od razočarenja u SAD. Ukoliko se američke snage zaglave u Avganistanu, Rasmusen se pribojava da bi javnost u SAD mogla da naglo okrene leđa međunarodnoj zajednici i dužnosti da interveniše u udaljenim konfliktima.
Postoji svega nekoliko ohrabrujućih znakova. Hana Arent je isticala da je svaki pokušaj emancipacije od strane osvajača, rađao ozlojeđenost i otuđenje.
Korski naglašava da se SAD sve više suočavaju sa narativom disidenstva među islamskim svetom. Stoga se EU, koja se najkonzistentnije zalaže za svetski poredak zasnovanom na pravilima, prekasno pojavila na sceni. Zbog toga se bliže kraju dani, koje britanski politički filozof Džon Grej (John Gray) naziva „liberalni intervencionizam“. Ako ne u potpunosti, Jugoslavija, Irak i Avganistan nisu formula koju treba primenjivati i drugde, već prekretnica za eksperimente za koje se sada traži izlazna strategija.
Pozicija EU prema najbližim susedima je sve više pragmatična a sve manje ideološka. Majkl Emerson (Michael), direktor briselskog Centra za studije evropske politike, smatra da je neusspeh 27-orke u susedstvu, povezan sa neuspehom da predvodi dajući sopstveni primer.
„To je povezano sa suštinskim pitanjem da li je Evropska Unija spremna da ponudi makar i durogočnu perspektivu članstva ovim zemljama – o čemu još ne postoji saglasnost. Pola članica je spremno da to učini, dok druga ne. To automatski suštinski ograničava Evropsku politiku susedstva“.
Karl Bilt je u nedavnom govoru izneo poražavajuću ocenu da su sve nove, istočne članice EU sada „krhkije“ nego pre 5 godina.
Osim ovih neizvesnosti, postoje i druge. Ujedinjene nacije su se manje više svele na međunarodnu pričaonicu, nemoćne da obezbede efikasno liderstvo u cilju rešavanja bilo koje krize, bilo da je reč o Iranu, Bliskom istoku, ili čak u nastojanjima da se spreče klimatske promene koje su maltene postale egzistencijalna pretnja za mnoge članice svetske organizacije. Zaista, UN nikada nisu uspele da okupe svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti oko ključnih pitanja. U stvari aura idealizma pratila je svetsku organizaciju još od osnivanja, a koja se pokazala iluzornom.
Isto se odnosi i na manje, regionalne organizacije. OEBS, kome će u 2010 predsedavati Kazahstan, odbačen je od strane Rusije kao forum u kome se razmatraju bezbednosna pitanja. Predlog Dmitrija Medvedeva za novu evropsku bezbednosnu arhitekturu je uperen protiv NATO-a i insistira na čvršćem konceptu bezbednosti, zanemarujući ostala pitanja iz domena delovanja OEBS-a kao što su ljudska prava i ekonomski razvoj.
Savet Evrope, koji je zadužen za promociju demokratije i prava na starom kontinentu, prepušten je na milost i nemilost članica i ne raspolaže instrumentima za sprovođenje politike. Evropski sud za ljudska prava nema nadležnost da procesira slučajeve kao što je državna represija u Rusiji i drugde na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza.
